НАТО агресија на СРЈ-15 година после: Операција „Савезничка сила“ – Ратни злочин који је постао преседан

Двадесетчетвртог марта 1999. године почела је НАТО агресија на Савезну Републику Југославију. Акција „Савезничка сила“ окупила је најјаче земље западне хемисфере које су сву моћ и несразмерну силу показале, у највећем проценту, над недужним цивилним становништвом и невојним метама. Уништено или демолирано је око1 026 цивилних објеката;  потпуно су разорени индустријски и привредни објекти, енергетскапостројења, мостови, радио и ТВ репетитори, национална телевизија РТС; оштећено је 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечијих вртића, 69 основних и средњих школа, 29 манастира и 35 цркава.На територији Србије је погинуло око 2000 цивила, 599 војника, 172 полицајца. Агресија је, такође, потписала број око 10 000 рањених. На територији Црне Горе  (која је тада била саставни део СРЈ) у селу Мурино погинули су: Јулија Брудар (10), њена сестра од тетке Оливера Максимовић (13), Мирослав Кнежевић (13), Милка Кочановић (69), Манојло Коматина (72), Вукић Вулетић (56).Током 78 дана „ваздушних удара“ употребљено је свим конвенцијама забрањено оружје (осиромашени уранијум, касетне бомбе), свака локација у Србији гађана је другом врстом оружја. НАТО је испробао све што му је било на располагању. На Србију је бачено око 15 тона пројектила с радиоактивним пуњењем (Уранијум 238).

Само према подацима из акта Генералштаба Војске Југославије од 21. 12. 1999. године заведеним под бројем 492/1 и 492/3 од 17. 2. 2000. године: Осиромашени уранијум (238)слабоје растворив у води и телесним течностима, док се оксиди урана боље растварају, тако да временом могу контаминирати и подземне воде и преко биљака, у виду сточне хране, контаминирати животиње и људе. Ефективи дејства ове врсте муниције на живу силу и становништво су фатални, јер долази до контаминације. Услед контаминације настају токсични и радијацијски ефекти који доводе до појаве мутагена и канцера. Радиоактивност урана и његових продуката изазивају разна обољења, као што су дерматитис, бубрежна оштећења, акутне некротичне артеријске лезије, па и смрт. Инхалација ситних честица у плућа може да доведе до појаве канцерогених обољења унутрашњих органа. После веома дугог периода, дакле, 20-25 година, настају последице попут малигних промена најчешће карцином бронха, остеосаркоми, леукозе, тумори јетре.

На основу Извештаја (8925) Парламентарне скупштине Савета Европе (10. јануар 2001) о последицама по животну средину СРЈ и југоисточне Европе услед НАТО агресије: НАТО је знао за разорна дејства пуњења с осиромашеним уранијумом јер је током Заливског рата (1991) око 3000 људи умрло од канцера, док су многи од преживелих добијали децу која су се рађала са разним дефектима (Заливски синдром). Исто је било уочено и током НАТО удара у БиХ (Република Српска-Укупан број бачених бомби на положајеВојске репуплике Српске 1.026, од чега 708 вођених бомби. Укупна тежина баченог експлозива била јеоко 10.000 тона. У току бомбардовања убијена су 152 српска цивила)током 1995. године: (рапидни пораст дефеката при рођењу деце, леукемије и осталих канцерогених обољења деце која су се налазила у подручјима захваћеним последицама коришћена осиромашеног уранијума. Загађења животне средине настала су као директна последица бомбардовања петрохемијских и других индустријских постројења, коришћењем пројектила с радиокативним пуњењем, налетима преко територије СРЈ и околних земаља ( између 24 марта и 5. јуна НАТО је имао преко 34 000 налета или преко 150 000 сати лета)-концетрација налета авиона на тако малом простору резултирала је високим нивоом загађивача ваздуха. Примера ради, само гориво које су користили НАТО авиони типа Ф16 и Мираж садржи висок ниво изузетно токсичних хидрооксида.

Седамдесетосам индустријских постројења и 42 енергетске инсталације које су уништене приликом агресије неповратно су загадиле ваздух, воде и тло (диоксини, токсични сумпор и супстанце нитрогена). Удари су уништили преко 20 хемијских и петрохемијских инсталација. Само у међународну реку Дунав испуштено је 1400 тона етилен дихлорида, 800 тона 33% хидроген хлорида, 1000 тона содијум хидроксида, као и огромне количине живе. Преко 200 тона амонијака испуштено је у Дунав као последица бомбардовања разних постројења. Овим су бесповратно и директно погођене све земље кроз које протиче ова река. Само бомбардовањем фабрике аутомобила Застава из Крагујевца у реку Велика Морава испуштено је неколико тона пиралена који је канцероген у врло малим количинама. С обзиром да је ова река утока Дунава, овим  је кроз пијаћу воду било погођено око 10 милиона становника околних земаља.

Сателитски снимци су тада (за)бележили екстремно увећање нитрооксида, сумпор диоксида и угљен моноксида ослобођених у атмосфери изнад Европе током ваздушних удара НАТО. Ово су тек неки од детаља еколошке и хуманитарне катастрофе коју је НАТО проузроковао коришћењем несреазмерне (прекомерне) војне силе, без правног основа (без одобрења Савета безбедности), уз додатно кршење свих правила и обичаја рата декларисаним у Повељи Уједињених нација, Женевским конвенцијама са Допунским протоколима, као уз дерогацију читавог корпуса међународноправних норми и механизама. Агресијом на СРЈ ова војна алијанса показала је редефинисану улогу на спољнополитичкој сцени и из одбрамбене позиције прешла у интервенционистичку. Агресија НАТО која је за: повод имала фалсификовани извештај посматрачке мисије ОЕБС-а о „масакру“ над цивилним становништвом у селу Рачак (сведочење Хелен Ранта, шефа форензичког тима поводом догађаја у Рачку и притисцима да извештај „прилагоди“ поводу за војну акцију); за савезнике терористичку организацију ОВК- потписник је ратног злочина који је постао преседан у међународним односима.

„Хуманитарна“ интервенција која је изазвала хуману катастрофу са несагледивим последицама, урушила територијални интегритет и суверенитет СРЈ, прецртала границе у Европи отимајући око 15 одсто српске територије (КиМ) данас је линија поделе која прети да свет уведе у сукоб са несагледивим последицама. Циљ интервенције био је постизање најширег консезуса међу западним „партнерима“ у удару на међународноправни поредак у сврху неолибералне окупације света.

Данас, бројимо 15 година од трагедије коју сви желе да виде као „преседан“ амнестирајући тако удружене у злочину који су недужне грађане Србије и околних земаља осудили на свакодневна суочавања са најтежим обољењима и страховања, чак и од помисли да имају нараштаје. Све ово и још много тога десило се нама пред очима целокупног света који се бележи као цивилизован. Оног истог света пред којим се ових дана налазе авети Пандорине кутије ослобођене на српском Космету те, не тако, давне 1999…

Марина Рагуш – ФСК