Има ли спаса?

„Србски фронт“ данас је разбијен на најситније делове. Можда некоме изгледа чудно и скоро невероватно, али готово да не постоји институција на коју србин може да се ослони или којој може да се обрати. Институцију чине људи, а људи су се данас како наш народ говори покварили. И опет ништа необично,“ људи су кварљива роба“, а правила којих људи требају да се придржавају су изврнута или се изврнуто тумаче. Узрок тог општег пада у сваком смислу, лежи у изврнутом и поквареном животу оних који треба својим животом да светле свима. Ко су ти људи?

Па будимо самокритични и рецимо сав народ, али на првом месту они који требају да буду углед и пример народу. А то су „епископи“ – црквени великодостојници који уместо да веру и исправно богословље предано нам од светих отаца наше свете цркве чувају, они кваре и прилагођавају својим изопаченим жељама и животима. Свети Јован Златоусти каже“ да је за спасење потребна и права вера и прави живот“. „Они“ нити имају прави живот, а праву веру сваким новим даном све више угрожавају и кваре. И тога се нити стиде нити крију. На званичним интернет презентацијама својих епархија, они рекламирају своју отпадију као нешто што је сасвим нормално, а и најмање ревновање за веру или називају зилотизмом или сектом. Као да само они, онако ошишани и углађени као римокатолици, имају лиценцу на благодат Божију. Е па није тако нити ће бити тако. Наш народ опет лепо каже „Бог није врана да вади очи одмах“, и лако је схватити да Бог очекује покајање од нас. Но да ли ћемо се покајати зависи од наше воље да се Богу вратимо.

Није први пут у историји рода србског да је народ на ивици свеопште пропасти па да опет нађе снаге да се уздигне и да се врати Богу и себи. Тако је изгледа и сада. Држава је евидентно на ивици пропасти. Сви национални интереси су угрожени. На свим пољима се осећа да дотичемо дно. Но да ли је могуће све ово превазићи?

Скоро да могу да тврдим да је могуће, знајући ту познату црту нашега народа да се никада не предаје и да никада не одустаје. Успева да нађе снаге и да у најтежим тренуцима изнедри најбоље своје људе који га поведу у ново васкрсење. Погледајмо само пример Владике Артемија, који и поред напада и споља и изнутра стоји у вери усправно, стоји у предању чврсто, а не „либерално“ како неки желе да тумаче и Свето Писмо и Свето Предање. Ето, драга браћо и сестре примера позитивних има свуда око нас. На таквим примерима душа наша треба да се напаја. Само у духовној обнови ми Срби можемо тражити спас роду нашему.

Срби На Окуп