Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуд долази и куда иде (Јн. 3,8)

Ти долазиш! Ја не видим начин на који идеш, видим само Твој долазак, и то не телесним очима. Осећам. He остављаш времена нити дајеш начина да се размисли о томе ко си Ти? Неочекивано се јављаш у души, Невидљиви и Непојмљиви! Јављаш се неописиво тихо и фино, заједно са влашћу и силом Творца, зато мењаш читавог човека: мењаш, претвараш, пресаздаваш, обнављаш и ум и срце и тело!

Ти Силни улазиш у кућу, свезујеш јакога и отимаш покућство његово, али не на погибију, него на спасење! И кућа и покућство раније су припадали Теби; Ти си их направио направио за Себе; а они су се сами предали у жалосно ропство отимачу. И све до сада били су моји ум, душа и тело под влашћу љутог властелина, делујући под његовим утицајем. Ти долазиш и они се сада потчињавају Твојој власти, почињући да делују под Твојим светим и блаженим утицајем.

Како да Те представим? Шта да кажем браћи својој о Теби? Како да им пренесем име Страника који се склонио под кров моје душе, под кров трошан и разрушен, отворен пред силовитим ветровима, кишом и снегом – погодан само за неко привремено склониште за стоку? Шта си нашао у моме срцу, у које су једна за другом долазиле различите греховне помисли, улазећи у њега без препреке и налазећи ту као у јаслама, или као што свиње налазе у кориту, укусну храну свакојаких страсних осећања?

Чини ми се да знам име свога Госта! Али, с обзиром на моју нечистоту, плашим се да изговорим то име. И само непобожно изговарање тог великог и свесветог имена може да донесе осуду! Колико је тек онда страшније присуство Именованога! Но, Ти си ту! Твоја бескрајна доброта довела Те је код прљавог грешника, како би он, познавши достојанство и назначење човека, опитно окусио и чулно видео да је добар Господ(Пс. 33,8), како би оставио путеве безакоња, оставио своје омиљено блато смрадних страсти и постарао се да покајањем стекне чистоту и постане Твој храм и обитавалиште.

Како да назовем Страника Који станује код мене, који обитава у мени? Како да назовем чудесног Госта који је дошао да ме утеши у моме изгнанству, да ме исцели од неисцељиве болести, да ме извуче из мрачног бездана, да ме изведе на травнато поље Господње, да ме постави на стазе праве и свете? Онога Који је дошао да уклони непрозирну завесу што је до сада била раширена пред мојим очима, скривајући од мене величанствену вечност и мог Бога? Како да назовем Наставника који ми објављује учење о Богу, учење ново и уједно врло древно, учење Божанско, а не људско?

Хоћу ли тог Наставника да назовем светлошћу? Ја светлост не видим, али Он просвећује мој ум и срце више од сваке речи, више од сваког земаљског учења: без речи, неописиво брзо, као каквим чудесним додиром – да тако покушам да опишем неописиво – или делањем унутар самог ума.

Да га назовем огњем? Али Он не спаљује; напротив – орошава и пријатно хлади. Он је некакав глас тих и танак(1. Цар. 19,12), али од Њега као од огња бежи свака страст и свака греховна помисао.

Он не изговара никакве речи – не изговара, али ипак говори, учи и пева: чудесно, тајанствено, неописиво тихо и префињено, мењајући и обнављајући ум и срце који у безмолвију у тајној одаји срца ослушкују Њега. Он нема никакав лик нити облик. У Њему нема ничег чулног. Он је потпуно нематеријалан, невидљив и крајње префињен; изненада, неочекивано и неописиво тихо, јавља се у уму и срцу, и постепено разлива по целој души, по читавом телу, овладава њима и удаљава из њих све греховно; зауставља деловање плоти и крви; сједињује раздвојене делове човека у једно; нашу природу, која се услед страшног пада распала као крхка посуда, показује као целу. Ко видећи пресаздавање неће препознати руку Саздатеља, Који једини има власт да саздава и пресаздава?

