Политичка фантазија или увод у терор: ко кандидује Чедомира Јовановића за министра полиције?

Британски редов на белој црти.

Пре петнаест година сиромашни студент, Чедомир Јовановић, данас тајкун и милионер, човек који је заједно са бившим шефом такозваног пресбироа Владе Србије Владимиром Поповићем званим Беба, ухапсио 13.000 људи у полицијској акцији „Сабља“ 2003. године, своју „каријеру“ започео је сарадњом са водећим српским криминалцима и њиховим „војскама“, али и пљачком државних предузећа и шпијунирајући у корист Велике Британије и још неколико западних обавештајних служби.

Мада је Јовановић данас само председник једне странке (Либерално демократске партије), из неког разлога је под двадесет четворочасовном полицијском заштитом и вози се искључиво у блиндираним џиповима.

Наравно, јасно је зашто се Јовановић плаши. Уништавао је животе многих људи, пљачкао је и државу и криминалце. Узимао је рекет и од оних који су друге рекетирали. Био је најближи сарадник такозваног Сурчинског клана и некада водећих нарко дилера, Милета Луковића и Душана Спасојевића. Али, све то није било довољно да буде процесуиран и осуђен, него је и даље политички фантом који прети да ће се обрачунати са сваким ко није по вољи његовим шефовима у Лондону и Бриселу.

Ових дана Чедомир Јовановић је истакао и своју незваничну кандидатуру за министра полиције Србије! Зашто баш за министра полиције, није тешко погодити. Боље је да он хапси, него да хапсе њега. Његова прилика да оствари своје болесне науме, зове се Српска напредна странка.

Многи детаљи из живота Чедомира Јовановића говоре да су га његов мизерни интелектуални капацитет и његово порекло, незадрживо водили на друштвену маргину. Ипак, десило се нешто друго…Биографија малог преваранта, била је већ унапред написана.

Основну школу завршио је у Београду. Први разред средње школе започео је у Деветој београдској гимназији, али је то за његове скромне способности било превише па се пребацио у Трећу економску школу.

Као вечити студент, лумпенпролетер и очајник, Јовановић се нашао на улици 2006-2007. године, у време студентских протеста. Будући да је био довољно гласан, упадљив и, очигледно, гладан свега, није било тешко да га примети и Зоран Ђинђић. Остало је део новије политичке и криминалне историје у Србији.

Али, својим болесним амбицијама, Јовановић још увек исписује најмрачнија поглавља српског суноврата. Наравно, по вољи британских обавештајних служби. Да би успео у томе, нашли су му и одговарајућу странку преко које ће поново ући у велику политичку арену и постати министар (ЛДП никада није имао тај капацитет). Наиме, Јовановић је штеточина чији политички пројекат никако не успева, али, успевају његове сплетке и криминална мрежа у којој се налази.

Увек пред малим бројем слушалаца али пред камерама најгледанијих телевизија, изговарао је током кампање претеће реченице, како ће завести „ред и мир“ у Србији. Строго је пазио да на неком од предизборних материјала не помене Српску напредну странку.

Наравно, и напредњачке вође су пазиле на Чеду. Идеја је врло јасна: уколико овај мрачни план не буде нечим осујећен, Чеда ће да хапси, рекетира, па ако треба, и да заведе ванредно стање. У томе се испробао од 2000. до 2003. године.

Предизборна пропаганда Српске напредне странке наговештава да ће бити застрашивања грађана и новог терора над њима. Буде ли Чедомир Јовановић министар полиције у напредњачкој влади, не треба сумњати у овакав сценарио. У том случају, његов задатак би био да заштити све тајкуне Српске напредне странке и да стрпа у затвор све оне који Српској напредној странци нису вољни да плате рекет.

Мада је многима у први мах изгледало невероватно да Јовановић тражи министарство полиције, он се потрудио да јавности објасни и зашто. У говору који је одржао 23. фебруара 2014. године, из кога се види какав су му задатак напредњачке вође дале, Јовановић између осталог каже:

„…Треба да 16. марта кажемо не и захвалимо се Ивици Дачићу, најгорем министру полиције од октобра 2000.“. Поручио је јавно и напредњацима: „…Нећу да ратујем у кампањи да бих тако доказивао своју вредност. Хоћу са вама да радим!“.

