Од Косова до Крима: Хроника препорода Русије

„Ми никада не одступамо од сарадње на принципима дипломатије. Уколико партнери то не желе, ми их не можемо натерати на такав приступ. Овај случај се не може посматрати ван историјског контекста, и надам се да они то схватају. Без обзира на то да ли постоје преседани у међународном праву (а они постоје), одговорно изјављујем: свако разуме да Крим неизмерно више значи Русији него Коморска острва Француској или Фокланди Великој Британији.“ – ове су речи министара иностраних послова Русије, Сергеја Лаврова, исказане на конференцији за новинаре после разговора са америчким државним секретаром Џоном Керијем у Лондону, ставиле тачку на покушаје Запада да зауставе руску политичку и дипломатску офанзиву у Украјини.

Повратка на старо више не може бити. Опредељење народа исказано на кримском референдуму 16. марта са 96,77% гласова за припајање Русији је веома озбиљна чињеница коју ће морати да уважи светска заједница. Мада су САД и челници Еврпоске уније већ изјавили да не признају резултате плебисцита, геополитичка реалност у региону је измењена.

Међутим, корене ових промена и сценарије даљег развоја догађаја треба тражити у периоду од 1990. до 2000. године. Ако проблем шире посматрамо, он се добро уклапа у трендове геополитичких промена и рeорганизовања евороазијског и североафричког простора, започете још 1990. године на полигону бивше Југославије. Измењена је само спољна манифестација овог процеса. Ако су у деведесетим и почетком прве деценије овог века, промене у потпуности биле у складу са интересима САД, ЕУ и НАТО, другу половину деценије обележава равнотежа снага настала растом утицаја Русије и њених интеграционих пројеката. 

Свакако да је основу за даље процесе на геополитичком нивоу представљало једнострано проглашење независности Косова 2008. године и исхитрено признавање овог акта од стране западних држава. Управо је косовски преседан у многоме одредио даљи развој догађаја и у региону Балкана, Црног мора и Кавказа и његов утицај не слаби ни данас.

Пре свега, реч је о решењу Међународног суда у Хагу за Косово из 2010. године, које је фактички означило да су једнострана проглашења независности овог типа у складу са међународним правом. „Међународно право не садржи никакве важеће одредбе које би ограничавале декларације о независности. На основу тога можемо закључити да Декларација од 17. фебруара 2008. не нарушава међународно право.“ – наведено је у одлуци коју је тада прочитао председник Међународног суда ОУН Хисаши Овада. Према његовим речима, међународно право „не садржи ниједну важећу забрану“ о проглашењу независности.

Такав став је у потпуности био у складу са аргументима и интересима САД. Још је у јулу 2009. године Бела кућа поднела извешај Међународном суду ОУН у вези са ситуацијом на Косову. Тада је из Вашингтона стигла изјавили да „правни принцип територијалног интегритета не спречава недржавне субјекте да мирно прогласе независност.“ Сада се овај аргумент окренуо против самог Запада и обио му се о главу. 

Управо у наведеном кључу треба размотрити оно на шта нас је подсетила недавно председник Савета федерације Русије, Валентина Матвијенко: „Желим да подсетим на одлуку Међународног суда Уједињених нација о Косову од 22. јуна 2010, која се заснива на члану 2 првог става Повеље УН, која је створила преседан, према ком није неопходна дозвола централних власти за одржавање референдума о самоопредељењу дела територије неке државе. Преседан у међународном праву постаје закон. Дакле, Кримске власти поступају у складу са међународним правом и одлукама Међународног суда Уједињених нација.“

Другим речима, одлука руководства Крима заснована на резултатима референдума је у потпуности у складу са горе поменутим одлукама Међународног суда правде о Косову.

Самоопредељење Крима није прва манифестација „косовског преседана“ у бившем СССР-у. Према признању анонимних бриселских дипломата, управо је признање независности Косова од стране Запада, подстакло тадашњег председника Грузије Михаила Сакашвилија на војну операцију у Јужној Осетији са намером да једном за свагда елиминише своје „Косова“. Резултат је познат: самоопредељење Јужне Осетије и Абхазије, Руско признавање њихове независности и покушаји ЕУ да направи „добру бомбу у лошем рату“ организовањем разних посматрачких и посредничких мисија.

Европска унија и данас покушава да максимално амортизује и релативизује утицај кримског референдума на геополитичку ситуацију у балканском, црноморском и кавказком региону. Високи изасланик Европске уније за спољну политику и безбедносну политику Кетрин Ештон је поново позвала Русију да се укључи у дијалог са украјинским руководством и наставила преговоре са међународном заједницом у циљу смиривања ситуације у Украјини и проналажења решења политичким средствима. Међутим, ови апели су депласирани. Русија је спремна за преговоре. Ипак, готово једногласно изражена воља становника Крима је чињеница која се мора имати у виду и уважавати и то је завршена ствар. Русија није кривац што је косовски преседан пре шест година радикално променио геополитичку ситуацију у свету.

У том смислу чини се нај објективнијим мишљење изражено недавно у уводнику утицајније америчке издавачке куће The USA Today. Назвавши дешавања у Украјини „паријом покера“, отворено се констатује: „Можда је Крим већ изгубљен“. Наравно, са тачке гледишта западних интереса. Познати амерички политиколог Томас Фридман је на страницама часописа The New York Times признао да су САД и Запад од самог почетка водили погрешну политику проширења НАТО ка границама Русије. Поставши и сами таоци ове политике, они реагују неадекватно, истовремено наглашавајући потребу да живимо у свету “који је престао да постоји”. Угледни амерички конзервативни политичар Патрик Бјукенен у идању The American Conservative поставља реторичко питање: „Зар није било јасно да Русија, као велика сила, на кијевски пуч, изведен уз подршку САД, неће мирно и незаинтересовано посматрати и да ће заштити своје стратешке интересе и позиције на Црном мору, који постоје и које чува већ два века?“

Активна политика Русије на Криму је показала да се свет заиста мења. Независност Косова се показала као „Пирова победа“ Запада.

Петар Искендеров – ФСК