До сада сам говорио само о делању, не именујући Делатника. Страшно ми је да га именујем. Погледајте ме браћо! Видите шта се у мени догађа! Реците ми ви – шта се то у мени догађа? Ви кажите ко то чини?

Осећам присуство Страника у себи. Одакле је дошао и како се појавио у мени – не знам. Појавивши се, Он остаје невидљив и потпуно недокучив. Али присутан је, јер делује у мени, јер влада мноме, не уништавајући моју слободну вољу, него је увлачећи у Своју вољу неописивом светошћу те воље.

Невидљивом руком Он је узео мој ум, срце, душу, моје тело. Тек што су осетили ту руку, они су оживели! У њима се појавио нов осећај, нов покрет – духовни осећај и покрет! Ја до сада нисам познавао те осећаје и покрете, нисам чак ни слутио, ни претпостављао да постоје. Они су се појавили, а пред њиховом појавом телесни и душевни покрети и осећаји су се сакрили или су остали оковани. Они су се појавили као живот, а пређашње стање ишчезло је као смрт.

Од додира руке сви делови мога бића – ум, срце и тело – сјединили су се међу собом, сачинивши нешто целовито и јединствено, да би се потом погрузили у Бога, пребивајући у Њему док год их та невидљива, недокучива и свемоћна рука држи.

Какав ме тамо осећај обузима? Читаво моје биће бива прожето дубоким и тајанственим ћутањем, изван сваке мисли, изван сваког маштања, изван сваке душевне кретње коју производи крв. Целокупно моје биће празнује и уједно дела управљано Духом Светим. To управљање не може се описати речима. Живим као опијен, заборављам на све, храним се непознатом и непропадљивом храном; налазим се изван свега чулног, у области нематеријалног, у области која је не само изнад материје, него и изнад сваке мисли, сваког поимања; не осећам ни само своје тело.

Моје очи гледају – и не гледају, виде – и не виде; уши слушају – и не чују; сви моји удови су опијени и ја се клатим на ногама, придржавам се да не бих пао, или лежим на одру као болестан без болести и раслабљен од преизобиља снаге. ЧашаГосподња, чаша Духа, напајајућа је као најјача (Пс. 22,5). Тако проводим дане и недеље!… A време се скраћује!…

Дивно ћутање обузима ум, срце и душу, који су се свом силином устремили ка Богу и, да тако кажем, изгубили се у бесконачном кретању ка безграничном. To ћутање уједно је и беседа, али без речи, без икаквог ширења, без мисли и изнад мисли. Страник, Који све то чини, има необичан глас и речи – изговарају се немо и без звука и чују на тајанствен начин. Да бих препознао чудесног Страника тражим у Светом Писму место где би се говорило о таквим делима и нехотице се заустављам пред Спаситељевим речима: Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуд долази и куда иде: такав је свако ко је рођен од Духа(Јн. 3,8).

Ho, како назвати само то деловање? Оно умирује човека и сједињује га са самим собом, а потом и са Богом; немогуће је не препознати у том деловању утицај благодатног Божијег мира, који превазилази сваки уми који ће сачувати срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу(Фил. 4,7) мира који даје Дух Свети када приступа човеку и обнавља га. Тачно! Од тога ум и срце постају јеванђелски, постају Христови: човек гледа Јеванђеље написано у себи – на таблицама душе, прстом Духа.

Божански Страник одлази и скрива се једнако неприметно као што долази и што се јавља. Али Он у читавом мом бићу оставља миомирис бесмртности – нематеријалан, као и Он Сам што је нематеријалан – миомирис духовни, животни, који се може осетити новим чулом које је Он засадио или васкрсао у мени. Оживљаван и храњен тим миомирисом ја пишем и саопштавам реч живота мојој браћи.

Свети Игњатије Брјанчанинов

Припремила екипа ФБ странице “Православље живот вечни”