ЦЕНЗОРСКЕ МАКАЗЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА: СКРИВЕН ИЗВЕШТАЈ О ЗДРАВСТВЕНОЈ И ЕКОЛОШКОЈ КАТАСТРОФИ У СРБИЈИ

Уједињене нације су још током бомбардовања Југославије наложиле израду стручног налаза о еколошким последицама. По извештају прве мисије која је истраживала бомбардована подручја, последице по становништво су стравичне. Тај извештај је сакривен, а онда је оформљена друга комисија која је „дошла“ до нешто по НАТО повољнијих резултата, који су такође накнадно цензурисани и дотеривани.

У мају 1999. године Уједињене нације, по налогу Клауса Топфера, генералног секретара УНЕП-а (Програм Уједињених нација за човекову околину), у целини су сакриле од јавности шокантан извештај о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије, који је израдио Сенегалац Бакари Канте, шеф прве мисије УНЕП-а.

Роберт Парсонс, независни амерички новинар са боравиштем у Женеви, успео је да добије овај извештај од свог извора у УНЕП-у и 17. јуна 1999. објавио је његове делове у женевском дневнику „Курије“ (Ле Цоурриер) под насловом „Скривен алармантни извештај о последицама бомбардовања Југославије: Отрови које УН неће да виде“.

После 12 дана боравка у Југославији у мају 1999, где је био са мисијама других агенција из система УН, Канте је УНЕП-у поднео извештај који говори о еколошком ужасу: атмосфера и тло у бившој СР Југославији трајно су загађени отровним материјама због бомбардовања индустријско-хемијских комплекса и због употребе оружја са осиромашеним уранијумом.

Извештај је категоричан у оцени да ће наредне генерације које живе на бомбардованом тлу патити од канцерогених обољења, леукемије…У њему пише да су због бомбардовања природу у СР Југославији загадиле отровне супстанце међу којима су најопаснији полихлоробифенили (ПЦБ), висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести. А, један литар ПЦБ-а довољан да се загади милијарда литара воде!

Додаје се да је бомбардовање бројних фабрика у којима су употребљавани тешки метали изазвало, између осталог, и ширење кадмијума и метилизоване живе (најотровнији облик живе). Реч је о металима који остају отровни чак и ако се разнесу на простору од више хиљада километара. Резултат: затрован је и Дунав.

У осмом поглављу скривеног извештаја говори се о загађењу које је проузроковала употреба оружја са осиромашеним уранијумом. Употребљена је муниција калибра 30 милиметара, испаљивана је углавном из авиона типа „А-10″, као и крстарећих ракета „Томахавк“. Ове ракете могу да пробију челик дебео 57 мм. Њихово пуњење је радиоактивно и сматра се да садрже уранијум 238, чија радијација износи око 3,4 Мбq.

Канте наводи: „Приликом употребе (експлозије) оружја са осиромашеним уранијумом настаје уранијумски оксид (У308 и УО2) као и, између осталог, веома реактивни гасови радијум и радон.

Оксидне честице су ширине између 0,5 и 5 микрона и ветар може да их разноси на удаљеност од више стотина километара. То практично значи да загађење иде од Југославије ка Мађарској, Немачкој, Хрватској и Босни, али и ка Албанији, Бившој Југословенској Републици Македонији и Грчкој“.

Канте упозорава: „Време полураспада осиромашеног уранијума је 4,5 милијарди година“.

„На Балкану би могли да буду у опасности како становништво тако и природа. Ако загађење пређе југословенску границу оно би могло да погоди и друге земље у региону. То такође може да закомпликује трагичну ситуацију избеглица у неким суседним земљама“, пише у Кантеовом извештају.

„Насеља су најтеже погођена на Косову“, истиче се у извештају. Канте је упозоравао: „Бомбардовање НАТО-а догодило се у време сетве пољопривредних култура од животног значаја за становништво – кукуруза, сунцокрета, соје, шећера, шећерне репе и поврћа. Бачени осиромашени уранијум утицао је на квалитет ваздуха, тла, воде, што је имало, како дугорочно тако и краткорочно негативне последице по ланац исхране“.

Парсонс у свом чланку пише: „Док је НАТО на све стране трубио о својој ‘хуманитарној интервенцији’ извештај о коме реч говорио је о еколошкој катастрофи без преседана у европској историји“.

Истовремено, он подсећа да су у мају 1999. године представници различитих организација УН, међу којима и УНЕП, отишли у мисију у Југославију и да је након тога свака агенција осталима требало да пошаље свој извештај.

Затим се догодило нешто необично – о извештају мисије УНЕП-а нико није говорио. Чим је предат он је класификован као строго поверљив и склоњен од јавности. Ниједна од хуманитарних организација у Женеви није била у току догађаја, па чак ни запослени у седишту УНЕП-а.

Пошто су прочитале чланак у женевским новинама, агенције које су учествовале у мисији у Југославији обраћају се Парсонсу, тражећи да им пошаље читав Кантеов извештај, јер су од УНЕП-а добиле непотпун текст. Затим је у јуну 1999. организована конференција за штампу на којој је Парсонс питао Топфера, зашто је Кантеов извештај склоњен од јавности.

Топфер је одговорио да је извештај објављен и да ништа није сакривено од јавности. Парсонс је на то рекао да је извештај објављен зато што сам га објавио. „Да, и у чему је проблем?“, питао је Топфер. Одговорено му је како је својим поступком лишио друге агенције извештаја Бакари Кантеа, иако је мандат мисије УНЕП-а у Југославији захтевао да се тај текст свима пошаље.

