Украјински полигон

Украјинска верзија шиптарског ОВК, босанско-муслиманских Зелених беретки и неоусташког ХОС-а – Десни сектор, некажњено хара по територији Украјине изван Крима, ширећи страх и терор међу свима који нису присталице кијевских пучиста, а поготово чији су погледи уперени ка Русији. У Полтави је претучен градоначеник, у Полтави везан и претучен проруски депутат Врховне раде, док стари савезник чеченских терориста Александар Мужичко сада калашњиковим прети посланицима регионалне скупштине области Ривно. И ово су само они очигледнији инциденти.

Наравно, све то званично нимало не занима западне „праведнике“, чије су речи осуде и сатанизације резервисане искључиво за Русију и Владимира Путина. Као и када су разбијали Југославију, западне техноварварске елите пажњу своје слуђене и циљано дезоријентисане јавности усмеравају искључиво на жртву нове постмодерне агресије. Па неће ваљда да критикују „своје“, које су годинама финансирали, да разбијају црно-белу матрицу коју на све начине покушавају да успоставе? Зар да збуњују медијске конзументе „нијансама“ сада, када је потребно даље учвршћивати дијалектику „жртва“ (Украјина) – „агресор“ (Русија)? Истина је, неонацисти Десног сектора, Свободе и других (под)извођача радова на перманентној дестабилизацији бивше Совјетске Украјине јесу нова западна ударна игла у даљем продору на Исток. Али то не може никако да буде тема за западне дипломате у Савету безбедности УН, нити резолуције Европског парламента (ето парадоксалног термина). Уствари, безочно јавно игнорисање неонацистичких фаланги од стране западних званичника (част, наравно, изузецима, којих на Западу, срећом, још увек има) је срачунато и да импресионира: тешко је обичном људском уму да појми да неко може да прећуткује тако очигледне ствари, па још неко ко носи скупоцено одело и кравату, можда наочаре са позлаћеним оквиром, а још је и чест телевизијски гост према коме се водитељи односе са уважавањем. Ти људи или нешто знају што други не знају, или су толико силни и важни да се усуђују да се наметну као релевантна „реалност“ – упркос очигледним чињеницама. Шта обичан човек може против тога – ти исти креатори реалности га терају да закључи… Имаш медије – имаш све. Милошевић је био нови Хитлер, па Садам, па Гадафи, па Асад, сада се гради сличан имиџ за Путина. Шта је следеће на мапи за агресора, „наивно“ се пита Асосијејтед прес…

Амерички дрон који је срушен изнад Крима полетео је из украјинског Кировграда, где је пребачена 66. америчка обавештајна бригада почетком марта, раније стационирана у Баварској. Још раније су примећени елементи англо-америчких специјалних јединица за разне намене на украјинској територији. То, наравно, не може бити агресија за „објективне“ западне посматраче. Фактички, рат је, падом Кијева, пренесен на историјске руске територије, иако још увек изван руских „граница“ наметнутих совјетским наслеђем, које одједном – као ни бивше авнојевске границе – не сметају пољским и другим „антикомунистима“. Напротив. Совјетски и нацистички тоталитаризам су, према њима, били једно те исто – тако је, забога, закључио и Европски парламент, а и Парламентарна скупштина Савета Европе пре њега, али су совјетске границе – неприкосновене! Тако Срби одједном постају „агресори“ на Косову, а Руси на Криму. Доле СССР! – осим кад нам затреба, кличу у Варшави, а одобравају у Лондону, Вашингтону и Бриселу. Баш као и Титова Југославија…

Сада се прави нешто што се зове „национална гарда“ у Украјини – новија верзија хрватских „зенги“. Наивно је помислити да ће њени истински творци одустати од свог пројекта. Помоћи ће не само новцем, логистиком, „саветницима“, већ и хушкањем носилаца украјинске на носиоце руске свести. То вештачко продубљивање јаза међу суштински истим народом је неопходан материјал у грађењу нове неофашистичке Украјине, по хрватско-монтенегристичком моделу, где би за коју годину „руска ћирилица“ требало да буде подједнако омражена као и српска у Вуковару – и то на што ширем простору. Неће од „добитне комбинације“ одустајати ни данашњи рајх, а још мање Ватикан, чији је суптилни рукопис старим знанцима са Балкана видљив и из свемира.