Очито, према раније постигнутом договору, Јовановић рачуна на то да ће имати велики утицај на састав нове владе. Напредњаци су му обећали још два министарска мандата. На ресор пољопривреде, рачуна Јовановићев „кадар“, Захарије Трнавчевић, стар 86. година! За министра образовања, „виђен“ је такође и члан његове партије, Миљенко Дерета.

Још у октобру прошле године, када је тек склапан „прелиминарни“ договор са Српском напредном странком и њеним вођама, Јовановић је самоуверено одговорио на питање да ли ће политички да преживи: „…За мене нека нико не брине. Ја ћу бити способан да преживим, јер сам власник компаније која у овим околностима ради и развија се. Ја сам давно рекао да ћу своју срећу сам исковати….“.

Треба подсетити да је овај „ковач своје среће“ дошао у посед профитабилне компаније („Фиделинка“ из Суботице), тако што је претходно сачекао да за његов интерес неко обори цену. Тај „неко“ био је бивши македонски министар економије, Жанко Чадо, проблематични мешетар са репутацијом „контроверзног бизнисмена“. Чадо је имао кључну улогу у банкроту још неких српских фирми као што су „Агрохем“ и „Навип“.

Чедомир Јовановић је био, заједно са „бившим пријатељима из ДС“, подстрекач оваквих „акција“ Жанка Чада. Тако је „Фиделинка“ од успешне фирме убрзо постала губиташ. Због тога је 1.300 радника у ова три предузећа остало без посла. Они су део армије од 250 хиљада запослених у државним предузећима у Србији који су се нашли на улици као резултат приватизације од 2001. до 2010. године.

Кад је овај привредни гробар обавио свој посао у Србији, Чедомиру Јовановићу није било тешко да запоседне „Фиделинку“, чија је цена на криминалан начин оборена до бесмисла.

Било је провидних покушаја да се у јавности стекне друкчији утисак, па је тако стечајни управник ове суботичке фирме, Зоран Стојановић, издао чак и саопштење у коме дословно пише:

„…Чедомир Јовановић и његова супруга нису власници компаније ‘Фиделинка’ а.д. у стечају ни по ком основу, већ је Јелена Јовановић оснивач привредног друШтва ‘Агропослови’ доо из Београда, које је закупац дела производних капацитета ‘Фиделинке’ „.

Дакле, Стојановић је хтео да каже: није Чедомир Јовановић, него његова жена. И није куповина него закупнина. Међутим, чињенице говоре да је фирма породице Јовановић под именом „Агропослови“, заиста узела у закуп три млина суботичке „Фиделнике“ у стечају за око 15.000 евра, али је уз њих је добила и жиг, односно бренд те фирме на трајно коришћење!

Као закупац млинова потписана је Јелена Јовановић, супруга председника ЛД Чедомира Јовановића, а у уговору пиље да су јој бренд – назив и лого – поклоњени!

У овом, слободно говорећи, бандитском уговору, Јовановић показује сву своју дрскост. Наиме, у њему још пише да „… Закупац нема интереса да закупљује непокретност и у њој обавља делатност без права на коришћење жига, с обзиром на то да исплативост и профитабилност делатности непосредно зависе од употребе жига на комерцијалном паковању пшеничног брашна за хуману употребу…“

Да би све било како треба, „обезбеђено“ је да фирма Чедомира Јовановића, „Агропослови“ буде једина на тендеру за закуп млинова и да му жиг „Фиделинке“ буде поклоњен. Жиг је тако доспео у његове руке и он може данас за скупе паре да га прода. Наравно, то му не пада на памет, јер је само име „Фиделинка“ довољно познато и признато на тржишту житарица и тестенина, да му боља фабрика пара не треба.

Тако је почео „нови живот“ бившег сиромашног студента. Британска обавештајна служба га је збринула финансијски. Али, над његовим мирним сном и даље дежурају шпијуни МИ 6.

Некада је то био Ентони Монктон који је из куће Ђинђићевог тајкуна, Драгомира Марковића-Крмивоја, дириговао Чединим акробацијама од 2001. до 2003. године.

Чедино уруинирање по мајчиној постојдбини

На седници Либерално демократске партије, 28 јануара 2012. године, Јовановић изјављује да је „Република Српска геноцидна творевина“.

То је изазвало огорчене реакције организација породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске, која је написала и кривичну пријаву против њега. На ову изјаву реаговао је и кабинет председника РС одакле је поручено да лидер ЛДП „…смишљеном лажи да је Република Српска настала на геноциду покушава да припише колективну одговорност целом народу, који је само бранио право на живот“.

