Београдски сајам био језив логор смрти

Концентрациони логор на Старом сајму био је један од ретких које су нацисти сместили у срце једног града. На овом месту усмрћено 6.320 Јевреја, а затим и више од 10.000 жртава других нација међу којима су најбројнији били Срби

АУТОРИ Београдског сајма отвореног 1937. године нису ни слутили да ће овај симбол градског и државног просперитета само четири године по отварању бити језив логор смрти. Долазак нациста донео је и неколико мучних година чије последице су остале до данас тешки ожиљци на лицу града. О безобзирности окупатора довољно говори податак да су концентрационе логоре у Европи правили далеко од очију јавности, док су у Београду то урадили у срцу града.

Истина, логор на Старом сајмишту налазио се на територији тадашње НДХ, али су Немци имали све ингеренције на овом простору.

Првобитно, план је био да убијање толиког броја људи буде обављено ипак далеко од престонице, у Засавици, али су поплаве обуставиле овај прљави посао, па су Немци ипак решили да искористе већ постојеће павиљоне Београдског сајма.

Прво Јевреји…

– Иако су били делимично оштећени у Априлском рату, уз мање поправке павиљони Београдског сајма са својих 14.029 квадратних метара површине могли су да послуже за интернирање више хиљада особа – каже др Милан Кољанин из Института за савремену историју. – Од 8. децембра 1941. године почело је интернирање свих преосталих Јевреја из окупиране Србије.

Логор је имао службено име „Јеврејски логор Земун“, (Јуденлагер Семлин) а његова команда била је директно подређена немачкој полицији (Гестапу) у Србији, иако се логор налазио на територији Независне државе Хрватске.

На почетку у логор је интернирано 6.400 Јевреја и око 600 Рома, већином жена и деце. Према информацијама др Кољанина, овим местом су, одмах по оснивању руководили командант, потпоручник „Ес-Ес“ Хеберт Андорфер и наредник исте јединице Едгар Ентге.

– Према мојим истраживањима и подацима које сам прикупио, обојица су била из нижег средњег немачког слоја, и, без сумње, поуздани извршиоци наређења. Енге, је, уз то, учествовао у многобројним стрељањима у Јајинцима, а у београдском Гестапу био је познат под надимком Џелат.

Погром је почео тако што су Немци 8. децембра позвали све београдске Јевреје да се добровољно пријаве испред Јеврејске полиције. Потом су их камионима транспортовали у павиљоне. Према подацима нашег саговорника, структура заточеника, 6. фебруара 1942. године, била је следећа: 76 одојчади, 1.136 деце млађе од 16 година и 4.442 особе старије од 16 година.

Одлука да сви Јевреји у Србији буду уништени очигледно је донета у средишту немачке Полицијско-безбедносне службе (РСХА) у Берлину. Према подацима др Кољанина, одређено је да се тај задатак изврши једним релативно новим, али разрађеним и провереним поступком за убијање већег броја људи. То је била једна од најмонструознијих справа „маштовитог“ човечанства, камион „заурер“, покретна гасна комора, који је стигао овде са двојицом посебно обучених „есесоваца“, подофицирима Гецом и Мајером.

Београђани су назвали овај камион „душегупка“, а то је било возило са херметички затвореним товарним делом где су били смештени осуђеници.

Како бележи Кољанин, од почетка априла до 10. маја 1942. године нацисти су приступили „решавању јеврејског питања“ тако што су затворенике са Сајмишта гурали у безумни транспорт камионом где би их укрцавали у логору, а угушене односили у већ припремљене гробнице у Јајинцима. Када би извезао камион из логора и преко моста прешао Саву, возач би преусмерио издувну грану мотора ка унутрашњем делу херметички затвореног товарног простора у којем су се налазили затвореници.

Иста судбина затекла је и оне који су се нашли у Јеврејској болници у Београду. Та егзекуција се одиграла на почетку помора, од 19. до 22. марта 1942. године. Првог дана је у болници било између 700 и 800 Јевреја, који су поубијани, а у камиону се нашло и особље болнице.

