Крим: стратешка иницијатива прелази на страну Русије
Председник Русије Владимир Владимирович Путин наступио је у Кремљу пред посланицима Државне Думе, члановима Савета Федерације, руководиоцима региона земље и представницима цивилног друштва, у вези са захтевом Републике Крим и града Севастопоља за пријем у састав Руске Федерације. Уочи обраћања, Председник Владимир Путин је потписао уредбу према којој Руска Федерација признаје Републику Крим – имајући у виду слободно изражену вољу њеног народа на референдуму од 16. марта – као независну државу. Даном потписивања Указ ступа на снагу.
Према Закону о начину прихватања и образовања нових субјеката Руској Федерацији, страна држава се обраћа Руској Федерацији са молбом за њен улазак у Руску Федерацију и за закључивање одговарајућег међународног Споразума. Председник Путин је о томе информисао оба дома Парламента Русије и владу Руске Федерације. Потом се шеф државе обратио Уставном суду са молбом да оцени да ли је Споразум у складу са Уставом РФ. У случају да суд да позитивну оцену, међународни Споразум иде на ратификацију у Државну Думу, заједно са пројектом федералног уставног закона у коме се одређује назив, статус и граница субјекта. Уколико обе палате подрже ова два документа, тада се доноси измена у Устав Руске Федерације, у који се додаје назив једног или више субјеката.
Да истакнемо главне моменте у обраћању Председника Русије.
Владимир Путин је референдум на Криму оценио као историјски, пошто је све на Криму проникнуто нашом историјом и поносом.
У срцима и у памћењу људи, Крим је увек био и остаје саставни део Русије. Та увереност је заснована на истини и правди и преносила се с поколења на поколење. После Револуције бољшевици су из различитих разлога укључили у састав Украјинске Совјетске Републике знатан део историјског југа Русије. А 1954. године донета је одлука о предаји и Кримске области у њен састав. Уједно је предат и Севастопољ, премда је он био потчињен савезним властима. Иницијатор тога био је шеф КПСС, Никита Хрушчов лично. Шта га је покренуло на тај чин – жеља да придобије украјинску номенклатуру или да изглади своју кривицу за организовање масовних репресалија у Украјини 30-их година – нека сама историја пресуди. Та одлука је била донета са очигледним кршењем чак и тада важећих уставних норми.
Но, у сваком случају та се одлука доживљавала као нека формалност, јер је територија пребачена у оквирима једне велике земље. Но, десило се невероватно – распад СССР-а. Када се Крим одједном нашао у оквирима друге државе, тек тада је Русија осетила да су је не само преварили, него и опљачкали. Треба отворено признати да је и сама Русија “парадама суверенитета” омогућила распад СССР-а. а приликом распада СССР-а, заборавило се и на Крим и на војну базу Севастопољ.
Руски народ је постао најподељенија нација на свету. Русија је сагнула главу и помирила се, прогутавши увреду.
Ми смо изашли у сусрет Украјини и по питању формирања границе (практично смо и правно признали Крим као саставни део Украјине, самим тим завршно затворивши тај проблем), разграничивши акваториј Азовског мора и Керченског залива. Од чега смо ми тада полазили? Од чињенице да су добри односи са Украјином за нас најважнији. Но, наравно, тада смо сматрали да ће Украјина бити наш добар сусед, руски и рускојезични становници Украјине, посебно на њеном југо-истоку и на Криму, живеће у условима пријатељске, демократске и цивилизоване државе. Сматрали смо да ће њихови легитимни интереси бити обезбеђени у складу са нормама међународног права.
Међутим, ситуација се почела другачије развијати. Чињени су покушаји да се Руси лише историјског памћења, а понекад и матерњег језика, почела је насилна асимилација. И наравно, Руси, као и остали грађани Украјине, страдали су од перманентне политичке и државне кризе која потреса Украјину ево већ 20 година.
Разумем због чега су људи желели промене. Током периода “самостијности”[1], независна власт им је досадила, једноставно дозлогрдила. Мењали су се председници, премијери, посланици Раде, али се није мењао њихов однос према својој земљи и своме народу. Они су “музли” Украјину, борили се за своја пуномоћја, имовину и финансијске токове. Добро се сећам оних који су са мирним лозинкама изашли на Мајдан, борећи се против корупције, неефикасне државне управе, сиромаштва. Али они који су стајали иза последњих догађаја у Украјини имали су друге циљеве. Они су припремали државни преврат. Следећи. Планирали су да заузму власт, ни од чега не презајући. Почео је терор и убиства и погроми.