И у селу Гуњевци (Р. Српска), родном месту Јовановићеве мајке Милеве (рођене Мршић), народ је оштро реаговао.

Али, да му ништа није свето кад је у питању његов лагодан живот, говори и чињеница да је у такозваној имовинској карти коју је предао Агенцији за борбу против корупције, пријавио да има „неколико некретнина“ – куће од 300 и 120 квадрата, као и стан од 85 квадратних метара. Али, и да је некретнине наследио „по мајчиној страни“, да се све набројано налази на територији БиХ! Чудно, тако рећи, немогуће, јер је родно место његове мајке, једно је од најсиромашнијих у целој БиХ, а породица Мршић, из које је његова мајка, живела је на ивици беде! Његова мајка Милева је тек преласком у Београд и удајом, избегла тешку судбину својих рођака и сусељана.

Упркос чињеници да га „опслужују“ најмање три блиндирана џипа и бројно полицијско обезбеђење, Јовановић је био довољно дрзак да у „имовинској карти“ пријави и возило „Тојота приус“, и моторе „Хонда“ и „КТМ 990 адвенир“.

У сред предизборне кампање, крајем фебруара ове 2014. године, Чедомиру Јовановићу је умро отац. Начин на који је то саопштио јавности и људима у својој странци, речито говори о његовој моралној и психолошкој изопачености. Наиме, уместо да саопшти како му је отац умро и да мора неколико дана да буде одсутан због сахране, Јовановић је на свој Фејсбук профилу написао: „…Поштовани чланови ЛДП, од данас нећу бити у кампањи, имам један важан посао да обавим…“.

У историји новије Србије није запамћено да је неко сахрану сопственог родитеља назвао „важним послом“. Али, изгледа да је за Чедмира Јовановића, и то бизнис, као и сваки други.

Невесињска пушка

Супруга Чедомира Јовановића је пореклом из Источне Херцеговине, из Невесиња. Њен отац Мијат Савић је био лекар од 1978. до 1982. године. Од 1982. до почетка рата био је лекар у Мостару, а од 1992. до 1994. радио је у болници у Невесињу. Кад су га новинари питали да нешто каже о изјавама његовог зета Чедомира, и о његовим ставовима да је Република Српска „геноцидна творевина“, кажу да је само сагнуо главу и ћутао.

Али, и њему је бизнис постао важнији од Чединих изјава. Мијат је, наиме, власник више угоститељских објеката, између осталог и култних београдских ресторана, „Мадере“ и „Клуба књижевника“. Пре тога је био власник ланца апотека.

Када је Мијат био на почетку свог пословног ширења, оштро га је нападао садашњи председник Србије Томислав Николић (у оно време заменик председника Српске радикалне странке), тврдећи да је „…потпредседник Владе Србије и ДС-а Чедомир Јовановић нелегалном приватизацијом постао већински власник предузећа Мадера у чијем је склопу један од најпознатијих београдских ресторана у Ташмајданском парку…“.

Николић је у септембру 2003. године, јавно прозивао Јовановића: „…Имамо податке да се Јовановић крије иза фиктивних купаца који су у његово име откупили акције фирме ‘Мадера’, а у ову работу укључио је ташту и таста Мијата Савића, који се налазе на кључним местима у фирми…“.

Чеда на морској и небеској терапији

Већ дуже времена, Чедомир Јовановић се бави и такозваним екстремним спортовима: роњењем, алпинизмом, параглајдингом, екстремним скијањем и падобранством. Више пута је задобијао озбиљне повреде, па је због тога имао неколико поновљених операција колена.

Према препоруци врхунских стручњака за борбу против зависности од тешких дрога, екстремни спорт се сматра најбољим начином да озбиљан наркоман привремено контролише своју жудњу за опијатима.

Јовановић је због овакве терапије живот био угрожен приликом зарона на дубини од 66 метара, до олупине аустроугарског ратног брода Сент Иштван, у близини острва Премуда на северном Јадрану.

У Србији се за Јовановићеву страст према опасним спортовима први пут сазнало када је задобио промрзлине приликом успона на јужноамерички врх, Аконкагву, што је изазвало различите реакције јавности: од неверице и гађења, до беса…

Јовановић је почетком априла месеца 2013. године, заједно са још једанаест скијаша из целог света, био у новој екстремној авантури скијања на врховима Каракорума у Пакистану и том приликом се у интервјуу за локалне медије лажно представио као „Кедонир Чада, српски скијаш“. Цена такозваног ски-паса коју је платио на Каракоруму, коштала га је целих 80.000 долара! На врх планине довежен је војним хелихоптером.

