ДАН ПОСЛЕ КОГА НЕЋЕ БИТИ СВЕ ИСТО

Из обраћања В. В. Путина члановима руског федералног дводомног законодавног тела (Савет Федерације и Дума) поводом прихватања референдумске одлуке народа Крима о приступању РФ, кристално јасно произилази да се ради о историјској тачки преокрета у развитку савремених међународних односа.1)

То показује најпре временски одсек у оквиру којег председник Русије анализира догађаје на Украјини. Он их доводи у непосредну везу са свеукупном нестабилношћу међународног поретка која је створена нестанком светског биполарног система почетком деведесетих година прошлог века.

Поремећај равнотеже снага у међународним односима у претходних двадесет и више година по Путину резултирао је, с једне стране, „деградирањем међународних институција”, а с друге стране, политиком силе коју су САД и њихови западани сателити водили безочно газећи важеће међународноправне норме. Следствено, међународни поредак се урушио оног тренутка када је читав један свет независних држава остао у самотној неизвесности и несигурности са искеженом образином западног крсташа, кога после рушења СССР није имао ко да доведе „к познанију права”. Јер, САД оправдање за своје спољнополитичке поступке нису тражиле у општеважећем праву и сагласности осталих чланова међународне заједнице представљених у УН, већ у расистичкој традиција западног друштва из које су црпели веру, Путиновом речју, „у своју изабраност и изузетност”. Жртве најстрашнијег насиља самозваног и самовољног светског арбитра, који је свет искључиво хтео да уреди према својим плановима и интересима, биле су све оне државе које нису прихватиле да се нађу у коалицији састављеној по принципу „ко није са нама, тај је против нас”. За руског председника нема дилеме да је агресија САД и НАТО против СР Југославије 1999. године представљала најтежи и најочигледнији случај кршења норми међународноправног поретка насталог после Другог светског рата. Истовремено, она је према његовом запажању отворила читаву серију насилних интервенција САД и НАТО против суверених држава, што у форми отворених војних агресија (Авганистан, Ирак, Либија), што у форми споља диригованих унутрашњих државних преврата, почев од арапских земаља па све до Украјине.

Одлуком да противно захтеву САД и њених сателита прихвати слободно изражену вољу становника Крима о присаједињењу Русији, Москва је послала не само западним партнерима, већ и читавом свету јасну поруку да се на руској егзистенцијалној граници окончала епоха у којој је међународно право тумачено и примењивано крајње арбитрерно, у зависности од геополитичких интереса САД. С тога је и у овом обраћању председника Русије позивање на „косовски преседан” искључиво послужило као снажна и одлучна опомена западним државама да ера некажњивог вођења политике двоструких међународних стандарда припада прошлости. Посебно када је реч о тако осетљивом праву као што је право на самоопредељење народа које конкурише другом подједнако значајном праву на заштиту територијалне целовитости независних држава, на начин како су ова права доведена у везу у чл. 7. Декларације о пријатељским односима и сарадњи од 1970. године: „Ништа у претходним члановима неће бити тумачено као давање овлашћења или подстицање на било коју активност која би распарчала или нарушила, у потпуности или делимично, територијални интегритет или политичко јединство суверених и независних држава, које се понашају у складу са начелом равноправности и самоопредељења народа на горе описан начин и стога имају владу која представља целокупан народ који припада територији без обзира на разлике у погледу расе, вере или боје.”2)

