Како је Медвед поразио Анаконду у Украјини?

категорија Мишљења / дана 23/03/2014 у 6:30 часова /

Представници САД и ЕУ су након одржаног референдума на којем су грађани одлучили да се Крим врати у сасатав Русије оптужили Москву за агресију. Најмоћнија средства јавног информисања на Западу која су славила акције НАТО авијације док је сејала смрт изнад СРЈ 1999. године, листом су осудила уједињење Кримљана са матицом до којег је дошло без испаљеног метка. Из балтичких земаља које већ годинама покушавају да асимилују и избришу руски народ из бројног стања свог становништва чули су се позиви Северноатлантском савезу да их заштити од Русије. Али баш у Риги 2006. године НАТО пакт, САД и ЕУ су закували јело које им је сада сервирано. На Самиту НАТО пакта у главном граду Летоније одржаном 28. и 29. новембра 2006. године јавно је расправљано о будућим изазовима у „борби против тероризма“ и ширењу Северноатлантског савеза, а тајно о „разбијању руског етничког простора.“ Том приликом војни стручњаци из САД су представили „Стратегију анаконде“ чији је циљ да уситни и „угуши“ Русе у једној по једној бившој републици СССР-а, од балтичких држава, преко Украјине све до саме Русије. До тада је Змија са Запада већ „прогутала“ неке од ранијих чланица Варшавског савеза Бугарску, Чешку, Словачку, Мађарску и стратешки важну Пољску. У Риги је договорено да се Звер у будућности устреми на Грузију и Украјину. Стратези Вест Поинта су том приликом повукли паралелу између председника Конфедерације Америчких Држава Џеферсон Дејвиса и председника Русије Владимира Путина. На познатој војној академији они су већ генерације елитних америчких официра учили како је Федерација поразила Конфедерацију уз помоћ „Стратегије анаконда“. Снаге Конфедерације су најпре подељене и изоловане, а затим вешто „угушене“.(1) За Русију је овај механизам донекле измењен. „Анакондин прстен“ око Русије се испољава а) географски, тако што се она постепено гура све даље од морских обала; б) геополитички, постепеним сужавањем евроазијског простора којег она контролише, стварањем ланца непријатељских држава око ње и сужавањем простора њеног политичког маневрисања у односима са земљама у том региону; в) економски, свесним постављањем препрека на извозним путевима руских енергената, дестабилизацијом транзитних територија и подржавањем супарничких пројеката.(2)

У Грузији је 2003. године избила обојена револуција у организацији Запада и на власт је дошао Михаил Сакашвили, па је у њој постојало погодно тле за започињање операције Запада уперене против Русије. Није се дуго чекало. Само две године од самита НАТО у Риги, у ноћи између 7. и 8. августа 2008. године грузијска војска, обучена и наоружана од стране инструктора из САД напала је Јужну Осетију у акцији коју су припремили исти они који су извршили агресију на Републику Српску Крајину и Републику Српску 1995. године. Међутим, Русија је извукла поуке из новије српске трагедије и њена војска је одлучно заштитила своје грађане.

Пораз у Грузији није опаметио САД и НАТО и они нису одустали од „Стратегије анаконде“. Запад је знак за почетак операције у Украјини дао током 2013. године пре краја мандата легално изабраног председника Виктора Јануковича. Русија која је претрпела два нимало случајна терористичка напада у Волгограду у децембру 2013. године, била је потпуно усмерена на очување безбедности Зимских олимпијских игара у Сочију. За Запад је ово био прави тренутак да изазове хаос у Украјини. У држави која је потпуно економски разорена и осиромашена они су подстакли насиље и по признању Викторије Нуланд уложили пет милијарди долара за рушење демократски изабране власти. Циљ САД је био да направе што већу штету Русима. Снајперисти америчке обавештајне службе и НАТО пакта сејали су смрт по улицама Кијева убијајући и демонстранте и припаднике полиције. Објављени су докази који говоре о томе да су снајперисти дејствовали за потребе прозападних пучиста.(3) Подмукли представници ЕУ су ћутали о свему док њихов пресретнути телефонски разговор није објављен у јавности. Тек онда су затражили истрагу. Подсетимо се да су према извештајима и у Москви 1991. године и 1993. године снајперисти САД и њених савезника сејали смрт на обе стране, како би изазвали што већу трагедију у Русији.(4) Слична ситуација се поновила на Криму. Иако је свима већ било јасно да су грађани Крима потпуно опредељени за повратак у сасатав Русије, Запад је послао снајперисте на ово мирно полуострво уочи одржавања референдума. На Криму су војни објекти Украјине и Русије једни поред других. Пуцано је из зграде у изградњи, преко пута украјинског војног центра и мета су биле локалне кримске јединице за самоодбрану као и сам војни центар. Јединице за самоодбрану обавештене су да је у делимично празној згради откривена наоружана група. Када су њени припадници кренули да изврше проверу, на њих је отворена ватра, претпоставља се из снајпера и том приликом је пуцано у два правца са једног места. Један припадник јединице за самоодбрану је убијен, а други рањен. Један украјински војник из војног истраживачког центра такође је убијен, док је други рањен, саопштила је полиција.(5) Пучисти у Кијеву су затим одобрили војницима употребу ватреног оружја.(6) Запад је желао по сваку цену да изазове сукоб између украјинске војске и руског народа на Криму. Међутим Руси су успели да „охладе усијану главу“ команданта украјинске морнарице Сергеја Хајдука који је преносио наређење украјинским војницима да пуцају. Он је приведен од стране тужилаштва у Севастопољу и убрзо пуштен.(7)

