Борба против српског и руског православног народа до истребљења

Унијатски „свештеник“ са кијевским неонацистима

“Распад је отпочет… Синови српских сељака окренули су се Западу да траже сунце тамо где се сунце гаси а не рађа се, да траже истину коју је Запад изгубио…” Епископ Николај (Велимировић).

Да не би распад дошао до потпуног краја, добро је подсетити се кратког прегледа србофобије Запада и стратешке нити вековне политике Ватикана на Балкану – борбе против српског православног народа до истребљења. Од бројних Крсташких ратова који су се више водили против Православља него ислама, преко шизофрене књиге Croatia rediviva Павла Ритера Витезовића штампане у Бечу 1701. године, његовог духовног потомка Људевита Гаја, па Анте Старчевића и праваша, до Павелића, Броза и Туђмана – Ватикан је баштинио и свесрдно подржавао концепцију србоцида као ксенофобне великохрватске расистичко-патолошке идеје. Србоцид се спремао и спроводио како у римокатоличкој Аустро-Угарској монархији и клеро-нацистичкој НДХ, тако и у комунистичкој Југославији, а видимо да је настављен и после њеног распада.

У првим вековима отпадија Рима, Србија Немањића је била довољно јака да се одупре свим налетима паписта, али су нарочито биле на удару српска Босна, Далмација и Славонија (Херцеговина је све време углавном била у саставу Немањићке државе).

Тако папа Иноћентије 1233. године позива господара Далмације и Хрватске на верски рат против српске Босне, са немилосрдним инструкцијама као приликом похода на Албигенезе и Тулузу, где су крсташи клали и рушили све на шта су наишли како би се доказало да је “Божији гнев дивно беснео”. Међутим, упркос страшним покољима, Срби из западних српских земаља не прихватају папизам и већ 1246. године, папа даје надбискупу нови “знак бојног крста” да подигне рат против “јеретика” у Босни, дајући му право да конфискује њихова имања.

Следећи позив на крсташки рат против непослушних православних Срба у Босни имамо 1303. године, затим верски рат који подиже (наравно – уз папин благослов), мађарски краљ Лајош 1363. године. Међутим, паписти су поново бежали из Босне гоњени војском Твртка Првог. Пред поход на Турке Цар Душан је добио гаранције од папе да римокатолици неће нападати Србију, али Лајош Први (који је још 1346. године покушао да освоји и Србију Немањића) је направио прави покољ по српској Мачви, тако да је Цар Душан био принуђен да се врати из Грчке и потуче мађарску војску.

Лајошев наследник краљ Сигисмунд, по благослову папе Гргура Дванестог 1408. године продире у Босну, где немилосрдно чини прави покољ над цивилним становништвом, не штедећи ни нејач, жене, децу и старце. Али Срби у Босни не прихватају папизам. На жалост 1459. године српски краљ Босне, Томаш прима римокатоличанство, али 1463. године Босна дефинтивно потпада под турску власт, а народ српски у својој епској поезији чин краља Томаша изједначује са издајом Вука Бранковића на Косову, па каже да је он “…омрзнуо свој својој браћи, и голубу на грани”.

Једино у периодима, када је претио продор Турака на Запад, папе су обустављале прогон Срба и чак насељавали Србима из Босне погранична подручја Аустро-Угарске са Турцима (такозвана Војна Крајина). У тим пограничним крајевима Срби су уживали велику аутономију, али чим би прошла опасност од Турака, започињао је терор лицемерних римокатолика. Србима под Аустријском влашћу нарочита опасност је запретила крајем 17. века, када је Аустрија после победе над Турцима код Беча 1683. године, брзо почела да укида аутономију православним Србима. Међутим, енергичном акцијом Срба и њиховог Патријарха, 1703. године Србима су враћене привилегије.

Ново велико насиље римокатолика имамо 1759. године, када Далматинска бискупија прописује да православни попови морају имати декрет надлежног бискупа. Огорчени Срби 1760. године дижу буну и на залагање Русије насиље је мало попустило. Срби су се 1780. године изборили да се у Млетачкој републици укине закон по коме Срби морају да признају унију. Завладавши 1797. године Далмацијом, Аустрија одмах укида верска права Србима, али им се та права враћају у периоду Наполеонове владавине од 1805-1814. године.