Време је да се подсетимо да су деведесетих година прошлог века САД за себе приграбиле ексклузивно „право” да на територији СССР и СФРЈ одређују подобне носиоце права на самоопредељење, његов обим, те да злоупотребом права на самоопредељење народа, а противно чл. 7. Декларације о пријатељским односима и сарадњи од 1970. године, подстичу и помажу сепаратистичке акте којима се разарао територијални интегритет ове две суверене и независне државе. Проглашавањем административних граница федералних јединица за границе новостворених држава на основу принципа utiposidetisjuris, у СССР и СФРЈ највише су били погођени већински руски и српски народ, који су своју државотворност уградили у вишенационалне федерације. Право на самоопредељење српског народа у Хрватској и Босни и Херцеговини, које је своје оправдање имало како у претпљеној неправди у прошлости, тако и понашању загребачких и сарајевских власти које српском народу нису сходно чл. 7. поменуте Декларације дозвољавале да слободно одреди свој политички статус, било је 1995. године насино онемогућено на подручју Републике Српске Крајине прикривеном, а на подручју РС отвореном НАТО интервенцијом. Преузимајући улогу самосталног чиниоца међународне политике, која једино приличи великој сили, Русија је 2014. година спречила да НАТО посредством украјинских плаћеника понови на Криму 1995. годину и ускраћивање, по угледу на прекодринске Србе, руском народу право на самоопредељење. Зато је руском кримском одбраном права на самоопредељење народа, Република Српска, подједнако као и Придњестровље, добила изузетно снажну подршку свом опстанку.

Руска одбрана права на самоопредељење народа у случају Крима додатно је ојачана чињеницом да је референдум о присаједињењу Русији спровела једна законита власт. Насупрот ње, стоји кијевска извршна власт која не само да „не представља целокупан народ” који припада територији, што је према чл. 7. Декларације о пријатељским односима и сарадњи једини, али довољан услов за отцепљење, већ је кијевска извршна власт и нелегална. И док САД и његови сателити, како бриљантно примећује А. Мезјајев, манипулишу политичком категоријом легитимитета (пристанак припадника политичке заједнице на постојеће вршиоце власти) како би прикрили праву природу украјинског државног преврата и своју водећу улогу у њему, Русија се и са становишта унутрашњег права јавља као чврст бранилац идеје законитости.3)Једино доследном и чврстом одбраном законитих влада, Русија спречава да се право на самоопредељење народа конзумира у условима насилних унутрашњих преврата и спољних агресија, у којима се САД и НАТО, како потврђује искуство последњих двадесет година осећају као риба у води. Из угла легалности једне владе постаје итекако очигледно да званична Москва није прихватањем кримског референдума накнадно оснажила приштинску сецесију, јер на КиМ данас једину легалну власт чини Скупштина АП КиМ, конституисана на основу важећег Устава Србије и то тек после једностраног нарушавања поретка заснованог Резулуцијом 1244 од стране албанских сецесиониста и њихових НАТО покровитеља.

Борба за идеју права и законитости обезбедила је Западу доминантни положај у претходним вековима. Сумрак идеје права на Западу данас је очигледан, а повезан је са урушавањем државног суверенитета у корист наднационалних творевина и мултинационалних компанија. Међународноправне норме постале су још деведесетих година прошлог века иако не прва, а оно најочигледнија жртва овог процеса. Путиновска Русија у пуноћи свог суверенитета има обавезу да данас пригрли идеју права и тако је врати у њен првобитни завичај – православни, византијски Исток.

Зоран Чворовић – ФСК

_________________________________________________

1)     http://www.kremlin.ru/news/20603; А. Филимонова, Крим: стратешка иницијатива прелази на страну Русије http://srb.fondsk.ru/news/2014/03/18/krim-strateshka-iniciiativa-prelazi-na-stranu-rusiie.html

2)     Наведено према A. Pavković, P. Radan, Stvaranje novih država: teorija i praksa otcepljenja,Београд, 2008. стр. 352. Консултована и следећа литература: B. Krivokapić, Zaštita manjina umeđunarodnom i uporednom pravu, knj. 1. Београд, 2004; С. Аврамов, М. Крећа, Међународно јавно право, Београд, 2007;

3)     А. Мезјајев, О легалности украјински власти и криминалности државног преврата http://srb.fondsk.ru/news/2014/03/08/o-legalnosti-ukraiinskih-vlasti-i-o-kriminalnosti-drzhavnog-prevrata.html