Отровни језик Недима Сејдиновића – Србија је постгеноцидно друштво!

На порталу војвођанских сепаратиста „Аутономија“, који, зачудо, уређују људи који су мигрирали из БиХ у Србију и који годинама тврде да Србију треба денацификовати, појавио се нови „аналитички“ чланак једног од тих „миграната“ – Недима Сејдиновића[1].  Вођен идејама једног младог српског идеолога и „експерта“ за претполитичка друштва, извесног Верана Станчетића, који је у оној српској власти из 2008. године, радио као саветник у Министарству за регионални развој, Недим „надахнуто“ пише, да „недовршена, претполитичка друштва фаталистички трагају за једноставним, ‘коначним решењима’ за излазак из дубоке економске, друштвене, моралне и културне кризе“.

Наравно, такву будалаштину, да нека „претполитичка“ друштва трагају за једноставним и коначним решењима протурају у Србији западни идеолози, који нас, на такав начин, обавештавају да смо као друштво незрели и неспособни за „демократске промене“.  Уосталом, да бисмо знали шта је „претполитичко“, морали бисмо да видимо на шта личи „политичко“ друштво. У чему је разлика између та два појма? И да ли ту икакве разлике има? А да бисмо дали одговор на то питање, неизбежно је поређење западне демократије (јер, побогу, само тамо постоји нешто што се зове „политичко друштво“) са овим нашим „претполитичким“ или, пре, „неполитичким“ друштвом.

Наиме, ако се данашњи свет сагледа објективно, разлике између гласачког тела на Западу и у Србији, суштински, веома су мале. Информације се и тамо (у том „демократском“ свету) дају циљано и дозирано, зависно од тога какво расположење се жели произвести у јавном мњењу. Разлика је само у томе да у тим „политичким“ друштвима постоји правни систем који стоји изнад сваке људске жеље да ствари прилагоде неким групним или појединачним интересима. Ипак, такав правни систем у земљама Запада није донео народ на изборима, него су га уредили људи које је тај народ изабрао (на изборима). Неко ће рећи да у томе и јесте поента, то јесте, да народ мора да доведе „праве“ људе на чело државе. Али, народни избор је више питање среће, него рационалног поимања, јер нико унапред (не само у Србији) не може бити потпуно сигуран шта се крије иза предизборних обећања.

Истина, српска политичка сцена се налази пред опасношћу да се сва претвори у лаж, јер не само да ниједно од ранијих предизборних обећања победника на изборима није испуњено у довољној мери, већ је већина тих обећања остала само празно слово на папиру. То је довело до апатије, у којој, данас, сваки други српски гласач апстинира, а готово пет посто оних који изађу на изборе, у револту, предају неважеће „беле листиће“. Дакле друштва (ни „политичка“ ни „претполитичка“) никада не трагају за „коначним“ решењима, поготово не „фаталистички“, јер друштва и не могу да трагају – могу само да бирају. За решењима трагају они која та решења нуде народу као могућност избора.

Разрађујући такву (посуђену) „претполитичку“ теорију, Недим Сејдиновић ипак у наставку постаје мало „помирљивији“. Он у свом трактату сада признаје како је тачно да је „вишестраначки систем, како-тако, почео да функционише тек после 2000. године, а да су нека очекивања била нереална“. Наравно, ни та његова тврдња није тачна, јер је вишестраначки систем (како-тако) функционисао и пре 2000. године. Да није функционисао, ондашњи ДОС никада не би успео да се испне на власт. Наиме, Милошевићев режим одржавао се на власти захваљујући вољи бирача, а вољом истог тог гласачког тела тај режим је склоњен са власти.

Вишестраначка демократија није суспендована (како Недим некритички преузима размишљање извесног „филозофа“ Павићевића) тиме што је једна партија добила могућност да сама упражњава власт у Србији. Кад би то било тако, тада бисмо могли констатовати да, на пример, у Сједињеним Државама не постоји вишестраначка демократија. Воља народа је воља богова, зар не? Са таквим народним избором можемо се сложити или не, али никако не можемо тврдити да је народним изјашњавањем суспендовано вишестраначје, јер је то само по себи контрадикторно.

Коначно, Недим Сејдиновић не би био то што јесте, када не би упутио неку тешку квалификацију на рачун српске државе. Овог пута толико се осмелио, да је Србију назвао „постгеноцидним“ друштвом. Очекивања народа у Србији – вели Сејдиновић отровно – била су нереална „пре свега због разореног политичког, културног и моралног ткива током деведесетих, при чему не треба сметнути с ума ни чињеницу да је Србија била и остала – постгеноцидно друштво“. Дакле не само да је Србија била, него је и остала (пост)геноцидно друштво. Заправо, бити постгеноцидан исто је што и бити геноцидан, а једина разлика ту је у томе што Србија (тренутно) – по мишљењу НДНВ мигранта Недимовића – не врши геноцид, него се припрема да га у будућности изврши, исто онако како је то „чинила у прошлости“.

Наравно, као и раније, овакво вређање, ружење, клеветање  државе Србије у српској јавности неће изазвати никакву озбиљнију реакцију, јер Срби се изгледа мире са чињеницом да буду оно што нису. У Србији свако може да вређа Србе без икаквог обзира. Опет, на другој страни, замислимо какве би ерупције незадовољства и „оправданог“ беса „самосвесних друштава“ (широм планете) изазвала, на пример, тврдња да је муслиманско-хрватска Федерација постгеноцидно друштво? На ноге би тада скочила сва политичка, па и она – Недимовићева – претполитичка друштва, зар не?

За www.koreni.rs

Д. Гостељски

[1] Заправо, поменута „Аутономија“ је интернет гласило некаквог фантомског новинарског удружења које се зове Независно друштво новинара Војводине, сачињено од два човека – поменутог Недима Сејдиновића (рођеног негде у околини Тузле) и Бањалучанина Динка Грухоњића.  Захваљујући подршци коју имају од западних