ОДСЧЕНА ШАКА ЈОВАНА ДАМАСКИНА „ЗАГРЛИЛА“ БОГОРОДИЦУ

“ Нијесам дошла овдје да ви мене чувате, него ја вас “ – народно предање

У борбама против икономрзаца, године 726. грчки духовник,теолог источног хришћанства, надахнути песник и ватрени говорник Јован Дамаскин замерио се као поштовалац икона Лаву III ( 717 – 741 ) ромејском (византијском) цару, заштитнику иконоборачке јереси. По царском наређењу калифа града Дамаска, код којег је Јован био на високом положају, наредио је да се песнику – филозофу одсече десна рука иза шаке и да се изложи јавно за углед и опомену свима, на ономе месту у граду где се народ највише окупљао.

Кад је то било учињено, пријатељи Дамаскинови, који су такође били у најближој околини калифовој, украли су с трга шаку и вратили је проповеднику. Он се те ноћи затворио у своју собу, наместивши шаку према шаци, склопивши руке пред иконом Пресвете Богородице и тако у молитви заспао. Пробудивши се, духовниково изненађење беше огромно. Божјом промисли шака бившег калифовог министра је у сну прирасла и само је танка црвена пруга показивала место на коме је рука била одсечена. Из благодарности, теолог источног хришћанства дао је да се у сребру изради рељеф његове деснице, прислонивши је на Богородичину икону и поневши је са собом у Палестину, у лавру Светог Саве Освећеног код Јерусалима, основаног у VI веку.  Ту се духовно најзначајнијипротивник иконоборства замонашио, смирио и провео остатак овоземаљског живота, а реликвија је након његове смрти  остала у  манастиру.

У смирају лавре налазила се и икона чудотворне Богородице Млекопитатељице ( Богородица  пита – доји  Христа Младенца ) коју је светац ( Сава Освећени ) оставио у аманет, заједно са својом патерицом ( штапом ), оном странцу који после њега буде од царске лозе, а под његовим именом дошао из Европе да походи Палестину.

Када је 1229. године архипастир српски први пут походио Света места у Палестини наиђе он у лавру Светог Саве Освећеног и уђе у цркву да се помоли. Кад приђе на поклоњење гробу Саве Јерусалимског тад причвршћени игумански штап паде пред ,, непознатог ’’ посетиоца из Србије. Изненађен овим, чувар Свете лавре разгласи знамење, а кад се из Савиних одговора, љубопитљивим и зачуђеним монасима, разабере да је владарског порекла, да носи име Сава и да долази из Европе, игуман и братство одлуче да поклонику дају обе иконе и светитељеву патерицу, испуњавајући тако жељу оснивача манастира, који је столећима раније прорекао посету српског архиепископа. Вративши се из Свете земље у своје духовно прибежиште на Атосу, српски архипастир приложи икону Богородице Млекопитатељице својој испосници у Кареји, а икону Тројеручицу својој задужбини, Хиландару.

Али, благотворна икона није дуго остала у свом новом дому. Када је 1206. године Сава отишао у Србију, у мисију мирења завађене браће Стефана и Вукана, поред моштију свог оца Симеона Мироточивог понео је и хиландарску икону Тројеручицу. Од тог времена релквија је имала почасно место на двору српског краља и Савиног брата Стефана Првовенчаног, завештавши да се за време рата носи пред војском и преноси с колена на колено, докле год буде српске државе.

Године 1905., на молбу високих официра руске војске, која се налазила у рату с царским Јапаном, начињена је копија иконе Богородице Тројеручице. Била је послата на бојно поље као помоћ православно – братској војсци која је почела да односи победе. Када је између два царства склопљен мир, копија је враћена на Атос.

До 1912. године Тројеручица је стајала на  игуманском столу  у конацима хиландарске богомоље. Те године српска је војска ослободила Косово што је братству манастира давало искрену наду да ће се Тројеручица вратити у ослобођену отаџбину. Међутим, прошла је и 1918. година, а заштитница хиландарска мирно је стајала на свом месту. Онда, године 1929. игуман хиландарски с братијом реши да пошаље некога од сабраће у Србију, на Косово, не би ли сазнали зашто се Тројеручица не враћа, иако је земља ослобођена и српска држава васпостављена. Након годину дана лутања монах се вратио међу братство с вестима да је на Косову видео споменик емиру Мурату  – турбе на Газиместану, али да споменик на месту где је убијен кнез Лазар и где је сахрањен код Самодреже цркве српски јунак Милош Обилић, нигде није могао наћи. По оваквом извештају братство хиландарско је закључило да није чудо што Тројеручица не напушта своје место у Хиландарскојтрпези.

У мноштву предања и чудотворстава, икони Тројеручици се приписује да је угасила велики пожар на Атосу 1990. године који се опасно почео приближавати Хиландару. Немоћни пред ватреном стихијом, монаси су изнели икону и кренули према ватри. Убрзо је дунуо супротан ветар, небо се затемнало и отворило, изгледало је као да плаче. Пожар је угашен, а манастир спашен, захваљујући својој чудотворки коју монаси и даље поштују као своју игуманију.

Икона ,,загрљена’’ шаком Јована Дамаскина је 1993. године боравила, петнаестак дана, у цркви Светог Димитрија у Солуну, где ју је видело и целивало више од милион верника. Том приликом десило се још једно у низу Њених чуда – слеп од рођења је у тридесет трећој години прогледао. Симболика је јасна : ово су Господове ( Христосове ) овоземаљске године.

Аутор :  Срђан  Рајковић – српскаисторија.вордпрес