Читав двадесети век политику римокатоличког Запада према православним Србима карактерише геноцидна политика до истребљења. На “Првом хрватском католичком конгресу” одржаном 1900. године у Загребу, практично су донете смернице клерикалног деловања за читав XX век. Први светски рат који покреће римокатоличка монархија нападом на Краљевину Србију, доноси страшне војне и цивилне жртве (Србија је десеткована, гине трећина становништва и 60% мушке популације). На просторима Аустро-Угарске монархије, Срби такође доживљавају страшна страдања. Широм територије ове римокатоличке “тамнице народа”, немилосрдно се проливала српска крв.

Током Првог светског рата у Аустро-Угарској је функционисало 10 великих концентрационих логора за Србе, уз још 290 мањих, пратећих логора и затвора. Немогуће је побројати све повешане и поубијане православне Србе у српским земљама које су данас у саставу Босне и Херцеговине и Хрватске. Само у концетрационом логору у Добоју страдало је 12. 000 Срба…

Шта рећи о србоциду у Другом светском рату? Тај србоцид је у клеронацистичкој НДХ обухватао биолошки, културни и духовни геноцид, што је академик Динко Давидов назвао “Тотални геноцид”. О томе да је србоцид спровођен у потпуној симфонији световне и “духовне” власти, то јест Павелићевог режима и римокатоличког клира, постоје многобројна необорива сведочанства… Западу то није довољно, па и крајем двадесетог века НАТО пакт поново ратује против Срба, прво против недокланог народа у западним српским земљама (данашња Хрватска и Босна и Херцеговина), а потом и бомбардовањем Србије 24. марта 1999. године, које је трајало 78 дана. За тих 78 дана извршено је 14. 000 полета авиона, од чега се 9. 200 завршило ватреним дејствима, а на територију Србије, на 113 локација, бачено је неколико стотина тона осиромашеног уранијума.

У тексту о Историјском континуитету западне русофобије, већ смо нешто рекли о “духовним” орјентирима Запада после пада Ватикана у јерес латинства и истакли да верујући православни хришћани због своје спремности да само Богу Јединоме подређују своју вољу, представљају највећу препреку глобализацији (читај поробљавању) света. Навели смо и да су Константинопољ као Други Рим и Москва као Трећи Рим били чувари Истине Откровења Господњег. У тексту о западној србофобији можда је умесно направити једну дигресију.

Срби и Руси, крвно и духовно практично јединствен народ, до данас су очували низ духовних одлика које нема ни један други народ на планети. Једну од тих јединствених одлика представља – империјски менталитет. Национално и религиозно свесни Срби и Руси вековима представљају јединствен пример трпељивости према културно-историјским особеностима других народа који улазе у састав њихове државе. Међутим, германско-ватиканска историјска школа представља један велики фалсификат који лукаво прикрива следећу чињеницу – Константинопољ није био престоница некаквог грчког царства, него престоница великог Православног Царства у коме је српски народ имао ништа мање значајну улогу од грчког народа.

Нажалост – и данас српска деца уче историју коју су им писали Немци. Непријатељи Православља су управо и осетили да грчки народ нема ту империјску свест коју поседује српски народ и главни акценат су ставили на грчки етнофилетизам, који је на крају и срушио Други Рим (наравно, ове речи нипошто не значе омаловажавање грандиозне улоге грчког народа у православној историји, значе само позив да се прекине са омаловажавањем грандиозне улоге српског народа у тој истој историји). Та империјска трпељивост, скоро Јеванђеоска колективна свест Срба и Руса, потпуно је супротна британском и осталим западним пљачкашким колонијализмима, што је можда и кључни разлог због кога је Промисао Господња управо њима додељивала улогу вековног чувара Истине Откровења Господњег.

Истина Православља пробудила је национални живот код Срба и Православље је и губитком српске државности остајало њихова Отаџбина, због које су увек били спремни пострадати за Крст Часни и Слободу Златну. Међутим (као и код дела Руса у Малорусији), највећа српска трагедија није у њиховом страдању, него у губљењу верског идентитета, турчењу или унијаћењу, данас западњачењу или екуменисању. Православље представља срж српске историје и због тога је сваки позив на прихватање неправославних идеологија и туђинских уплива, сваки позив на промену свести, у ствари гурање народа у ропство. Јер Србину без Часног Крста нема ни Слободе Златне.

Управо због тога, матрица деловања западног фактора у борби против православних Словена (читај Срба и Руса) има један магистрални правац – убацивање у Црквену и државну управу људи који су изгубили религиозну свест православног хришћанина као такву, па су самим тим и подложни и спремни за испуњавање воље и интереса глобалистичких газда са Запада. На жалост, у последње време смо сведоци тога да су и највећи црквени великодостојници – свесни или несвесни тога – увучени у опасне игре које цео народ воде на пут губитка религиозне свести.