У међувремену Украјина је почела да подсећа на Албанију из 1997. године. Тада су САД омогућиле пљачку војних магацина како би додатно наоружале шиптарске терористе за њихове операције против Срба. У Украјини екстремисти и неонацисти су такође почели да пљачкају војне магацине. За само један дан они су дошли у посед 1.500 комада ватреног оружја и 100.000 метака. (8) Кијевски пучисти су се докопали и „неколико десетина преносних ракетних противавионских система класе `Игла`. Они су украдени близу Лавова центра западних унијата који су извели и прву и другу „наранџасту револуцију”. Ракетни системи „Игла” веома су убитачни и могу се користити за терористичке нападе на путничке авионе.(9) Руске службе безбедности су недавно пресекле канал којим је оружје из Украјине достављано терористима на Кавказу. У акцији је заплењено 40 комада оружја.(10)

Сва беда западне стратегији у Украјини добро се види на примеру подршке Вашингтона и Брисела људима који су насилним методама дошли на власт у Кијеву. У новој пучистичкој влади неонацистичка пртија Свобода има шест министара и кључне позиције у безбедносним структурама. Партија западноукрајинских унијата чији је лидер један од вођа „евромајдана” Олег Тјагнибок има директне везе са немачким неонацистима.(11) При том у децембру 2012. године Европски парламент је усвојио резолуцију у којој је ставове Свободе назвао расистичким, антисемитским и ксенофобичним. Тјагнибок је јавно саопштио да је могућа и употреба нуклеарног оружја против Русије.(12) Међутим подршка Запада неонацистима није ништа ново. САД и ЕЗ су подржале Туђманове фашисте и њихов геноцид на Србина. Етнички чиста Хрватска у којој је остварен Павелићев тестамент данас је пуноправна чланица ЕУ. Такође на окупираном КиМ Вашингтон и Брисел подржавају шиптарске терористе и трговце људским органима. Како тврде у Европској комисији само је питање времена када ће ови злочинци постати део Уније.

Запад је у Украјини пожурио да се реваншира Русији за поразе које је доживео на међународној сцени током 2013. године. САД, НАТО и ЕУ су помислили да Русија заузета очувањем безбедности Олимпијаде неће моћи на време да парира њиховој „Стратегији анаконде“. Ипак Владимиру Путину је успело да без испаљеног метка исправи историјску неправду и врати стратешки важан Крим у састав Русије. Да би схватили значај овог подвига сетимо се ко је све ратовао против Русије у Кримском рату, као и великог броја жртава које је тај сукоб однео. Можда је време да након новог пораза Запада од велемајстора из Кремља дође до смене генерација међу стратезима у САД и ЕУ. Неко паметнији би уместо сукоба ишао путем сарадње са Русијом. Међутим сарадња Запада са нацистима и терористима широм света сведочи о томе да је разликовање добра од зла, давно изгубљено знање за тај део света.

Борис Алексић – ФСК
__________________________________

Како је Медвед поразио Анаконду у Украјини?

Корисне Везе

ОКУПИРАНО КОСОВО

СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!

Проглас

Контакт

МЕЈЛИНГ ЛИСТА