Француски генерал Пјер Галоа: Истина о бомбардовању Србије 1999 (видео)

galoa-big

Истину о томе зашто је бомбардована Србија знају сви, и ван Србије и у Србији. Који год да разлог наведете нећете погрешити: рудна богатства, вода, отимање Косова и Метохије, поробљавање једног слободног парчета земље у Европи, поставити под шапу Запада народ који би могао да се приближи и коначно увеже са Русијом и представља претњу за заустављање уништавања народа и земаља широм планете…  А када је то планирано… е, то ћете сви бити изненађени када прочитате шта је сведочио француски бригадни генерал Пјер Мари Галоа (Pierre Marie Gallois), он говори своју истину о бомбардовању Србије 1999. године.

02.03.2013. за ФБР уредник Биљана Диковић

Разговор са генералом Галоа уприличен је десет година после бомбардовања Србије, 2009. године. Говори се о разбијању Југославије, свим плановима о подршци хрватском и муслиманском етничком чишћењу Срба са вековних огњишта у претходним ратним сукобима, идеје о окупацији једног дела Балкана и настанка базе Бондстил, и коначном бомбардовању Србије 1999…

“Данас се срећемо на једну веома тужну годишњицу, 10 година од 1999. године, када је западна демократија, предвођена Немачком, Енглеском, САД-ом, Француском, бомбардовала земљу (Југославију) Србију (СЦГ тада), грубо кршећи међународно право, Повељу УН, Хелсиншки акт и одредбе о неповредивости граница, када је мимо одлуке Савета безбедности и без консултација сопствених парламената ушла у рат.

Укратко, ова серија насиља над међународним правом, истинска је црна тачка моралности западних земаља, које су се понеле на начин како се понашају аутократије које превазилазе сопственог послодавца.

Треба рећи да је растурање Југославије била дуго планирана операција у Немачкој. Није се радило само о томе да треба сачекати одлазак Тита 1980. године, него и припремити период после, користећи се његовим одласком, дислоцирати територије за које је Немачка сматрала да нису националне већ територија састављена од различитих етничких група и религија.
Наравно,  Немачка је била врло заинтересована за добијање подршке за намеравано цепање територија.

Догодило се да сам индиректно био умешан у ток тих разговора, на тај начин што сам редовно присуствовао скуповима Жозефа Штроуса, министра одбране Немачке а касније министра финансија, који су се године 1976 и 1977. редовно одржавали у Немачкој, на малој фарми у околини Минхена.

Разговори су обично трајали два, три дана окупљали десетак личности и бавили се питањима светске ситуације. Ту су били представник Британије Брајан Кроузи, представник Шпаније бивши министар Санчез Беја, представник Ватикана адвокат Пол Виоле, ја сам био представник Француске… Причало се о свему и ничему пуна два дана. Остали су ми у снажном сећању ти разговори у којима су моји суседи Немци гледали на Југославију као безживотну и сматрали да се треба припремити, после Титове смрти, на спровођење другачије територијалне организације. Немци, иначе јако добри геополитичари, посебну осетљивост по том питању показивали су, по мом мишљењу, из следећих разлога.
Прво, жеља Немачке стране да се освети Србима који су током Првог и Другог светског рата били на страни Савезника против Немачке. Осим тога, Срби су 1941. године предвођени Михајловићем а касније Титом, успели да задрже више Немачких дивизија, иначе веома корисних најпре за Фронт Москве, а потом и Лењинграда.

Дакле Берлин, тада је то био Бон, сматрао је да је србски отпор допринео да Немачка изгуби светске ратове. Требало је казнити народ.
Друго, друга Немачка идеја била је наградити Хрвате и муслимане који су се током рата придружили Немачкој, Вермахту, и заузели одређене позиције током рата и у Француској, захвалити им се јер су пришли опцији Немачке. Дакле, фаворизовати Хрвате и босанске муслимане.

Треће, трећа Немачка идеја био је улазак Хрватске и Словеније у економску зону ЕУ којом је тада председавала Немачка. На тај начин оствариле би се могућности остваривања Немачких интереса на далматинској обали и тако приближавање Медитерану.

Овим разлозима треба додати и увереност Немачке у америчку интервенцију с обзиром на важна командна места у НАТО-у, војним речником говорећи био је то добар посао у припреми.