Топфер је на то одговорио да су све агенције добиле копију извештаја. „Па наравно да су га добиле кад сам им га ја послао!“, узвратио је новинар, на шта је Топфер хладно поновио: „Па добро, добили су извештај – у чему је проблем?“.

Сећајући се ове неславне епизоде из историје Уједињених нација, Парсонс подвлачи да је конференција за штампу трајала скоро сат времена и да је Топфер напустио салу мокар од зноја.

Парсонсов текст објављен у женевском „Куријеу“ очигледно је изнервирао Клауса Топфера. Извештај Бакари Кантеа у целини је цензурисан и никада се није појавио на званичној интернет презентацији УН!

УНЕП је затим у јесен 1999. године основао Балканску радну групу – БТФ (Балканс Таск Форце) чији је задатак био да изради „дефинитивни извештај“ о еколошким последицама бомбардовања. На чело ове групе именован је Пека Хависто, бивши фински министар екологије. Роберт Парсонс каже да су и у случају овог другог извештаја радиле цензорске маказе: њега је преправљао Роберт Бисе, портпарол и десна рука Клауса Топфера.

Када је 8. октобра 1999. Парсонс дошао у палату УН у Женеви како би добио копију извештаја Балканске радне групе пре објављивања, лично га је у ходнику дочекао Роберт Бисе и забранио му сваки контакт са екипом Пека Хависта.

Написан у стилу „да, али…“, овај званични извештај УНЕП-а садржи сасвим супротне закључке од оних који се могу прочитати у забрањеном Кантеовом извештају.

„Наши налази говоре да сукоб на Косову није изазвао еколошку катастрофу која је погодила област Балкана. Ипак, детектовано загађење је на неким одредиштима озбиљно и могло би да угрози људско здравље“, пише у овом улепшаном и за потребе НАТО-а прилагођеном извештају. Наводе се затим Панчево, Крагујевац, Нови Сад и Бор као места у којима је утврђено загађење због бомбрадовања, али се наглашава да је део тог загађења настао „пре бомбардовања“ због дугорочних пропуста у складиштењу опасних отпадака.

Врхунац конфузије је препорука да треба онемогућити прилаз контаминираним местима после које се наводи да контаминирана места нису могла да буду идентификована!

Мисија УНЕП-а није са терена донела ниједан узорак тла или прашине са тенкова ЈНА на којима су се судећи према фотографијама западних агенција деца слободно играла.

Кад је дошао на чело Балканске радне групе (Балкан Таск Форце – БТФ), Пека Хависто је довео још два Финца – Хенрика Слотеа и Пасиа Ринеа. Док су они желели да објаве истину, НАТО је хтео да је сакрије.

Хависто и његови сарадници размишљали су, по Парсонсовим речима, на следећи начин: „Уколико покушамо да урадимо посао како треба, бићемо смењени и истраживање ће бити заустављено. Боље је да урадимо нешто, да откријемо бар део истине“.

Захваљујући таквом начину рада Хавистове екипе, управо је Балканска радна група у оквиру УНЕП-а била та која је 16. фебруара 2001. узбунила светску јавност објавивши да је на Косово бачен „прљави“ уранијум. Тада је саопштено да је анализа 340 узорака тла и воде показала присуство трансуранијумских елемената као У-236 и трагове плутонијума и фисионог процеса. Присуство плутонијума потврдиле су две лабораторије – Шведски институт за радиолошку заштиту и Швајцарска лабораторија АЦ-Спеитз.

Не могавши да порекне присуство високотоксичног плутонијума, Клаус Топфер покушао је да умири јавност добивши научно покриће од швајцарске лабораторије АЦ -Спеитз. „Према оцени швајцарске лабораторије ови најновији налази о саставу осиромашеног уранијума представљају небитне промене кад је реч о процени радиолошке ситуације и не треба да буду разлог за узбуњивање“, написао је Топфер у званичном саопштењу УНЕП-а од 16. фебруара 2000. године.

А 1.

Ћутање плаћено швајцарским францима

Првобитној верзији извештаја који је поднела Балканска радна група (БТФ) „одсечено“ је 70 страница од 72 странице колико је првобитно имало последње поглавље. Тај део објављен је накнадно на интернету, али је требало знати пронаћи га…

Роберт Парсонс је тврдио у медијима и да су се у фебруару 2000. године набављени подаци холандске владе у главним цртама подударали са подацима америчке невладине организације МТП (Милитарy Тоxиц Пројецт).

МТП је у јануару 2000. године тражио од владе САД да скине ознаку тајности са досијеа о употреби осиромашеног уранијума на Косову и добио досије 30. јануара 2000. године. На основу њега, ова невладина организација је израчунала да је на Косово бачено 9,45 тона нуклеарног отпада.

Парсонс је тврдио и да му је један непосредно упућени дипломатски извор пренео да је у јулу 1999. група швајцарских научника дошла до још драматичнијих закључака о последицама бомбардовања. Њихово истраживање било је део активности дипломатске групе ФОЦУС коју су чинили Швајцарска, Аустрија, Русија и Грчка. „Пошто је Швајцарска била та која је покривала све трошкове, остали чланови групе су морали да ћуте“, навео је Парсонс.

©Гето Србија