АЛЕКСАНДАР ДУГИН: ОПРОСТИТЕ НАМ, СРБИ, У ЈЕКУ ВАШЕГ РАТА МИ СМО ЧВРСТО СПАВАЛИ

На прагу смо васкрсења Велике Русије. Бићете први које ћемо кренути да спасавамо када се коначно пробудимо

У уводу ваше књиге Четврта политичка теорија, која је преведена и на српски језик, тврдите да је Русији потребна нова политичка идеја. Која политичка философија би требало да постане темељ будућности Русије? Шта је суштина Четврте политичке теорије? И да ли се она у пракси већ спроводи?

— Да бих одговорио на то питање морао бих да препричам читаву књигу. У књизи сам објаснио да све три класичне теорије епохе модерне (либерализам, комунизам и фашизам/национализам) нису погодне за одговор на актуелне изазове у области философије, политике, геополитике, међународних односа. Данас имамо либерале и они владају, али њихова власт постепено се ближи свом закономерном слому. Либерализам је у ХХ веку победио нацизам и комунизам, али када је остао једина идеологија (њена формула је слободно тржиште и пуни индивидуализам), либерализам је исувише расплинуо своју суштину, а такође разоткрио свој нихилистички основ. Као тражење слободе од, либерализам је добар, када има од чега да се ослобађа (на пример, тоталитарна друштва – комунистичка или фашистичка). А када нема од чега да се ослобађа? Тада либерализам, немоћан да измакне сопственој „ослободилачкој“ стратегији, предлаже ослобађање од свих облика колективног идентитета – нације, вероисповести, пола, а сутра и од самог људског статуса (трансхуманизам). Либерализам је коначно испољавање нихилизма. Ослободивши се свега, човек се ослободио и од битка и од себе самога.

И шта том либерализму у његовој крајњој нихилистичкој фази да супротставе они који се са њиме не слажу? Опет фашизам? Опет комунизам? Чак и ако то замислимо, читав циклус ће се просто изнова поновити – опет ће тоталитарно друштво и либерализам постати привлачни. Треба тражити нешто друго. То и јесте Четврта политичка теорија. У њеном основу лежи философија традиционализма (премодерна) у комбинацији са философијом постмодерне (у области критике модерне и њене пропасти). То се може назвати философијом конструктивне постмодерне. Постмодерна све подвргава деконструкцији. Четврта политичка теорија се с тим слаже, али, док се постмодернизам зауставља у тој нихилистичкој фази, 4ПТ чини још један корак напред и предлаже да се реконструише Традиција. Може се рећи да је то комбинација Генона и Хајдегера, традиционализма и феноменологије. Нешто слично тражили су утемељивачи руске религиозне философије у православном исихазму и идеји Свете Софије.

Русија је осуђена на то да прихвати 4ПТ. Ми данас нисмо комунисти, нисмо либерали, нити смо фашисти. Ми смо уопште без идеологије, али у том случају са нама могу да раде шта год хоће. Без идеологије, без идеје не може да постоји друштво – урушиће се ако га покреће само инерција. Зато 4ПТ побуђује занимање како научне јавности тако и најинтелектуалнијег дела политичких елита Русије. Али за 4ПТ се, као и за сваку идеологију, треба борити. Ништа се лако не постиже. Тим пре што је у Русији још увек остало много либерала који раде за Запад и на све могуће начине спречавају промоцију 4ПТ и њено остваривање. Али много тога је већ учињено. Ми редовно издајемо часопис Четврта политичка теорија (при Московском државном универзитету). Ускоро ће изаћи моја нова књига Четврти пут, која развија управо философске основе те теорије.

У вашим претходним књигама, у којима сте се посветили савременој геополитчкој подели, приликама у свету, експанзији атлантиста, донекле и српском питању, теорији мрежних ратова, утисак је да сте критичком нотом оцењивали успаваност и спорост руководства Русије. Ипак, из ове књиге је очигледно да сте у одређеној мери ублажили оцену касног буђења – реаговања Русије на дешавања у свету (сервирана из глобалистичке кухиње атлантиста и САД као носиоца либералних идеја). Зашто, шта се променило?

— Није се много тога променило. И даље сам критичан према руској власти и сматрам да недопустиво отеже и исувише слуша Запад. Ипак је Путин у трећем мандату начинио низ реалних корака ка родољубљу: прогласио је Евроазијски савез, реконфигурисао систем јавних гласила, сузбио либерални устанак на Блатном тргу, најзад разрешио дужности најштетнијег агента утицаја глобалне олигархије Владислава Суркова, и последњих дана адекватно реаговао на проамерички преврат у Кијеву и подржао независност Крима. Путин отеже. Али он је човек од акције. Не толико од речи колико управо од акције. У време мира није нарочито делотворан, прави много грешака, нарочито у кадровској политици, не може да изађе на крај са корупцијом, исувише верује либералним саветницима. Али, када се ради о стварном изазову, он никада не издаје Русију. Добио је рат у Чеченији. Скинуо је са власти издајнике олигархе. Увео је војску у Јужну Осетију и Абхазију. Прогласио је за циљ Евроазијски савез. И ево сада се бори за враћање Крима Русији.

