Антируска пропаганда и фабрикација консензуса за рат
Од гласања Крима прошле недеље да се отцепи од Украјине и поново придружи Русији, амерички званичници и медији су монтирали заглушујућу пропагандну кампању, постављајући се као браниоци светског мира, права малих народа и међународног права у опозицији према Русији. У овој кампањи ниједна лаж која би оправдала подршку украјинском режиму насталом из фашистичког пуча за творце није звучала сувише апсурдно.
Објављујући јуче нове санкције против Русије, председник Обама је осудио руску анексију Крима. „У 21. веку морају бити потврђени основни принципи између влада у свету“, интонирао је Обама, као што је “ становиште да државе не прекрајају границе само зато што су веће или моћније“.
У сличном тону, у едиторијалу Вашингтон поста се каже да „…захтев господина Путина да Русија има право гласа у одређивању политичке оријентације својих суседа, и да ли ће се они придружити алијансама као што су Европска унија или НАТО, потпуно је неприхватљив“.
Ко би требало да поверује у ове глупости? Водећи принцип америчке спољне политике је да има неопозиво право да одређује политичку оријентацију својим несрећним „суседима“ на западној хемисфери и свакој другој земљи на свету.
Још у формулисању Монроове доктрине 1823 године, Сједињене Америчке Државе су полагале право на целу западну хемисферу као своју сферу утицаја, диктирајући јој могуће везе са европским силама.
Свеобухватна историја крвавих америчких интервенција у унутрашње послове земаља Јужне Америке, Централне Америке, Мексика и Кариба би захтевала енциклопедијски рад садржан у десетинама томова. Делимична листа зулума америчког империјализма над својим суседима на југу укључивала би упаде у Мексико између 1914. и 1917., војну окупацију Хаитија и Никарагве, обарање Арбенцове владе у Гватемали 1954 године, инвазију у Заливу свиња на Куби 1961 и безброј ЦИА-них покушаја атентата на Кастра, и обарање Аљендеовог режима у Чилеу.
Правдајући подршку Вашингтона рушењу чилеанског режима и убиству председника Салвадора Аљендеа, тадашњи државни секретар Хенри Кисинџер је рекао: „Не видим зашто би са стране гледали како земља пада у руке комунистима због неодговорности њеног сопственог народа. Питање је превише важно да би чилеански гласачи били остављени да сами одлуче.“
Али чему преокупирање „древном историјом“ ? У последњу 31 годину Сједињене Америчке Државе су или напале или свргнуле владе Гранаде, Панаме и Хаитија. Организовале су крваве побуне и операције против побуњеника у Никарагви, Ел Салвадору и Гватемали. Вашингтон је подржао обарање легално изабране владе у Хондурасу 2009 године. И од 2002., Сједињене Америчке Државе непрестано улажу напоре (укључујући један неуспео државни удар) да збаце владу у Венецуели.
Обамина администрација и влада Меркелове у Немачкој једва да су изненађене што је Русија реаговала на инсталирање непријатељског западног марионетског режима на својим границама. И док су можда донекле изненађени брзином којом је Путин деловао да успостави контролу над Кримом, они не виде најновије догађаје у потпуно негативном светлу.
Као што су недавне изјаве америчких и европских лидера и коментари утицајних медијских свезналица то појаснили, Путинове дефанзивне акције пружају прилику да се ребрендира и поново легитимизује милитаристички програм који је изгубио кредибилитет код широке масе становништва.
Утицај 11/9 и „рата против терора“ је избледео, а лажи о оружју за масовно уништавање коришћене за покретање инвазије на Ирак су дискредитовале рат код радничке класе. Империјалистичке силе су биле приморане да не наставе са бомбардовањем Сирије у септембру прошле године, углавном због непопуларности рата.
Суочени са широким антиратним расположењем у радничкој класи и ограничењима које ово намеће њиховој спољној политици, империјалистички стратези и њихови медијски оперативци настоје да искористе кризу коју су изазвали у Украјини да преусмере јавно мњење.
То је била тема чланка колумнисте Вашингтон поста, Е.Џ. Диона, од среде и насловљеног „Да ли ће нас Путиново отимање власти над Кримом ујединити ?“ Дион пита како се „од рата уморна јавност може пробудити и окупити ? „. Он жали што статистика показује да се само 29 одсто америчког становништва противи, а 56 одсто подржава, становиште да САД не би требале да се „превише мешају“ у Украјину.
Дион пише:
“ Морамо да се супротставимо Путину, али то ће захтевати консензус у погледу спољне политике, консензус којег више нема. Нови ће морати да се базира на принципима који су претходили ангажовању у Ираку и који ће укључивати одмеренију употребу америчке моћи. Коначни парадокс: Путин је дао Обами прилику да започне обнову овог консензуса – ако председник одлучи да покуша, и ако су његови критичари спремни да му помогну да то уради.“
Дакле, сврха текуће пропагандне кампање је да изгради нову ратнохушкачку причу, као да је то све што је потребно да из сећања јавности избрише лажи речене о Ираку и Авганистану.
Аутор: Алекс Лантијер
Извор: http://www.globalresearch.ca/
Превео: Александар Јовановић – Срби на окуп
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
