ТРИ НАЈТЕЖЕ КЛАЈНОВЕ ПОГРДЕ ЗА СРПСКО ПИСМО

По тумачењу академика Ивана Клајна, председника Одбора за стандардизацију српског језика, „мане“ српске ћирилице су: што је она „режимско писмо“, „једнонационално писмо“, „није универзално писмо“

Свако ко прати литературу и приручничку спрему за српски језик зна да је романиста академик Иван Клајн један од најзаслужнијих живих лингвиста што постоје модерни приручници који помажу широком кругу корисника српског језика. Утолико мора бити више чудно зашто је баш он изрекао у најновијем времену три највеће погрде за српско писмо ћирилицу. А с обзиром на то да је академик Клајн наш истински лични пријатељ у људским међусобним односима, тим смо више изненађени и запрепашћени тим погрдама. А да ли су то заиста најтеже погрде за српско миленијумско писмо, нека казују његове забележене мисли. Све три ћемо цитирати из истог извора.

1. „Ћирилица је углавном усвојена као званично, као државно и, могло би се рећи, чак и као режимско писмо.“[1]

Признајемо да никада у животу нисмо чули да је неко од научника и стручњака изједначио писмо с „режимом“ нити смо чули да постоји писмо које је неки државни режим измислио само за себе. Чак нисмо чули да је неки неко од лингвиста хрватску гајицу у време НДХ у којој је законски била забрањена српска ћирилица и уместо ње наметнута и Србима хрватска абецеда, изједначио с хрватским усташким режимом. А и како би је изједначио кад усташе нису створиле гајицу за сербе. Оне су је само наметнуле и Србима. У случају српског „светог писма“ ћирилице (за тај израз „свето писмо“ смо одавно чули) ова Клајнова погрда је тим већа када се упореде с овом две следеће погрде.

2. „Српска ћирилица је једнонационално писмо.“[2]

Да човек не поверује – какве везе има са значајем писма за неки језик и народ чињеница да такав састав користи једна нација у своим језику? И није само српска ћирилица „једнонационално писмо“. Па, на  пример, и македонска ћирилица је ћириличко писмо које у том  саставу користе само Македонци и ништа то не представља сметњу Македонцима да свој језик пишу само том врстом ћирилице.

3. „Ако већ морате да се определите између два писма, онда ће латиница, као универзално писмо, ипак имати предност.“[3]

Уистину – да човек, поготово лингвиста који зна улогу писма у језику и народу, не поверује! Поставља се питање зашто је латиница, по Клајну, „универзално писмо“, а ћирилица није. Клајнов одговор на то питање још је зачуднији и појачано увредљив. За Клајна латиница ће имати предност над ћирилицом зато што: „Латиницом можете писати српски или српскохрватски, а не можете српском ћирилицом писати ниједан други језик.“[4] Каква је то „мана“ српске ћирилице за српски језик кад ни македонском или неком другом ћирилицом не можете писати било који латинички језик. И није да баш „не можемо писати“. Готово свако писмо може се мањом дорадом удесити за писање готово било ког језика.

Могуће је да за неке људе није увреда и Клајнова обмана или лаж о спонтаном продирању латинице у Србију и уопште међу Србе. Иван Клајн чак и  ово каже о  тој „спонтаности“: „Мислим да то показује да се употреба латинице – од 1918. године надаље – јавила заиста спонтано. Та реч ,спонтано‘ доводи до беса наше националисте.“[5]

Наравно, уважавамо тумачење мудрих људи да се међу људима и у државама и друштву ништа не догађа спонтано осим „спонтаног побачаја“. Све друго је у узрочно-последичној вези. А само ова наша књига (Ћирилицоцид) потврђује да је излишно спомињати да је латиница стизала међу Србе „спонтано“, него је била последица ћирилицоцидних поступака непријатеља српског народа, окупатора и смишљеним од комуњара и сербокроатиста лукавства у једином за Србе на целом свету „богатства двоазбучја“ и алтернативних писама само за Србе, да би се, онда, после Новосадског договора (1954) по налогу власти фаворизовала хрватска гајица. А данас се та смишљена „постепена“ замена српске ћирилице хрватском латиницом продужава и окончава и преко Одбора за стандардизацију српског језика у коме је баш (гле спонтаности и случајности!) академик Иван Клајн који је, као главни рецензент измењеног и допуњеног издања Правописа српскога језика (Матица српска, 2010), продужио важност писања једино српског језика на два писма, чиме се практично, довршава латиничење Срба које је у Србији започело први пут стопостотним ћирилицоцидом преко забране ћирилице и увођења од аустроугарских окупатора хрватске гајице. При таквом одобрењу Ивана Клајна у вези с двоазбучјем, треба овде додати само још чињеницу да овај академик и наш  лични пријатељ сматра да се већинска уставна одредба у Члану 10. Устава Србије у вези са српским језиком и ћирилицом не односи на лингвисте и правопис, па они могу слободно да крше Устав Србије и да задрже настављање деобе једино српског народа по писму и да тиме черече само српски народ на два писма и да га на тај начин, практично „шизофрениче“. Оправдање за такво противуставље и за решење противно пракси целога света у решењу питања писма у сваком другом језику Клајн налази, замислите, у томе што је  он „својевремено прогнозирао да ће тако бити“[6]! Можда се могао и у коцкарници кладити да ће тако бити, тј. да ће се Срби и даље једини на свету делити по писму у свом језику, јер је он одобрио такав правопис у коме је решено питање писма у алтернацији. Да је природно решење питања писма поново уведено и за српски народ, наравно, да би се латиничење Срба, покренуто још 1060. године, а највише остварено под комуњарама, зауставило.

(19. март 2014)                                               Драгољуб Збиљић

[6] Исто.