Када је рат нема времена за несугласице. Потпуно сам на Путиновој страни у свим критичним ситуацијама. Сваки пут када се решава судбина Русије, он је увек на правој страни. У критичној ситуацији он дејствује смело, брзо и делотворно.

Можда ће он тим дејствима придати идеолошки облик и онда ће се наши ставови још више зближити.

Упозоравате да данас многи наслућују да у “свету светског глобализма, Постмодерне и Постлиберализма за Русију нема места”. Светска влада ће тежити да постепено укине све националне државе. А читава руска историја представља дијалектички спор са Западом и западном културом, борбу за одбрану своје руске истине, своје месијанске идеје. Објасните!

— Тако је. Америчка хегемонија не оставља место за Русију као суверену православну словенску велесилу. Она може да буде или непријатељ или марионета покорна Западу. Али Русија је исувише велика и исувише поносна земља. Зато нам је једноставније да то светско устројство уништимо него да признамо свој потпуни пораз у историји. Русија новом светском поретку стоји на путу.

Указујете да је „амерички век” замишљен као претапање постојећег светског модела у нов, изграђен строго по америчким узорима, што се назива “демократизацијом”. Тако су се појавили пројекти “Великог Блиског Истока”, “Велике Средње Азије”, сада и Украјине. Има ли снаге човечанство да се одупре том злу?

— Па у Украјини се више не ради о „дубокој демократизацији“, као у другим случајевима, него о инструментализовању неонацизма у интересу САД и НАТО. То је атлантски фашизам, нова појава. Пошто му демократија у низу случајева не даје тражени резултат, Запад је одлучио да прошири арсенал идеолошких средстава. Сада за своје циљеве користи не само НВО него и неонацистичке радикалне терористичке групације. У исламском свету већ одавно подржава селафије и вехабије. Сада је та тактика у облику неонацизма пренета и на Европу. Такав пројекат уходаван је још у Југословенском рату, када су, подржавајући антисрпски национализам, САД и земље НАТО настојале да постигну своје циљеве. Исто је било и на Косову.

Томе се треба супротстављати одлучним корацима на стварању вишеполарне коалиције – Русија (и друге православне и/или словенске земље), Кина, исламски свет, Индија, Латинска Америка. Ми сами не можемо да се са тим злом изборимо.

Глобална демократија је, пишете, као царство антихриста. То су осетили многи поробљени народи. У првом реду мислим на народе који су глобализму пружали отпор, српски народ, али и Ирак, Либија, Сирија. Потврда ваших речи јесте пример Грчке, која је скупо платила ухвативши се у ЕУ коло. Шта мислите, да ли ће ЕУ дозволити излазак неких земаља из њених канџи?

— Они који су ушли у Европску унију најчешће више губе него што добијају. Европска унија је уништила привреду Грчке, разорила Бугарску и Румунију, обескрвила Мађарску. Грчка и Мађарска већ су не једном на највишем нивоу постављале питање изласка из ЕУ, Румуни нису далеко од тога. Економски је то неизвесно, али је духовно, социјално и културно савремена ЕУ – нешто смртоносно. То је индивидуалистичко друштво чисте потрошње, где су покидане све органске везе, све традиције, где нема породице, пола, где нема човека. То није Европа са њеном прекрасном и херојском духовном културом. То је анти-Европа.

Уверен сам – што пре се распадне Европска унија у њеном садашњем виду, тим боље за Европу. То је напросто ћорсокак.

У условима које логика Постмодерне налаже, ништа није тако једноставно. Русија тражи излаз, али не само за себе, него и за комплетно човечанство, које је у раљама глобализма, ширења криза, ратова, агресија, немира, поробљавања народа, дела човечанства. Русији се даје још једна историјска прилика да трасира и изгради праведнију судбину човечанства, да ли се слажете?

— Да, у то сам просто уверен. И чиним све како би то постало стварност.

Запад не бира средства да својом идеологијом глобализма и рушења земаља и народа крене у поход на Русију. Кажете да је пет милијарди долара Запад на то потрошио. Да ли је државни удар у Украјини део тог сценарија?

— О Украјини сам већ написао много текстова и стално сам у борби. Украјина – то је мој рат. Зато што се ту не ради просто о противречностима између Украјинаца и Руса, већ је то у суштини непосредан сукоб са САД и Западом који стоји иза леђа владајуће кијевске хунте. То је директна агресија на Русију. То више није игра нити су то рововске битке. То је удар. На њега треба узвраћати. Ако ми издржимо, свет ће бити другачији, кудикамо бољи и праведнији. И што је најважније – у њему ће бити нас. Ако не, није искључено да ће се тако и завршити светска историја. Православље учи да све осим Бога има крај. Можда и стојимо на прагу таквог краја. За нас је, као и увек, или победа или смрт. Запад је антихрист. А са њиме не може бити компромиса.

