СВЕДОЧЕЊЕ ТЕЛОХРАНИТЕЉА АЛИЈЕ ИЗЕТБЕГОВИЋА: УБИЈАЛИ СМО СВОЈЕ ДА ОПТУЖИМО СРБЕ

Сећам се добро да је у једном тренутку, док су га убеђивали да је ова тактика делотворна Церић рекао: „Алија узми се у памет. Нас дневно гине 50 до 70 и нико не зна за то. Ако нас на једном месту погине 200, цео свет ће знати! А они који погину, знају зашто су погинули, погинули су на божјем путу и сви ће ионако бити Шехиди.“

Некадашњи председник Републике Српске, Радован Караџић у финишу изношења доказа одбране, „поентирао је“ изводећи заштићеног сведока КЊ- 568 за кога се тврди да би значајно могао да промени сва досадашња тумачења о току и циљевима рата у Босни. Већи део овог сведочења одиграо се иза „затворених врата“, а у кратким јавним седницама могло је да се закључи да је реч о некадашњем телохранитељу Алије Изетбеговића који је присуствовао већини тајних састанака муслиманског врха током рата у БиХ.

„Вести“ су дошле до интегралне верзије овог сведочења које умногоме мења слику о догађајима током рата у Босни 1992-1995. године. Изнећемо оне, најшокантније детаље не само о тајним сусретима и плановима Алије Изетбеговића, позадини склапања примирја са Хрватима, али и шокантним наредбама Насеру Орићу и челницима Армије БиХ како би се произвеле што веће цивилне жртве. Свакако, читаоцима ће посебно бити интересантан део о спрези муслиманских и српских криминалаца која је трајала чак и у време најжешћих сукоба два народа.

Сведок КW-568 у уводном делу истиче да је у Сарајево стигао 1992. године и да се преко једног свог рођака убрзо прикључио специјалној војној јединици „Бисери“ – Изетбеговићевој „преторијанској гарди“. Ова јединица је после гранатирања Алијиног породичног стана, искључиво водила рачуна о његовој безбедности у подруму Народне банке БиХ у коме је провео већи део рата са сином Бакиром и зетом Јасмином.

„Униформе су нам биле црни комбинезони, а од наоружања смо дужили пиштоље ЦЗ 99 и аутоматске пушке калашњиков. Мој задатак је био непосредно обезбеђење Изетбеговића. У сменама у којима сам ја радио, зависно од потребе од шест до 12 сати, непрекидно сам био уз председника. Пратио сам га када је ишао у шетњу, затим у одласку и повратку из зграде Председништва БиХ, јер је обично ишао пешице, и обезбеђивао сам просторије у којима је он живео.“

Заштићени сведок каже да се на састанцима у подруму Народне банке причало све оно што је „требао знати само најужи круг људи око председника“. То су, према његовим тврдњама, били војни генерали Сефер Халиловић и Мустафа Хајрлулаховић звани Италијан, полицијски званичници Авдо Хебиб и Исмет Дахић (начелник ПС општине Стари град), као и Стјепан Кљујић и Реис ефендија Мустафа Церић.

ТВ екипе на месту масакра

Сведок КW-568 је навео како су по наређењу муслиманских вођа са прометних раскрсница у Сарајеву гађани Срби, како би се изазвала њихова акција после које је долазило до страдања цивила.

„Одмах потом дошле би телевизијске екипе које су чекале у непосредној близини. Пошто је ово већ био модел, убрзо смо сви знали да не треба бити близу места где се ове ТВ екипе и новинари налазе, јер се по правилу, у кратком временском периоду, у њиховој околини догађало нешто од чега се могло страдати“, испричао је заштићени сведок.

„Реис ефендија Церић је имао највећи утицај на председника, поред његовог сина Бакира, јер је председник био верник. Од самог почетка Изетбеговић је говорио: „Ми Србе војно не можемо добити, морамо учинити све да се међународна заједница војно умеша на нашој страни“. Ову његову тезу подржавали су и остали, поготову реис Церић.

Не знам ко је први од присутних предложио примену тактике изазивања масовнијег страдања бошњачког становништва, те провоцирање како би се гранатирали објекти попут болница и слично, али знам да се Изетбеговић у почетку супротстављао тој идеји.

Сећам се добро да је у једном тренутку, док су га убеђивали да је ова тактика делотворна Церић рекао: „Алија узми се у памет. Нас дневно гине 50 до 70 и нико не зна за то. Ако нас на једном месту погине 200, цео свет ће знати! А они који погину, знају зашто су погинули, погинули су на божјем путу и сви ће ионако бити Шехиди.“

Поред овога, наводи даље овај сведок, договорено је да се Срби провоцирају како из Сарајева, тако и из заштићених зона.

Аманпур прва на лицу места

„Сматрало се да је координација између провокативних дејстава према Србима и новинарских екипа најважнија. Новинари су у Сарајеву имали посебан статус, поготову они који су показивали наклоност нашој страни. Сећам се новинарке ЦНН-а Кристијан Аманпур која је врло често долазила у просторије Председништва и скоро увек је била прва на лицу места када су се ови догађаји одигравали.

Мој закључак је, имајући у виду њену блискост са нашим руководством да је она имала информативни извор из нешег руководства и увек унапред знала шта ће се и где догодити“, каже сведок.

„Лично ми је познато да је у Сарајеву постојало неколико возила на којима су се налазили или тешки митраљези или минобацачи са којима је дејствовано према српским положајима са позиција за које се планирало да их Срби након тога гранатирају, а које би позиције биле компромитујуће за српску страну. Тако је у више наврата и дошло до изазивања ватре са српских положаја са појединих раскрсница у граду, болнице и слично.

Начин рада би био следећи: полиција би затворила раскрсницу за саобраћај десетак минута. Из раскрснице би било испаљено неколико минобацачких граната ка српским положајима са каросерије неког мањег камиона, који би онда отишао из раскрснице, пустио би се саобраћај и након десетак минута од испаљења, највероватније када би са српских положаја утврдили одакле је дошла ватра, уследила би ватра са њихових положаја и то увек у већем обиму од оне ватре која је са наше стране била ка њима.

У том тренутку када би падале српске гранате, раскрсница би била проходна за цивилно становништво и долазило би до страдања. Знам да су са српске стране увек на једну нашу гранату одговарали најмање са две или више граната.

И двојица Срба у одреду

„Јединица Бисери је формирана и стационирана у просторијама Средње учитељске школе у Сарајеву са задатком штити Председништво, чланова председништва и њихове породице. Јединица је бројала око 120 људи, али непосредно на обезбеђењу је било ангажовано око 70 људи. Командант јединице је био Харис Луковац, а његова позивна шифра преко радио везе је била „Бисер 2″.

„Бисер 1″ је био председник Изетбеговић. „Бисер 3″ је био Хота Екрем, а „Бисер 4″ је био Мишо Комарица, један од двојице Срба који су били у јединици, јер је заједно са нама био и Младен Комарица, који је носио исто назив „Бисер“, али не сећам који број. Ја сам имао ознаку јављања „Бисер…“, каже овај заштићени сведок.

Вести