То су, по мом мишљењу, били мотиви који су утицали на Немачку да одигра ту улогу. Требало је такође увести Америку и Француску у цео тај подухват. Тада је у Француској господин Кол имао одређен утицај на Митерана, који је био ослабљен и болестан, тада заокупљен сакупљањем гласова јавног мњења око актуелног Устава. Праћен Жипеом, својим министром спољних послова, од фебруара 1994. године, придружује се Немачкој војној коалицији у корист хрватско-муслиманске федерације. Ова федерација имала је за циљ да протера Србе са њихових вековних територија, да их са 64% територије у Босни сведе испод 40%.

О снажној кампањи лажи која је све то пратила, рећи ћу нешто касније.

То је био тај фамозни француски демарш који је испратио немачки. Уследила је америчка интервенција. Америка је у почетку оклевала сумњајући у понуђени нови рељеф. Сумња је постојала имајући у виду и рат 1939-45. године и отпор србског народа под немачком окупацијом. Сумњали су да ће бити ангажовани у једној врло деликатној авантури, тешкој. Поред тога били су таоци нафте Саудијске Арабије и Ирака, много више него раоци будућег протока нафте путевима Дунава и Београда Коридором 8, протоком од Каспијског мора до обала Албаније. Све је то временски било даље, нису се тим оптерећивали. Најзад под притиском Немачке, проценили су да постоји интерес да се ангажују. Који интерес?
Прво, доказати Европљанима да нису способни да делују сами, јер ако би Америка била ван тога, ту би настао хаос, неред, рат, што би их поново присилило да се врате на лице места. Та и таква демонстација снаге само би показала нужност и неопходност НАТО-а.

С друге стране, ту је била Русија коју је требало унапред што више понизити. У то време Русија је у рукама Јелцина и глава Харварда које су требале да имплементирају тржишну привреду на терен дотадашње планске привреде. Цео подухват поставио би се на тај начин и на терен провере и манифестовања словенске солидарности.

Како у то време Немачка постаје сасвим пунолетна, једна од идеја је да би било интересантно окупирати одређену зону на Балкану. Одатле фамозни Бондстил. Којој зони дати првенство, да ли Албанији, Драчу, да ли раскршће Коридора 8 који ће једног дана превозити нафту из Каспијског басена до Јадрана.

Због ових различитих разлога Американци су интервенисали и убрзо у потпуности преузели команде операције. Трупе Немачке, Енглеске, Италије, Француске, стављене су под контролу америчке флоте у Медитерану. Цела ова операција имала је велики значај за њих јер је у суштини значила преседан за њихове сутрашње операције у Ираку.

Операције на Балкану вођене су на следећи начин.

Најпре, громогласност кампање дезинформација: причати чисте лажи на начин који ће у јавном мњењу фиксирати жртву, значи жртву јасно означити како би њена одбрана текла из општу сагласност јавног мњења. Из тих разлога требало је измислити србске злочине!

Један од првих измишљених злочина било је силовање 48.000 жена. Амерички експерти за Балкан касније су ту цифру преиначили у 4.000 жена, касније је то било 40, а тих 40 на крају би вероватно било 4, после чега би уследила истрага у току.
Измишљања су ишла даље, од експлозије бомбе у улици Васе Мискина, масакра пијаце Маркале за који су окривљени Срби, а заправо су муслимани пуцали на саме себе смишљено и с намером да се тај злочин припише Србима.

Створен је такође мит о инвазији Сарајева од стране србске армије, да се србска армија спрема на уништење Сарајева, и да то апсолутно треба спречити, да је Сарајево седиште Срба које су ови заузели и уништавају га.

Све је то било нетачно, и сам сам био један од сведока, јер сам у то време ишао у Сарајево, био примљен од стране председника општине, ручао са њим. Град је био подељен на два дела, зону босанско-муслиманску и део који су заузимали Срби. Никакве опсаде није било, била је то чиста лаж која једном лансирана остаје да важи.

Затим је то био Рачак с тврдњом да су злочин починили Срби, опет нетачно, али је изванредно послужило као предтекст за почетак бомбардовања. Прећи у акцију бомбардовати ту несрећну земљу подразумевајући и њено цивилно становништво, употребити осиромашени уранијум не овдећи рачуна о драстичним последицама таквих операција, укратко, учинити да народ страда.

