КО КРШИ МЕЂУНАРОДНО ПРАВО?

Канцеларка Немачке Ангела Меркел је изнела став своје земље у погледу референдума који се има спровести на Криму сматајући да је исти у супротности са украјинским уставом и међународним правом, што би значило да је Немачка заузела став да грађани Крима немају право на самоопредељење и отцепљење од Украјине. (1)

Право на самоопредељење народа је основни принцип међународног права и зајемчено је Повељом Уједињених нација, Међународним пактом о економским, социјалним и културним правима, Међународним пактом о грађанским и политичким правима, као и другим актима међународног права.

Међународни пакт о грађанским и политичким правима предвиђа да сви народи имају право на самоопредељење, те да на основу тог права слободно одређују свој политички статус и слободно обезбеђују свој економски, социјални и културни развитак.

Све државе, чланице ОУН су дужне да поштују и промовишу право народа на самоопредељење.

Право насмоопредељење има два одвојена аспекта: унутрашњи и спољни.

Унутрашње право на самоопредељење представља право сваког народа да слободно тежи свом економском, социјалном и културном развоју унутар једне државе. Овај аспект права на самоопредељење се остварује путем поштовања права сваког човека да учествује у обављању јавних послова на свим нивоима власти у одређеној држави, путем поштовања основних људских права и слобода као и путем формирања органа власти који ће бити представници целокупног становништва, без икакве дискриминације по било ком основу.

Спољашњи аспект права народа на самоопредељење подразумева право свих људи који припадају одређеном народу да слободно одреде свој политички статус у међународној заједници. У том смислу народ има право да слободно одлучи да створи сопствену суверену и независну државу, да се удружи са другом постојећом државом или да се интегрише у њу. Ово право даље укључује успостављање политиког поретка по слободном избору народа без икаквог мешања са стране. Савремено међународно право искључује право на страну окупацију или доминацију над било којим народом.

Право на самоопредељење у смислу доношења одлуке о проглашењу отцепљења од једне државе, директно је условљено и повезано управо и са тим да ли конкретна држава поштује основна људска права припадника одређеног народа, да ли су припадници тог народа укључни у јавни живот у смислу учествовања у вршењу јавних послова тј. да ли уопште имају могућност да у тим пословима учествују, да ли им је омогућено да негују свој национални, верски, језички идентитет, те да ли влада у држави уопште представља све људе и етничке групе које живе у тој држави.

Уколико претходно наведени услови нису испуњени тј. уколико се наведена права не поштују, јасно је да је неприкосновено право људи – припадника одређеног народа да слободно изразе своју вољу одређујући свој даљи политички статус у међународној заједници.

Када је у питању тренутно стање у Украјини, евидентно је да је у земљи извршен државни удар и да у органима државне власти седе људи који су на та месте дошли на начин који је неспојив са елементарним цивилизацијским тековинама, па у том смислу нема ни говора о да се ради о демократски изабраној власти. Приликом пуча употребљен је најтежи облик употребе силе, као што је масовно премлаћивање и спаљивање људи, а пре свега полицијаца, уништавање имовине, заузимање верских објеката, свирепа убиства, усмрћивање људи из снајпера и другог ватреног оружја и слично. Ово нечувено насиље на улицама главног града није осуђено од стране земаља западне демократије, бар не на надвосмислен начин и са компетентних позиција државне власти. Не само да насиље није осуђено, већ су лидери опозиционих странака у Кијеву, као вође државног удара, чији директан пренос су пратили гледаоци широм света, добили отворену подршку од стране званичника западних земаља! Одмах након насилног преузимања власти, до тада опозиционе странке, донеле су одлуке којима је руски језик елиминисан из званичне употребе, а све интернет презентације државних органа које су биле исписане на руском језику су забрањене. Иначе, ради се о странкама крајње деснице, неонацистичког и сличног опредељења, нарочито непријатељски настројене према Русији и припадницима руског народа у Украјини. Хистерични изливи отворене нетрпељивости и мржње према политичким неистомишљеницима и припадницима других етничких и језичких група за последицу је имало готово истовремену рефлексну реакцију југоисточног дела Украјине у којем живе етнички Руси и остали православни живаљ који говори руским језиком, са захтевима да се у тим областима спроведе референдум ради отцепљења од Украјине. Захтеви овог дела становништва су сасвим легитимни и легални, с једне стране, услед заведене диктатуре у земљи која представља претњу опстанку етничких Руса у Украјини, а са друге стране, и услед отворене подршке развијених земаља Запада пучистима у Кијеву. Може се закључити да реакција становништва која живи у областима на југу и истоку Украјине, представља својеврсно средство самоодбране у циљу превентивне заштите очувања етничког идентитета и уопште опстанка на тим просторима.