Москва има разлог да крене са изградњом Малорусије, Крим је руски, сулудо уступљен, Кијев су створили стара руска историја и руски народ. Свету је јасно да ће се од збивања у Украјини и чврстог доследног става Путина, јединства руског државног врха, Русија другачије односити према обликовању међународне политике. То се поклапа са вашим ставовима: „Смисао праве руске националне државе би требало да буде такав да она мора бити агресивна према споља, по потреби груба, као оклоп”. Коментар.

— Да, наравно. Још пре неких осам година новинари су на интернет поставили видео-филм Путин – то је Дугин. Смисао је следећи: оно што Дугин говори, пише, Путин после извесног времена ради. А при том говори нешто своје. Све што сам писао током 90-тих година, када ме у доба Јељцина уопште нико осим родољубиве опозиције није слушао, остварило се у доба Путина. И Евроазијски савез, и родољубиви преокрет, и антилиберализам, и геополитички начин размишљања. Сада се одиграва распад Украјине и њена нова реконфигурација. Све то је у Основима геополитике, књизи коју сте Ви, госпођо Саво Росић, преводили на српски, како рекосте, у Београду под натовским бомбардовањима.

Тако и савремена Русија са Путином постаје онаква каква треба да буде, каквом бих желео да је видим.

Пишете о Евроазијској империји будућности. У том смислу ви, између осталог, кажете: „тај пол предлаже да се за узврат гради нова империја са језгром у Русији”. Који су основни циљеви евроазијства?

— Изградња вишеполарног света. У ту сврху стварање једног од полова кроз регионалну интеграцију. Упоредо с тим активно учешће у изградњи континенталне Европе, слободне од америчке доминације. Управо тада ће доћи време за Србију, наш прекрасан братски народ, најдражи. Европска унија ће пропасти и ми ћемо стварати Нову Европу. Оно што је сада у Србији – то је привремено. Све то није битно. Све ћемо повратити. Само будите верни српском духу, православној вери и вашем прекрасном словенском идентитету. То и јесте евроазијство – право народâ да буду оно што јесу у вишеполарном свету.

Темељ будуће Евроазијске империје поклапа се у општим цртама са простором ЗНД. Колико је она присутна у визијама руског лидера, али и потенцијалних чланова осовине евроазијства?

— Делимично је присутна, делимично не нарочито. Сви наши лидери су људи совјетског васпитања. То оставља траг. Они очито не прихватају либерализам као догму. Али тешко да мисле у смелим категоријама Евроазијске империје. Уосталом, то није важно. Јер све исправно чине. И самим тим на разним нивоима, економском, политичком и војном, стварају базу наше Империје.

Крај западњаштва је у Русији, тако завршавате и ваше последње поглавље књиге. Да ли процењујете да су за то наступиле повољне прилике?

— Јесу. Сада се то поуздано може рећи. Од Путиновог повратка 2012. године западњаштво је до ногу потучено. На Блатном тргу и у оставци Суркова, главног западњака у Путиновом тиму. Има још либерала у влади, али нису тако важни. Јавна гласила су сада суштински очишћена. Задржали су своје позиције само у култури и донекле образовању. Али у целини гледано, тај вектор су радикално одбацили читаво друштво и Путин као председник. Видите како се све више зближавам са Путином… У Путину је све више и више Дугина. Али то није моја заслуга. Просто ја размишљам о народу, трудим се да проникнем у логику руске историје, у тајну руске судбине, у срце нашег идентитета. А то већ не зависи од личности. Зато се може рећи и другачије: у Путину је све више и више руског… Уосталом, то је малтене једно те исто.

Како и у којем степену би се те околности одразиле на 25-годишњу српску агонију, решење нашег националог проблема, Космета, јачање Републике Српске, и уопште, положај и обједињавање српског народа на Балкану?

— Срби – то смо ми. То је наша авангарда. То нам је најближи, сродан народ. Што смо ми јачи, тим је боље вама. Што се ми слободније осећамо на свету, тим ви имате више шансе да учврстите своје позиције на Балкану и у перспективи вратите своје земље. Али у овим условима ви то нећете моћи сами да учините. Ви сте се као јунаци борили за сваки сантиметар Мајке Србије. Сада вам је јако тешко. На измаку сте снаге. А ми смо у јеку вашег рата чврсто спавали, као да смо били онесвешћени. Нисмо узмогли да вам притекнемо у помоћ… Опростите нам… Сада треба просто да се држите и сачувате оно што имате. Да се утврдите макар на оним линијама које још увек могу да се бране у Босни и Херцеговини, на Косову. Али наше потпуно буђење је на видику. Већ видим његове зраке. Али неће бити једноставно. Море крви… Све значајно у људској историји стоји на крви… Ви сте своју пролили. На прагу смо васкрсења Велике Русије. Бићете први које ћемо кренути да спасавамо када се коначно пробудимо.

Превод Сава Росић

Печат