После херојског отпора планетарном злу српског народа у Босни и Херцеговини, један српски Епископ (сасвим случајно – по повратку из Америке) тражи од српских хероја да се предају НАТО трибуналу у Хагу. Неколицина млађих епископа у Србији по моделу Ватикана укидају православне иконостасе у својим епархијама и отворено се залажу за јединство са римским јеретицима. У Украјини између осталог имамо пример Епископа доказаног криминалца и нескривеног русофоба, који се исмева и са Даровима Мудраца (А. Драбинко, Епископ УПЦ МП). Дакле, наш непријатељ је свестан да је удар на религиозну свест како појединца тако и народа, њихов најважнији стратешки циљ.

По питању политике, западна методологија се огледа у томе да најпрљавији део посла везан за издају виталних национално-државних интереса, у овим државама одрађују људи који су потпуно изгубили религиозну свест, а који су годинама у медијима (строго контролисаним од стране западног фактора) народу представљани управо као заштитници национално-државног идентитета. Тако је у Србији посао коначне издаје Космета поверен ником другом, него управо људима из Милошевићеве и Шешељеве партије. И они су тај посао одрадили у рекордном року, да им на томе завиде и највеће перјанице либералне Србије и србофобског невладиног “другосрбијанског” сектора.

У Украјини је најпрљавији посао поверен наводном “проруском” човеку, који је учинио немогуће – успео је у нечему да уједини неонацисте и унијате са Кијевског Мајдана и руске родољубе са југоистока Украјине – и једни и други га једноставно презиру. Овде и није толико важно што је он на неки начин био у улози Милошевића, у улози човека кога Запад руши, он је олигархијски продукт западне политике који је са својим олигарсима практично урушио државу и припремио терен за крвави неонацистички пир у Кијеву. Плашим се да је и у Републици Српској посао разбијања Републике Српске поверен неком из Караџићеве партије. О томе треба да добро размисле сви они који би олако пошли за диктатом Запада на некакву дестабилизацију Републике Српске.

Шта може обезвољени и деценијама медијски обмањивани народ учинити у тоталном медијском мраку, како би онемогућио зацртани сценарио Запада о даљем урушавању и практичном нестанку српске државности после предстојећих избора?

Може пре свега, да слуша савете својих светитеља, а не западних најамника, да коначно схвати да је питање здравог разума борити се не за улазак, него против уласка Србије у ЕУ и за што чвршће повезивање са Русијом у сваком погледу. Срби и Руси који су поднели највеће жртве у борби против нацизма, једини су разбијени да живе у више држава и улажу се колосални напори да се настави то разбијање српског и руског националног корпуса.

Са друге стране територијално се награђују најоданији Хитлерови савезници. Потпуно нескривена подршка неонацизму у Хрватској, на Космету, БиХ и Украјини од стране ЕУ и САД, требало би да освести и последњег Србина. Не у смислу изборне подршке овој или оној опцији, него у смислу тога да Србин мора да се бори за спречавање уласка у организацију која пружа отворену подршку неонацистима. То није избор између некаквих политичких опција, него је то избор између живота и смрти, добра и зла, светлости и таме, Христа и антихриста… А то може схватити само религиозно самосвестан човек.

Због тога је страшније присуство Српског Патријарха и политичких првака јеретичкој “миси” на Сретење Господње, када обележавамо један од најважнијих датума српске историје, од било какве економске недаће. Може бити да су политички прваци уплашени “свемоћним Западом”, може бити и нормално је да је Његова Светост забринута због ситуације у којој се нашао наш народ и држава, али оздрављењу те ситуације много више би допринео када би уместо присуства јеретичким богослужењима са политичким првацима Србије, исте подучио да свакодневно започињу свој дан речима: “Оче наш Који Си на Небесима, да се свети име Твоје у Србији, да буде воља Твоја у Србији…”.

То је једини пут да “свемоћни” Запад учинимо немоћним. Историја нас учи да без чврсте православне душе српских владара, нема ни чврсте српске државе. Сећање на симфонију државног и саборног, владарског и пастирског, остало је дубоко укорењено као највеличанственије наслеђе периода владавине светих Немањића. Дакле, лепо је видети заједно Патријарха и Премијера Србије – али не на јеретичкој миси на Сретење Господње!

Ранко Гојковић – ФСК