Легитимне извршне власти у Украјини још нема, нема се са ким разговарати. Многе државне институције узурпирали су самозванци. Они притом не контролишу ништа у земљи, а често се и сами налазе под контролом екстремиста.
Онима који су се противили пучу, одмах се запретило репресијама и казненим операцијама. И наравно, први на реду је био Крим. Рускојезични Крим. У вези са тим, становници Крима и Севастопоља обратили су се Русији са позивом да заштити њихова права и саме животе, да не допусти то што се десило и што се још дешава у Кијеву, Доњецку, Харкову и неким другим градовима Украјине.
Наравно да се нисмо могли оглушити на ову молбу, нисмо могли оставити Крим и његово становништво у невољи. Иначе би то једноставно представљало издају. Нама говоре да кршимо норме међународног права. Као прво, добро је да су се они сетили да уопште постоји међународно право. И на томе им хвала. Боље икад него никад.
Као друго, најважнија ствар. Шта смо то ми наводно прекршили? Да, Председник РФ је добио од горњег дома руског парламента право на коришћење оружаних снага у Украјини, али строго говорећи, то право још није искоришћено. Оружане снаге Русије још нису улазиле на Крим, оне су се тамо, у складу са међународним уговором, ионако налазиле. Да, ми смо појачали нашу групацију, али притом желим да истакнем да би сви знали и чули, нисмо премашили максимално дозвољену границу наших оружаних снага на Криму, а она је предвиђена до бројности од 25 хиљада војника. Једноставно, није било потребе за тим.
Даље. Објављујући своју независност, именовану референдумом, Врховни савет Крима се ослањао на Повељу Организације Уједињених Нација, у којој је записано право народа на самоопредељење. Узгред, хоћу да напоменем да је и сама Украјина, када је објавила свој излазак из СССР-а, учинила то исто. Кримске власти су се ослањале и на познати преседан Косова. Преседан који су наши западни партнери сами створили, што би се рекло, својим сопственим рукама. У ситуацији апсолутно аналогној Кримској, признали су легитимном деобу Косова од Србије, доказујући свима да није потребна никаква дозвола од стране централних власти за једнострано проглашење независности. Међународни суд УН на основу Тачке 2. Члана 1. Повеље ОУН сагласио се са тим и у својој одлуци од 22. јула 2010. године истакао је следеће. Наводим дослован цитат: “Из праксе Савета Безбедности не произилази никаква забрана једностраног проглашења независности”. И даље: “Опште међународно право не садржи забрану било какве декларације о независности”. Како би се рекло, све је кристално јасно. У писменом меморандуму САД од 17. априла 2009. године који је поднет у ову највишу међународну судску инстанцу у вези са расправом о Косову, каже се: “Декларације о независности могу (и често се то догађа) да наруше унутрашње законодавство. Међутим, то не значи да се нарушава и међународно право”. Дејства Кримљана се очигледно уклапају у ту, строго говорећи, инструкцију. Од тих истих САД и Европе ми смо слушали да је Косово посебан случај. У чему се по мишљењу наших колега огледа његова посебност? Испоставило се у томе, што је током сукоба на Косову било много људских жртава. Шта је то, да ли је то правни и правнички аргумент. У одлуци Међународног суда, о томе није речена ни једна реч. и због тога, то нису чак ни двојни стандарди, то је невероватно примитиван и праволинијски цинизам. Не може се све тако грубо подвргавати само сопственим интересима. Испада да је потребно сваки сукоб довести до људских жртава, је ли тако?
Рећи ћу отворено. Да локалне снаге самоодбране Крима нису на време преузеле ситуацију под своју контролу, тамо је такође могло бити жртава.
Наши западни партнери на челу са САД више воле да се у својој политичкој пракси руководе правом јачег, него међународним правом. Они су уверени у своју изабраност и изузетност. У то да им је дозвољено да решавају судбину света, да увек само они могу бити у праву. Они делују онако како им је воља. Ту и тамо употребе силу против суверених држава, граде коалиције по принципу – ко није са нама, тај је против нас. Да би агресији дали привид легитимности, извлаче потребне резолуције међународних организација. А ако им из неких разлога то не пође за руком, потпуно игноришу и СБ и ОУН у целини.