Цео тај систем извођен је у испланираним деловима.

Прво, изразито лоше третирати народ окривљен за злочине.
Друго, уништити економске ресурсе земље и тако смањити снагу воље отпора, што се и догодило.
Треће, бомбардовати економски апарат земље на начин да се касније тешко консолидује.
Четврто, окупирати земљу тотално што је предвиђено Рамбујеом, и једанпут на лицу места, профитирајући беду у коју је народ гурнут, одредити политичке вође које ће бити наклоњене курсу агресора.

Овај систем састављен од четири дела, спровођен је један за другим, проучено, интелигентно, а неки његови делови спровођени су и у Ираку.
Може се рећи да је Балкан за Америнакце био једна лекција стратегије за Ирак.
Као што је познато, све то у Ираку завршило се бомбардовањем, тортуром, повредама, затворима и лошим третманом, свим оним са чим се у одређеној мери експериментисало на Балкану. Све то у корист Запада који се у оба случаја понео аутократски спасити једног гурањем другог.
То је операција која ме је дубоко шокирала јер је била врста модела уземљеног у јавном мњењу које је могло да апсорбује сву ту количину дезинформација, што је веома забрињавајуће, јер дозвољава све будуће могуће ексцесе различите природе.

Данас се осврћемо на једну тужну деценију током које су Европљани показали да су спремни на међусобно убијање, с једне стране подстакнути и под окриљем широке иницијативе Немачке, која се на мах поново уједилиа 1990. и 1991. године, после растурања Совјетског Савеза, и која није нашла друго решење него да покрене тај фамозни рат.
Уосталом, 1999. године, после Дејтонског споразума и свакако после одбијања господина Милошевића Плана Б, којим је била предвиђена НАТО окупација србских територија, у једном нелемитираном временском периоду, који је окупатору понудио све олакшице, аеродроме, путеве, железницу, и све то бесплатно, што је Милошевић одбио, иако га је то увукло у комедију Рамбује, која се завршила бомбардовањем.

Тужна епоха, тужан период на који се данас осврћемо са великом тугом, јер је западни свет показао да је способан за чисте певерзије, да би одговорио једној немачкој опсесији која је поништила све што је остало од Версајског споразума и Тријанона. Што значи, најпре Југославија, а затим Чехословачка што се и догодило, како би Немачка избрисала карту територијалне и политичке организације коју је обележила победа Савезника, на начин да од ње не остане ништа. И Француска свакако, томе придружена, што је дозволила господину Колу да изјави да је Дејтонски споразум и свакако оно што је следило, велика победа за Немачку. На то је господин Митеран могао да дода под условом да је разумео а што није био случај, да је то велика грешка за Француску. Велика материјална грешка са нестанком Југославије, за Француску.

Нестанком трагова војних победа скупо освојених, масакром и жтрвовањем лажних операција, на начин како би се оправдале операције које се нису смеле догодити никако и ни у једном случају. Западњаци су се у овом случају показали пуни непринципијелности, што ме је изненадило јер то нисам очекивао од стране твораца концепција о праву човека, од Француске, Енглеске, па и Немачке.

Али, стари демон, посебно благосиљан Немачком искочио је, кренуо ка актуелном хаосу оји постоји на тим територијама, било да се ради о Републици Српској, било да се ради о Косову. Косову наравно, изворном срцу Србије, где је само за кратко време од стране муслимана уништено десетине и десетине ремек дела религиозне уметности србског народа, што је у суштини масакрирање србског народа, на исти начин како би се масакрирао француски уништавањем долине Лоаре и њених замкова или Ил де Франса.

Дакле, живимо тужан период и не знам како ћемо морално из њега изаћи. У сваком случају дали смо доказ наше дволичности, то нам не служи на част.

ВИДЕО СНИМАК СВЕДОЧЕЊА ФРАНЦУСКОГ ГЕНЕРАЛА:

Truth about NATO Bombing of Yugoslavia 1999 (in French with Serbian subtitles), by French General Pierre Marie Gallois (29 June 1911 – 24 August 2010), a French Air Force Brigadier General and geopolitician.

СРБски ФБРепортер