То су факти за које би руска – а наравно и српска – јавност требало да се спрема. „Добијеног“ у Украјини се агресори неће својевољно одрећи, макар дошло и до привремених затишја, као што их је било и на почетку југословенске кризе. Ти наводни предаси су највише служили страни која зна шта хоће, а никако оној која је заузимала искључиво одбрамбену позицију. У то време се Запад, чија јавност још увек није била адекватно припремљена за отворенију агресију, највише плашио контраудара који би му поништили већ стечено, решености жртве која би схватила да нема више шта да изгуби, осим драгоценог времена. Са кримским доказом „руске агресије“ ће се махати кад год буде требало, семе трајније демонизације Русије је посејано, између осталог да би се што ефикасније осујетила могуће неопходна акција заштите права становништва преосталог украјинског истока и југа. Ако Русија дозволи отворено злостављање, без интервенције – то ће бити погубно за ауторитет власти. Ако, пак, реагује на сличан начин као на Криму – антируска хистерија на Западу ће само бити појачана. Али то је цена која се не може избећи кад дође повуци-потегни. Информативна припрема је ту кључна.

Говори се о „неопходности“ руских енергената, руског тржишта Европљанима, поготово западним. Тачно. То само говори у прилог нешто нижег интензитета распиривања кризе у самом почетку. Не могу Американци још увек да баш сасвим отворено газе по основним потребама својих вазала. Зато ће покушати да их постепено гурају у правцу растуће конфронтације наспрам Русије и руског простора. Која им је резервна опција? Спасавање Украјине? Неслана шала: чак и кад би постојало зрно добре воље за то, не постоје средства. Неуспеле државе (failed states) попут Украјине се не дижу, оне су оруђе за даљу дестабилизацију простора на којима још увек није успостављен режим мање или више контролисаног хаоса. Немају много Американци да изгубе у таквој игри, напротив: ем добијају оправдање за веће војно-индустријске буџете, ем европски вазали плаћају већи део цене. А још, ако је процењено да је скривена кула од карата звана светски финансијски систем (заједно са свим својим мрачним трилионима непокривених деривата који круже као истински баук над светом) опет на ивици, овог пута озбиљнијој него 2008 – која је друга опција осим ратне реално отворена врху западне пирамиде? Како друкчије бар привремено пацификовати становништво које је већ назначено као колатерална штета новог финансијског слома?

Узгред, за сузе за злехудом немачком судбином нема превише места: Пандорину кутију почетком 1990-их отворили су првенствено они, тј. немачка политичка класа, на Балкану, намећући темпо растурања полувековног каквог-таквог међународног поретка тадашњој америчкој елити у транзицији између хладноратовског конзервативног и отворено агресивног неоконзервативног естаблишмента. Сада Немци не би, сада би они да уживају дивиденде велико рата којег су (опет) започели, југословенске крви којом су заливали дрво бриселске ЕУ, али их неоконзервативно чудовиште у Вашингтону, којем су сами помогли да учврсти власт својим протежирањем балканског сепаратизма и тероризма, нешто посебно и не пита.

У сваком случају, враћајући се нужностима нове отаџбинске војне, још увек реалтивно ниског интензитета, они руски и проруски (што не рећи отворено: цивилизовани) медији који су на располагању морају да раде прековремено на нуђењу адекватних доказа и необоривих чињеница у времену које следи. Нешто као РТС у време НАТО-агресије 1999 – пута десет, сто, колико год може. И не само чињеница и доказа, већ и бодрења духа. Ако је изоловани РТС толико тада сметао да је „морао“ и сам да буде злочиначки бомбардован – колико ли ће тек да сметају руски и савезнички информативно-духовни ресурси, ван домета НАТО „јунака“ који се не спуштају испод 5000 метара висине?

И, још нешто: иницијатор агресије има предност док год је у стању да намеће тему, коју је сам изабрао. Асиметричност одговора би скинула притисак, бар делимично скренула пажњу, па чак натерала агресорску страну света у својеврсну дефанзиву. И то не само војну. Има места за то. Треба питати Србе, на првом месту. Да ли је сада бар мало јасније да су они авангарда? А елементарна логика каже, ако су то у одбрани, нису ли то и у контри?

Александар Павић – ФСК