Тако је било у Југославији, сви ми добро памтимо 1999. годину. Тешко је било у то поверовати, нисмо веровали својим очима, али крајем XXвека по једној европској престоници, Београду, током неколико месеци наношени су удари ракетама и бомбама. А потом је уследила истинска интервенција. Шта, зар је било резолуције СБ по том питању, која је одобрила таква дејства? А потом су се десили и Авганистан, и Ирак, и отворено кршење Резолуције СБ УН у Либији, када је уместо обезбеђења такозване забране летења, истог тренутка почело бомбардовање. Догодио се и читав низ контролисаних обојених револуција. Јасно је да су људи у тим земљама у којима се то догађало били уморни од тираније, од сиромаштва, од одсуства перспективе. Али та осећања су једноставно цинично искоришћена. Као резултат тога, уместо демократије и слободе – хаос, насиље, серија државних преврата. Арапско пролеће сменила је арапска зима.
Ми имамо разлога да верујемо да је злогласна политика обуздавања Русије која је спровођена у XVIIи XIXи XXвеку, и данас на снази. Нас непрекидно покушавају притерати у некакав ћошак због тога што ми имамо независну позицију. Зато што је бранимо. Зато што ствари зовемо својим именом и што нисмо лицемерни. Но, све има своје границе. И у случају са Украјином, наши западни партнери су прешли црту – понашали су се грубо, неодговорно и непрофесионално. Они су врло добро знали да и у Украјини, и на Криму, живе милиони Руса. Колико је потребно изгубити политички осећај и осећај за меру, па не предвидети све последице својих поступака. Русија се нашла на граници после које више нема одступања. Ако непрекидно савијате опругу, она ће се кад-тад са силом отпустити. То увек треба имати у виду.
Данас је потребно да се прекине хистерија, да се престане са реториком хладног рата и да се призна очигледна ствар. Русија је самостални активни учесник међународног живота. Она, као и друге земље, има националне интересе који се морају узети у обзир и који се морају поштовати.
У Кијеву су се већ чуле изјаве о приступању Украјине у НАТО пакт. Шта би таква перспектива значила за Крим и Свеастопољ? То, да би се у граду руске војничке славе поајавила НАТО флота? Да би изникла претња читавом југу Русије. И то не некаква ефемерна, него потпуно конкретна.
У Украјини живе и живеће и даље милиони Руса, рускојезичког становништва. И Русија ће увек штити њихове интересе – политичким, дипломатским и правним средствима.
Неки западни политичари већ нас плаше не само некаквим санкцијама, него и заоштравањем унутрашњих проблема. Требало би знати шта они имају у виду. Деловање неке пете колоне – разноразних национал-издајника? Или сматрају да могу погоршати социјално-економски положај Русије и самим тим испровоцирати незадовољство људи? Такве изјаве сматрамо неодговорним и очигледно агресивним. И на то ћемо адекватно реаговати.
Референдум је био спроведен отворено и честито. И људи на Криму су јасно и уверљиво изразили своју вољу. Они желе да буду са Русијом. Огромна већина становника Крима и апсолутна већина становника Руске Федерације подржава сједињење Републике Крим и града Севастопоља са Руском Федерацијом. Сада је политичка одлука на самој Русији и она може бити заснована само на вољи народа. Зато што је само народ извор сваке власти.[2]
*****
На тај начин присаједињење Крима Русији руши планове западних интервенциониста о заузимању читаве Украјине. Дејства Русије постала су законити одговор на покушај западног фактора да уз помоћ својих агентура, националне пете колоне диверзантско-терористичких јединица рашири свој “блицкриг” на територију Крима, са директним приступом Русији. Засад се успео одбранити само Крим, међутим, самим тим је створен нови центар моћи. Даље су, у складу са геополитичком логиком, на реду Харков, Дњепропетровск, Одеса. Источна Украјина ће се неизбежно преорјентисати на Русију. То значи прелазак стратешке иницијативе у руке Русије.
Ана Филимонова – ФСК
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
