Миодраг М. Петровић: „Догматска и еклисиолошка учења епископа Игњатија сликовито ме подсећају на тешког болесника“

ПОГОВОР

Садржина ове књиге представља животно питање сваког вер­ни­ка Једне, Свете, Саборне и Апостолске цркве. Штета је што ра­ни­је није одштампана. Њена садржина, у ствари, има карактер јав­но­сти одраније. Званично је позната била Светом архијерејском сабору Српске православне цркве у мају месецу 2008. године. Тач­ни­је, 8. априла 2008. године, односно месец дана пре заседања поме­нутог Сабора, др Артемије, епископ рашкопризренски и косовско­ме­тохијски представком Ебр. 263 обратио се Светом архијерејском сабору, преко Синода, са предлогом да се у дневни ред уврсти и питање неправославног учења проф. др Игњатија (Мидића), еписко­па браничевског, као предавача догматике, од 2007. године, на Бого­словском факултету у Београду.

Од те године, дакле, па све до данас, извитоперена догматска уче­ња епископа Игњатија имају карактер јавности, јер не само да их студенти јавно слушају и снимају, него су и сви епископи Српске пра­во­славне цркве о томе добро упознати. Али ови, зачудо, ћуте. Зашто? Једнима од њих недостаје – или знање, или вера, или храброст да се супроставе у складу са заклетвом коју су при хиротонији поло­жи­ли, док у другима превладава жеља да се Српска православна цр­ква преобликује; да се поремети јединство и православност у њој ради што лакшег и бржег приближавања римокатолицима и гло­ба­листичким тежњама у свету. И за једне и за друге много доказа може да се наведе.

Догматска и еклисиолошка учења епископа Игњатија сликовито ме подсећају на тешког болесника, толико тешког да човек просто не зна са које најпре стране да му приђе. Јер сва његова „теологија“ своди се на проблем смрти до мере да учи како је и душа смртна! Његовом безбоштву нема граница, јер тврди: „Велика је трагедија што је Црква одавно престала да се бави проблемом смрти као опа­сно­сти од небића. Црква је тај проблем решила на незнабожачки, пла­тонистички начин, прогласивши душу бесмртном“. *

У таквом застрањивању, сматра да је „учење које су исповедали сви свети оци, у свим временима и на сваком месту страшно погуб­но за Цркву“. Зашто војује против исправног јеванђелског, апо­столског и светоотачког исповедања вере; против утврђеног и оп­ште­прихваћеног учења о греху и покајању? Безбожнички и ан­тиц­р­квено се изјашњава кад каже: „…човек погрешио и Бог га кажњава смрћу…то је као идолопоклонство…Такво схватање доводи у питање по­стојање Цркве“.

Са таквим и сличним изопаченим „догматским“ учењима епи­скоп Игњатије непрекидно продубљује провалију у којој себе предста­вља, с једне стране, мерилом за решења свих догматских питања, и центром од којег зависи све што постоји, али и очајником, с друге стране, јер га опседа страх од смрти и ништавила. Како другачије схватити његове речи: „…што ја хоћу – то постоји, а што нећу – то не може да постоји“; или: „ Грех има везе са онтологијом, а не са етиком…извор греха јесте смрт, а не наше понашање…грешни смо зато што смо смртни“. Ради таквог наказног учења обрушио се на блаженог Августина, јер каже: „ Погрешно је Августиново учење да је грех преступ закона“. Тиме он, у ствари, не негира само Августина, него сву науку самог Спаситеља, светих Апостола и светих Отаца. Спаситељеве су речи: „Да нисам дошао и говорио им, не би гријеха имали; а сад изговора немају за гријех свој“ (Јн 15, 22). Јесте грех, дакле, преступ закона, „јер кроз закон долази познање гријеха“- каже апостол Павле (Рм 3, 20). А смрт није ништа друго до плод греха. То апостол Павле потврђује и овим речима: „Као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе пошто сви сагријешише“ (Рм 5,12).

Све је то добро познато и епископу Игњатију, али његови за­да­ци у Српској православној цркви су рушилачки. Ударио је и на крстове по храмовима, јер са презиром истиче: „Сада имате крстаче свуда по црквама…“ Познато је да су попут њега крст презирали јеретици звани ставропате (од гр. οἱ σταυροπάται) тј. они који су, као богомили, газили по крсту. Били су то они стари богомили, за разлику од ових „нових богомила“, односно Латина. Зато је Црква прописала да се не сме урезивати крст по путевима. Да се не би газило по њему. Неки хришћани данас из незнања или свесно стављају крст на подове храмова, по којима се, на жалост, гази.

Пошто се сва теологија епископа Игњатија своди не на проблем греха, него смрти која рађа страх и води у ништавило, „права сло­бода је – каже он – када извршиш самоубиство“! Зато су, по њему, сви на погрешном путу, читаво хришћанство, јер учи: „Читава та гунгула око тога иде у правцу, и из тога схватања извире: дал’ је неки правоверни или није правоверни – то зависи од морала његовога, и зависи од тога дал’ он зна те…да понавља те истине које је, овај, некад Црква дефинисала или, не знам ни ја, оставила“.