Више је него шокантно што западне земље, за које се сматра да су носиоци демократије и поштоваоци начела владавине права, до сада нису осудиле насиље које је данима спровођено на улицама Кијева нити насилно обарање уставног поретка те земље. У то време се нису могле чути изјаве западноевропских земаља и САД којима се осуђује насилно и незаконито преузимању власти, супротно важећем Уставу Украјине и нормама међународног права. Нису се чули ни борци за људска права како би у заштиту узели нападнути и дискриминисани део становништва, православни живаљ који припада руском говорном подручју. Оглашавње се чуло тек након што су југоисточне области донеле одлуке о спровођењу референдума у циљу остваривања права на самоопредељење. Тек тада су почели да се оглашавају званичници земаља са Запада тврдећи да референдум наводно није у складу са међународним правом! При том се такве тврдње ничим ни не образлажу, па се намеће закључак да се ради о паушалним и сасвим произвољним проценама, које нису ничим доказане нити на било који начин објективизиране.

На сцени је произвољно, селективно и потпуно опречно тумачење норми међународног права, што води ка урушавању међународног правног поретка. Докази за то су управо јужна српска покрајина Косово и Метохија, с једне стране, и Крим са другим областима југоисточне Украјине, са друге стране.

Као што је познато, велики број земаља западне демократије, које су учествовале у противправном бомбардовању Србије, међу њима и Немачка (кршећи властити Устав), у врло кратком року је признао самопрокламовану државу тзв. Републику Косово.

Албанцима, који у Србији имају статус националне мањине, су доследно поштована сва права предвиђена одредбама чл. 27 Међународног пакта о грађанским и политичким правима.(2) Тако су припадници албанске националне мањине, који живе у јужној српској покрајини Косово и Метохији, уживали сва права: право на службену употребу матерњег језика, право на школовање на албанском језику почев од основног образовања, преко средњешколског и универзитетског образовања, право на слободно исповедање своје вере, својих обичаја, традиције, фолклора, право на информисање на властитом језику, телевизије, новине, право на учествовање у вршењу јавних послова на свим нивоима власти. Права албанске мањине ни у чему се нису разликовала од права већинског српског народа. Шта више, могло би се рећи да су припадници тог народа били и привилеговани услед примене тзв. «кључа» приликом расподеле јавних функција и учествовања у свим областима друштвеног живота. Ипак, припадници те националне мањине су се умрежили у терористичку организацију тзв. ОВК и ушли у отворени рат против државе у којој живе, вршећи различите терористичке акте. Убијани су српски полицајци, српски живаљ, уништаване православне цркве и манастири, узурпана имовина Срба. Косово је постало главни транзитни центар за дистрибуцију и продају дроге и људских органа. Управо под таквим условима албански сепаратисти су дана 17.02.2008.године усвојили Декларацију о независности Косова, чиме је дошло до противправног једностраног проглашења независности. У моменту усвајања Декларације на снази је била Резолуцији 1244 Савета безбедности УН која штити територијални интегритет Републике Србије и изричито предвиђа да ће «народ Косова моћи да ужива (искључиво) суштинску аутономију». Усвајање Декларације и једнострано проглашење независности представљало је флагрантно кршења међународног права. То, међутим, није била никаква препрека за западне земље да експресно признају тзв. републику Косово за државу.

Међутим у случају Украјине, те исте земље су се изненада претвориле у наводне велике заговорнике поштовања територијалног интегритета постојећих држава, оспоравајући припадницима народа Крима и других области на југу и истоку Украјине право на самоопредељење! Инсистирати на територијалном интегритету у случају Украјине, не може да значи ништа друго до пружање отворене подршке диктатури која је у Украјини заведена у виду тзв. Кијевске хунте. Народу на југоистоку Украјине је јасно из Кијева поручено каква га судбина, у погледу поштовања људских права, чека уколико остану у саставу те државе, тиме што су им пучисти одмах укинули право на службену употребу руског језика уз заметање сваког трага тог језика у државној админстрацији.

Следећи норме међународног права, јасно је није било никаквих услова за признавање права косовским Албанцима на самоопредељење, а до признања је ипак дошло. Са друге стране, околности у Украјини створене државим ударом који је извршен у Кијеву, формирањем нове нелегалне, нелегитимне власти, стекли су се услови предвиђени међународним актима да народ на Криму и другим областима југоисточне Украјине искористе своје право на самоопредељење, а то им се са Запада ипак оспорава.

Из наведених примера се може закључити да, кад је Запад у питању, основно је правило да више нема никаквог правила, што значи да нема доследне примене међународног права. Крши га управо велике и моћне државе, уводећи међународну заједницу у правни хаос. Зато тако лицемерно и запањујуће звуче изјаве званичника западних земаља у којима се наводно позивају на примену међународног права, потежући за правном аргументацијом једино у случају када се «примена права» поклапа са њиховим политичким циљевима и тренутним интересима.

Славка Којић – ФСК

__________________________________________

(1)​ http://serbian.ruvr.ru/news/2014_03_09/Angela-Merkel-nezadovoljna-izborom-krimskog-naroda-5900/

(2) ​ «У државама где постоје етничке, верске или језичке мањине, лица која припадају тим мањинама не могу бити лишена права да имају, заједно са другим члановима своје групе, свој посебни културни живот, да испољавају и упражњавају своју сопствену веру или да се служе својим језиком.»