Гранате сатрле и нејач

категорија Подсећања / дана 14/03/2014 у 13:33 часова /

Један мали, избледели плишани меда и фотографија оца Мирка у формату потребном за предратне личне карте. То су све успомене сестара Александре (21) и Тање (18) Стјеља, родом из села Заград код Бенковца. Данас живе у Барајеву надомак Београда, код ујака и ујне, који се о њима брину као о својој деци. Њихова потресна, стравична избегличка прича из „Олује“, једна је од 30 које је Србија уврстила у доказе контратужбе против Хрватске за геноцид.

Александра је имала само три године, а Тања је још била у стомаку мајке Ведране, кад су тог августа 1995. године главом без обзира кренуле са још 200.000 других Срба из Хрватске ка Босни.

Њихову колону 7. августа је код Босанског Петровца, на путу за Кључ, пресрела авионска граната Хрватског ратног ваздухопловства. У каснијим извештајима пилот тог авиона је написао да је „акција успешно завршена“ и да је „неутралисан велики број оклопних возила српске војске“.

Александра и Тања одлично знају да то није тачно јер је то била колона избезумљених људи који бежали да спасу живе главе.

– Отац и деда су били у аутомобилу, а старији брат Саво и ја са мајком и баком у једном шлеперу испред, који нас повезао јер им је отац дао канту бензина заузврат. И даље ми се, као да сањам, јавља звук тог авиона како нам се приближава, онда експлозију и на крају стравични крици свуда око мене – прича Александра.
Отац Мирко и деда Бранко су тада погинули, као још седморо других Срба, од чега је чак четворо било деце.
– Ја сам од удара пала у несвест, пробудила сам се у болници, зашивали су ми руку и онда је баба ушла и вриштала је. Рекла је, још само му се рука мрда, знала сам да је реч о мом тати, знала сам да је ишао иза нас и он је изгорео, а она га је ухватила за руку – сећа се Александра.

Она је са мајком у осмом месецу трудноће такође повређена од гелера, али су ипак успеле да се докопају Новог Сада. Мајка Ведрана је поживела таман толико да на свет донесе Тању.

– Не, никада нисам била у Хрватској. Александра је први пут отишла пре две године. Мислила је да то што стално сања кућу с виновом лозом неки „знак“. Када је отишла тамо схватила је да су то сећања – прича ова девојка која ускоро завршава Пољопривредну школу у Барајеву, а Александра студира.

Живе у једној кућици на ободу Барајева. И не жале се. Александра додаје да је већина заједничких пријатеља тек после прилога на РТС схватила какву су трагичну судбину доживеле. – Ни сестра ни ја никоме нисмо причале. Једноставно, не желимо да нас било ко сажаљева – објашњава старија сестра.

Дечјесведочење

Мирко и Бранко Стјеља све до 2002. године су вођени као нестали, а захваљујући Александрином „сведочењу“ да је колону напао авион, лоцирано је место где су били сахрањени. Те 2002. њихови остаци су ексхумирани и пресељени на гробље у Барајеву.

Још нас страх не напушта

Александра и Тања не крију огромну захвалност ујаку и ујни који су их извели на прави пут. Ујна, Наталија Тинтор (49) уз горак осмех коментарише да је и сама доживела избегличку судбину, али да јој је најтужније од свега то што избегли Срби и данас имају страх да обиђу гробове предака.

– Речено је да наводно више нема тајних оптужница Хрватске, а мало-мало па неког скину са аутобуса на граници, мада се није налазио ни на једној листи. Значи, „Олуја“ и даље траје – вели ова храбра жена чија бројна породица и пријатељи живе широм планете.
– Већина нам се јавља редовно, или комуницирамо преко интернета. Моле нас да издржимо. Можда бих и издвојила неког од њих, посебно оне који су сада у Аустралији, али плашим се да им не учиним „медвеђу услугу“, па да касније имају непријатности – каже Наталија Тинтор.

Обе признају да не прате помно догађања пред Међународним судом правде, али верују да истина кад-тад мора да победи.

– Не знам како ће се то суђење завршити, али бих волела да неко одговара за оно што се догодило и мојој, али и на стотинама хиљада других породица Срба из Хрватске – кажу на крају разговора сестре Стјеља.

Штрбац: Убиство с предумишљајем

Директор Веритаса Саво Штрбац каже да је трагедија ових сестрара уврштена у контратужбу Србије како би се описала „хрватска систематичност“ у етничком чишћењу.
– Када су Крајишници потерани, Хрватској то није било довољно, већ су у више наврата гранатирали или бацали авио-бомбе на те несрећне људе, а затим те акције правдали „легитимним акцијама на оклопне снаге Војске РСК“ – објашњава Штрбац.
Према подацима Веритаса, из Хрватске је током акције „Олуја“ убијено или нестало 1.852 људи, а укупно је протерано око 220.000 Срба.

Ђ. Баровић – Вести