Бујица бунта провејава у предавањима из догматике епископа Игњатија. Сви су, по њему, на погрешном путу. Устаје и против јерархије, одобравајући протестантски приступ том питању, иако је и сам уврштен у црквенојерархијски поредак. Стога се оправдано поставља питање: кога он изиграва – себе или друге? Себе трпи у тој јерархији да би сејао јереси и бунт против Творца; да би уверљивије, изнутра, деловао у сагласју са светским покретом који удара на све што чини узвишена хришћанска достигнућа и традицију. „Бог је – каже он – човеку направио проблем тиме што га је створио, а није га претходно питао, и није му дао онтолошку слободу, тј. могућност да се врати у небиће“! Такав бунт против Бога сврстао га је међу оне који ударају на хришћанско учење о греху и покајању; о породици и моралу; о крсту и избављењу од греха и смрти. Зато бестидно правда хомосексуализам, јер изјављује: „Слушаћете наше теологе који кажу да је хомосексуализам грех, док је брак нешто природно. Боже мој, па и ово је природно, није то пало с неба“!

Постоји и други разлог због којег трпи себе у реду црквене јерархије – опседнут је епископоцентризмом и сматра да је „епископ гарант јединства Цркве и њенога идентитета“. Сматра, наиме, да „и међу људима мора постојати једна личност која је гарант јединства Цркве“, а „за јединство није битно исправно исповедање вере, него једна личност која пројављује слободу тиме што тражи нешто од вас“. Која је та „једна личност“? Свакако римски папа, за чију је водећу улогу у хришћанству ставио, заједно са др Иринејем епископом ба­чким, у Равени 2007. године, потпис, у својству учесника у раду „ Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне и Римокатоличке цркве“.

„Гарант јединства Цркве“ не може бити „једна личност“ него једнодушно исповедање предате нам, од Спаситеља Христа, светих Апостола и светих Отаца, православне вере. А ту веру кроз векове чува словесно црквено стадо које одолева свакојаким отпадницима од Цркве, посебно онима што му се у својству пастира одећом пред­стављају као јагњад, а науком – као вукови.

Шта заједничко са нехришћанским учењима епископа Игњатија могу да имају: мантија коју носи; епископска заклетва, гласно изго­во­рена на хиротонији; богослужење које врши? Ништа, ама баш ни­шта. Ипак, спаја их глума и дволичност ради омаловажавања хришћанске науке и срозавања угледа Српске православне цркве. Зато је, најблаже речено, зачуђујуће то што Свети архијерејски сабор 2008. године никакву пажњу није поклонио оправданим указивањима др Артемија, епископа рашкопризренског и косовскометохијског, на по­танко изложена неправославна учења епископа Игњатија.

Ако ништа друго, Сабор је требало да помогне епископу Иг­ња­тију бар да се ослободи проблема смрти, који га толико опседа и у којем му се исцрпљује и своди сва хришћанска догматика. Постоји јеванђелско учење о смрти, сажето и у васкршњем тропару, који и он пева, али учење не онако како га преко телевизије наивно тумачи академик Владета Јеротић. Овај је, наиме, изјавио да је „Христос смр­­ћу смрт поправио“! Није му познато да партицип поправъ не значи поправивши, него значи: згазивши, у смислу поразивши, уни­шти­вши. Али чему Устав Српске православне цркве, којим је прописано да Свети архијерејски сабор „тумачи православно цр­к­вено учење, др­же­ћи се при томе одредаба које је света Црква на основу Светог писма и Светог предања утврдила“ (чл. 69, тач. 1). Где је ту патријарх који је по Уставу дужан да „одржава јединство у јерархији Српске православне цркве“ (чл. 55, тач. 3). А основни предуслов за је­дин­ство у јерархији нису административне мере, него јединство у ис­по­ведању вере. И пошто је то, као главна ствар, за­по­стављено, рађа се нејединство и подвојеност до мере да словесно стадо само одлучује за које ће се учење и за које пастире определити.

Да је Свети архијерејски сабор 2008. године посветио пажњу вапају др Артемија, епископа рашкопризренског и косовско­мето­хиј­ског, читава та ствар би имала карактер унутрашњег питања. Свела би се, наиме, у оквире Сабора који је имао обавезу да одврати епископа Игњатија од догматских застрањивања и поучи га свему што нам је предато као исправно и свето у Цркви Христовој. Пошто се тако нешто пренебрегло, неизбежно је било да се ова књига појави у овом виду, како би послужила као својеврсни уџбеник, посебно студентима теологије. Морало је да се обзнани и схвати какве се све јереси и заблуде сеју у Српској православној цркви, не би ли се сетили садржине Беседе Светога Саве о правој вери на Жичком сабору 1221. године.

Миодраг М. Петровић