Мечка с Косова

ХОЋЕ ли Украјина остати у границама скројеним далеке 1954. године, у кабинету шефа комуниста СССР-а, Украјинца Никите Хрушчова, све са Кримом (отетим од Русије) унутар украјинске државне авлије? Тешко. Ко ће отерати руског војника с те стратешки можда најважније тачке у Црном мору? Да неће неки НАТО двојац, сличан Солани и Кларку, подићи авионе и крстареће ракете, и послати их, уместо ка Београду, овога пута према Москви? Неће, наравно, све је ових дана и недеља у црноморском басену другачије него на Косову деведесетих година. Ово је велика игра с великим играчима, игра коју је Русија већ добила.

Скупштина аутономне области Крим позвала се на мишљење међународног суда у Хагу – који сматра да су Албанци на Косову и Метохији имали право на самоопредељење, самим тим и на одвајање од Србије – и расписала референдум.

Мечку с Косова пустили су 2008. године да лута светом и ево је сада на Криму. Пре тога смо је видели у Абхазији и Јужној Осетији. Ангела Меркел тврди да Крим и Косово нису исто. Јасно је да нису, Косово су 1999. од НАТО армаде бранили јадни, мали, сиромашни Срби. И Косово је отето. Крим би требало отети из руског загрљаја, што баш и неће ићи. Могло је с Јељциновом Русијом, с овом Путиновом не може.

Слушамо ових дана европске али и неке српске „експерте и аналитичаре“ како зајапурени понављају да Европа и Америка нигде више неће дозволити промену граница, па ни у Украјини. Као, са тим је завршено. Ко је зграбио, зграбио је. Смешно. То је исто као да би казали да никада нигде више нећемо видети рата. А хоћемо, нажалост.

Ако су Албанцима на Косову допустили – и војно пресудно помогли – да разбију Србију и направе још једну албанску државу, ко је тај ко ће спречити Каталонце, на пример, да једнога дана направе своју прву државу. Да неће НАТО, ако га тада уопште буде, или Американци, доћи да силом осујете такав развој догађаја? Ко у то уопште верује? Мислите ли да Баски не сањају своју националну државу? Ако Албанци имају две, зашто они не би имали макар једну. Исто говоре Срби у Републици Српској. Али то је промена граница. Тачно, а како се другачије праве нове државе?

У Јужном Тиролу немачко-аустријски сепаратизам и даље је жив. Огроман број Италијана сања повратак Далмације у састав италијанске државе. Сваке четири године у Италији бирају градоначелнике неколико „окупираних градова“ на данас хрватском приморју (Задар, Ријека, Шибеник…), уз напомену да се чека време повратка Далмације у састав Италије. То су отворено подржавали, или подржавају, и познати, савремени италијански политичари и државници: Ђанфранко Фини, Карло Чампи, Ђорђо Наполитано… Мађари у Трансилванији траже пуну независност. Курди деценијама гину за идеју велике националне државе, коју већ виде на деловима данашње Турске, Ирака и Ирана. Тај процес није могуће зауставити, шта год ми мислили.

А оне који тврде да смо за веке векова окончали цртање државних граница подсећам на латинску максиму, која гласи: „Све дође и прође, само мена вечна јесте“. Ово би Срби стално требало да имају на уму, бар кад је Косову у питању.

Ратко Дмитровић – Новости