СРПСКИ НАУЧНИК СТВОРИО НАЈЈАЧИ ПРИРОДНИ АНТИБИОТИК!

Професор Ђурица Поповић, директор Института за Печурке можда једини за сада на планети, успео да створи печурку Цордицепс Синенсис, ван њеног природног станишта – Хималаја.
Дефинитивно је ова печурка нешто најлековитије што је природа створила, најачи је природни антибиотик на свету, ( 1кг кошта до 50 000 еура ) и што је занимљиво веома је мала и расте из главе инсекта.

Више од 20 година, Ђурица Поповић, дипломирани биолог-генетицар, један је од успешних чланова научног тима САНУ (Српске академије наука).

Трагајући за најделотворнијим печуркама које би се могле применити у производњи препарата против здравствених проблема, наш саговорник је са својим тимом дошао до великог открића: успео је да узгоји веома скупоцену гљиву Цордyцепс Синенсис која успева на подручју Непала и Тибета. Све највеће светске медицинске установе су потврдиле њену огромну лековитост.

Веома је необично како ова гљива расте. Наиме, развија се из једне врсте гусенице или мрава који прогутају њену спору, и због велике количине протеина из утробе инсекта израсте Кордицепс.

У почетку је биолог генетичар Ђурица Поповић гајио шампињоне, од мицелијума, субстрата, до готовог производа, првенствено у комерцијалне сврхе, а онда се окренуо истраживањма која су му у свету донела признања – необичним и веома лековитим печуркама.

– Придружило ми се неколико колега, и формирали смо тим. Дошли смо до сазнања да су шампињони нездрав производ, јер се мора применити хемија да би остали бели. Тада смо се медју првима у Југославији усмерили на производњу далеко здравијих буковача и добили задовољавајуће приносе без хемије. Тражили смо начин да узгајамо неке гљиве које се уопште не гаје на овим просторима, па ни у овом делу света. Започели смо, најпре, са смрчком, који се у свету узгаја у строго контролисаним условима, у лабораторијама, и успели у томе. Смрчак има изузетно лековита својства – осам аминокиселина које су релативно ретке и које људски организам не синтетише.

Осим тога, веома је укусан.
Следећи потез био је – гајење вргања, врсте гљива која расте у симбиози за травама. Успео је да се направи мицелија и да се убрза раст ове печурке где је нема довољно, као што је, рецимо – Обедска бара. Истраживали су и његова лековита својства, а онда је наш саговорник дошао на идеју да оснује Институт за печурке, где би се обављали експерименти са лековитим супстанцама гљива, али и неких занимљивих биљака.

“Обезбедио сам високостручни кадар, а државне установе – Институт нуклеарних наука Винча, институти на Торлаку, дали су своје лабораторије.

Могућност истраживања и изводјења експеримената у лабораторији омогућила је да проширим асортиман гљива које истражујемо. Тако смо се почели бавити тартуфом, изузетно скупом, али исто тако лековитом врстом због велике количине садржаја аминокиселина. Руси заступају лечење аминокиселинама, јер су једине супстанце које могу да проду кроз све ћелијске мембране.

Истаживања су показала да тартуф, у садејству са неким биљкама из Полинезије, може да направи 22 аминокиселине, колико их укупно и има, што говори о драгоцености ове гљиве по здравље. Такодје, гајимо и шитаке, која је за мене царица меду егзотицним гљивама због својих многоструких лековитих својстава“

Временом наш саговорник је и кордицепс синенсис, уместо из главе инсекта, успео да узгоји на сасвим оригиналан начин – на житној гарки кукуруза:
“Инфицирао сам кукуруз болешцу која се зове гарка, у одреденом периоду раста третирао сам је змијским отровом, и из тога је израстао Кордyцепс. Важно је рећи да се то може постићи само на једној врсти кукуруза – перуанском, који има 40 одсто полисахарида.“

Ова гљива је најјачи природни антибиотик на свету који неутралише токсине, подстиче регенерацију ћелија и има снажно антитуморно дејство. Стављамо је у производе – шест препарата које смо сертификовали, а у којима су садржане још неке медицинске гљиве снажних лековитих својстава. Вредност Кордицепса не урачунавамо, јер би онда препарати били прескупи.
Препарати су потпуно природни, без хемије и контраиндикација. Захваљујући томе што су све печурке које сачињавају препарате произведене у Србији – њихова лековита својства се максимално усвајају, јер људско тело поседује рецепторе који најбоље препознају само аутохтоне врсте ( које расту на истом поднебљу где и онај ко их користи ).

WebTribune.rs