Према подацима до којих су стручњаци могли да дођу, број јеврејских жртава на Старом сајмишту, у оквиру Јеврејског логора Земун, док „душегупка“ није напустила Београд износио је 6.320 људи. Нажалост, тиме није окончана масовна ликвидација на Старом сајмишту.

…Затим Срби и остали

ПоЧетком маја 1942. године, док је акција уништења јеврејских затвореника била при крају, логор на Сајмишту добио је ново име, и нову функцију. Од тада се звао Прихватни логор Земун.

– Од 4. маја стижу заточеници предвиђени за присилни рад у логоре у Трећем рајху – каже др Кољанин. – Прихватни логор Земун ускоро је постао централни немачки логор на простору Југославије. Они су потицали са територије окупиране Србије и НДХ. У њој су немачке трупе, уз помоћ хрватских, изводиле војне операције све већег обима против нараслих снага Народноослободилачке војске Југославије. У логор су довођени заробљени партизани, припадници Југословенске војске у отаџбини (четници), као и сви други потенцијални противници окупатора. Већина заточеника били су „криви“ што су војне операције захватиле њихова подручја, и што су били српске националности. Током 1942. године део затвореника био је довођен из хрватских концентрационих логора у Јасеновцу и Старој Градишки.

Само током 1942. године у овом логору умире нових 4.263 заточеника. Зато су у марту 1943. године злочиначке власти решење пронашле у покопу на Бежанијској коси, у Белановића рупи на Бежанијском гробљу. Хиљаде људи је на прелазу из 1944. у 1945. годину откопано са овог места.

Затим се одиграла још једна трагедија која је погодила несрећнике који су се нашли заточени на овом месту, а то је било савезничко бомбардовање 1944. године. После тога, 17. маја исте године логор је предат на управљање хрватској полицији. Како каже др Кољанин, нових заточеника било је мање, а они су одмах упућивани даље, ка Немачкој.

– У другој половини јула 1944. године логор је коначно распуштен. Према сачуваним изворима, у Прихватни логор Земун доведено је укупно 31.972 затвореника оба пола, свих узраста, углавном Срба, али и Јевреја, Хрвата, Муслимана, Грка, Албанаца и других. У логору, или непосредно после одвођења из њега живот је изгубило укупно 10.636 заточеника.

Ако овом броју додамо несрећне Јевреје са почетка ове приче, није тешко разумети какво стратиште Београд има на својој левој, савској обали.

НАЈДУБЉА ЖИВОТНА ТРАГЕДИЈА

Док су немачки окупатори спроводили идеју о коначном разрешењу јеврејског питања, на Старом сајму су се одигравали потпуно нестварна зверства. Нацисти су чак забрањивали Јеврејима да опрани веш суше пред њиховим очима „јер их је вређао поглед на јеврејско рубље“.

Записи Хилде Дојч су најпотреснији: „Свим филозофирањима је крај на жичаној огради и реалност какву ви ван ње не можете ни издалека да замислите, јер бисте и ви од бола урликали – пружа се у потпуности. Та реалност је ненадмашна, а наша беда огромна. Све фразе о јачини дуга падају пред сузама од глади и зиме, све наде о скором изласку се губе пред једноличном перспективом пасивног бивствовања које ни по чему не личи на живот. То није ни иронија живота. То је његова најдубља трагедија“.

ЗАТВОРСКА БОЛНИЦА

Према систему који су усталили у осталим концентрационим логорима, нацисти су одредили правила понашања. Тако су основали управу логора, коју су чинили заточени Јевреји, и који су им били одговорни. Важну улогу имала је логорска болница, смештена у павиљону Задужбине Николе Спасића, а у њој је радио др Моша Алкалај. Ретки документи о животу и мукама које су јеврејски заточеници тамо доживели остали су у писмима Хилде Дојч, медицинске сестре која се сама пријавила и међу првима дошла на Сајмиште.

Међу монструозним подацима везаним за ово место јесте и чињеница да су претежан број затвореника чинила деца, малолетници и жене.

Новости