Колики је мој део?

Чедомир Јовановић је планирао и киднаповање власника Делта компаније Мирослава Мишковића, за чији откуп је компанија отмичарима морала да исплати пет милиона марака. Као отмичаре полиција је ухапсила Душана Спасојевића и његове мафијаше. Чеда Јовановић је издејствовао да буду пуштени на слободу.

Део новца од отмице бизнисмена Мишковића, на паркингу иза београдског хотела „Хајат“, један од отмичара Дејан Миленковић Багзи је лично предао Чедомиру Јовановићу. Багзи и Чеда изашли су из својих возила, руковали се, Миленковић је предао црну актен-ташну у којој су биле девизе. Све се одиграло муњевито.

На примопредају новца код „Хајата“ Чедомир Јовановић је дошао са два возила марке БМW. Једно од та два возила види се на ТВ снимку од 12. марта 2003, када Зорана Ђинђића одвозе у Ургентни центар. Из тог возила је неко заустављао саобраћај машући знаком „Стоп!“.

Служба прва „оженила“ Чеду

У службеној биографији господина Јовановића забележено је да је био један од лидера студентског протеста 1996/97. када је стекао знатну популарност. Тих дана је наводно извесна студенткиња Миа лансирала и беџ са натписом „Чедо, ожени ме!“ што је Јовановић објашњавао тиме да се људима вероватно допада то што он прича. Студенткињу Миу никад нико није видео, а измислили су је оперативци Државне безбедности Србије, који су тада правили имиџ свом пулену Чеди. Јовановић тврди да је у то време био хапшен и пребијан више пута од стране полиције, мада о томе доказа у полицији, и живих сведока, нема.

По окончању протеста, са Чедомиром Антићем и групом тадашњих истомишљеника основао је Студентски политички клуб који је подржао бојкот републичких избора 1997.

Демократској странци Јовановић приступа тек 1998. године! А већ у октобру 2001. изабран је за њеног потпредседника!

Учествовао је у изборним кампањама у септембру и децембру 2000. године. Током кампање налазио се на месту шефа изборног штаба Демократске странке и Демократске опозиције Србије. На републичким изборима децембра 2000. године изабран је за посланика у Скупштини Србије. Чедомир Јовановић брзо напредује до позиције потпредседника ДС-а на коју је изабран 2001. године.

Од јануара 2001. до марта 2003. године био је на функцији шефа посланичке групе, односно ДОС – Реформа Србије. Био је најмлађи политичар на тој функцији у историји Србије. Био је и један од организатора хапшења Слободана Милошевића у марту 2001. године и један од главних преговарача о његовој мирној предаји, и потом његовог изручења Хашком трибуналу, 28. јуна исте године.

У Влади Републике Србије формираној након смрти Зорана Ђинђића, 18. марта 2003. године постао је потпредседник Владе Републике Србије задужен за европске интеграције и координацију реформи.

Године 2008. Јовановић се кандидовао за председника Србије, а након гласања био је пети, са 5,34 одсто освојених гласова.

Мада никада није демантовао да је пореклом Ром, његова нарав и живот то потврђују.

„Имам неке другове, познате по томе што презиру Цигане, а поштују Роме“, овим стихом је Брана Црнчевић описао оне који се стиде свог порекла.

Чедомир Јовановић је у политички живот Србије ушао ниоткуда. Мењао је пријатеље, опредељења, ставове и идеје “к’о Циганин коње“.

Млади Чедомир Јовановић је, као бруцош, био следбеник Четничког покрета, а потом и Шешељев добровољац на фронту. Ангажовање младог Чедомира на очувању „светих српских територија и српства“ оправдава и његово десетогодишње студирање драматургије на Факултету драмских уметности. Диплому је Јовановићу обезбедио Зоран Ђинђић, када се Чедомир 1998. године учланио у Демократску странку.

Чедине предизборне препоруке

„…Тадић треба да се жали Тадићу, јер је сам себи направио највише штете. Ђилас нека се жали таблоидима које је правио да униште нас, а данас једу њега. Дачић нека се жали Русима, а Коштуница нека иде на Косово па нека се тамо жали…“

Као признати светски путник по егзотичним земљама, Јовановић је и својој деци дао „егзотична“ имена: Михајла Лајф, Јана Харт, Зора Фејт и Анђелија Феј…

мајор Горан Митровић / Таблоид