ПУЦАЛИ СУ ИМ У ПОТИЉАК

Никада се са сигурношћу неће сазнати колико је жртава пало у Прологу, без сумње најкрвавијем стратишту у ливањском крају на којему су усташе тог крвавог љета 1941. године, како се то по уобичајеном шаблону говори, умориле на разне начине око пет стотина људи, искључиво зрелих мушкараца — углавном глава породица.

И нису само из Ливна и села са руба Ливањског поља већ и из других крајева. Постоје, рецимо, поуздани подаци да су довођени и убијани и Срби из неких далматинских села као и из других, Ливну сусједних општина. Онако како су Ливањцима говорили да их воде у Србију па их потајно одводили и клали у шуми Копривници између Купреса и Бугојна, тако се и тај пут „у Србију“ завршавао у Прологу за многе Србе из тих крајева како би се крвави трагови што више замрсили и што лакше прикрили.

Некадашњи споменик жртвама у Прологу

Како су стварно пуњене рупе из којих је некада вађен шљунак ту у Прологу и ровови за темеље несуђене жичне жељезнице унеколико открива већ споменути и дати запис непознатог хроничара крвавог усташког пира у Ливну. Он је доста детаљно описао и како су људи хватани и одвођени у Пролог, односно како су погубљења вршена.

То у потпуности потврђује и казивање, нажалост одавно већ покојног Илије Радете, званог Илука, из села Губера, колико се зна јединог преживјелог свједока са овог губилишта.

И Илија, тада већ човјек од којих четрдесет, четрдесет и пет година, био је као и многи други ухапшен негдје крајем јула 1941. године. Кад се послије извјесног времена вратио кући испричао је и објелоданио стравичну истину о плотунима који из ноћи у ноћ одјекују у Прологу, о крвавом усташком пиру и оргијама над свезаним људима.

Затвореницима су, по казивању Илије Радете, прво везивали руке на леђа бодљикавом жицом. Потом су по шесторицу превезивали конопима једног за другог и тако их пели на камионе.

Кад су стигли у Пролог, камион се зауставио изнад саме раке, односно задњим крајем се наднио над сами кратер. Сви затвореници су морали да се окрену према задњој страници каросерије и посједају. На камион су се онда попела шесторица усташа са пушкама и стали иза затвореника уз кабину и одатле редом, шесторици по шесторици пуцали у потиљак и леђа пошто би им претходно наредили да устану и приђу уз саму задњу страницу каросерије. Несрећници су одатле директно падали у ров и више нико није провјеравао да ли је неко од њих још жив већ су их редом посипали живим кречом и на крају танким слојем земље ( и данас се прича како је послије стријељања земља у Прологу данима дисала, да су многи живи затрпавани и тако умирали под лешевима и танким слојем земље, прим. Б.С.).

Један од скелета побијених Срба нађених на стрелишту Пролог 1991. године

Илија Радета је био у задњем реду до кабине. Још на путу до стратишта успио је да сломи жицу и неопажено ослободи руке. Олабавио је и коноп којим је био везан за друга поред себе и тако вребао прилику да искочи и покуша побјећи.

На његову срећу, кад су убили шесторицу у реду испред њега, и кад је он дошао на ред, џелати су почели припуњавати пушке. Илија је истргао руку, скочио преко странице и сунуо да бјежи кроз зрела жита.

Док је био близу, спасило га изгледа то што усташе нијесу смјеле пуцати из страха да не побију један другога, а послије га је ипак, колико толико, ноћ сакрила иако је била мјесечина. Неколицина су се дали у потјеру за њим, али је он вјешто и на вријеме промијенио правац бјекства и успио да умакне.

Иако му је одатле до куће свега дванаест километара, требало му је шест дана и шест ноћи да се пробије и провуче између стража и засједа које су вребале на сваком кораку и будно контролисале све путеве и прилазе Прологу.

Казивање Илије Радете чуо сам од његовог сина Душана, угледног домаћина који и сада живи у Губеру. Занимљиво је да је и он тога љета као тринаестогодишњи дјечак на сличан начин успио да побјегне усташама из руку и избјегне сигурну смрт.

Чувао је овце под Цинцаром. Наишла је патрола усташка и повела га према једној оближњој јами. На његову срећу, близу усташа из шуме су сасвим случајно избила некаква два дјечака и кад су видјели усташе дали су се у бјекство. Усташе су почеле да вичу и пуцају на њих. Душан је искористио пометњу и стругнуо да бјежи на супротну страну. Није се обазирао на плотун и куршуме који су звиждали око њега већ је грабио напријед и успио да умакне у први густиш…

Случај Илије Радете, иначе, у свом познатом „Дневнику“ спомиње и Владимир Дедијер, описујући ослобођење Ливна у љето 1942. године. Том приликом партизани су заробили и већи број усташа, међу којима и неке од најистакнутијих и најагилнијих кољача:

„Пун ходник усташа с рукама увис и партизана с пушкама на готовс — пише Дедијер. Један фратар, онај мали доктор филозофије, белих бркова, иде мирно кроз гомилу — прекрштених руку!

Пошао сам с Ђидом у Ливно, до куће Митровића (ради се о кући др Душана Митровића, једне од првих усташких жртава у Ливну, прим. Б. С.). И ми се гурамо кроз ходник. Настаје гужва. Сељак Радета, темељит човек четрдесетих година, из села Губера, чуо да су усташе похватане, па дошао да препозна своје крвнике. Међу првима је препознао Смаја Чакара, који је 450 Срба везао приликом бацања у јаму и који је и њега везивао, али се Радета извукао.

— Дајте мени да га свежем. Он је мене везивао!

Стражар му је дозволио, али му је рекао да не сме тући усташу. Радета добро притегао усташу, па га онда звизнуо свом снагом. Тако се гужва направила…

Свратио сам пред вече у суд. Водопија, Смајо Чакар и остале усташе осуђени су на смрт. Читаво Ливањско поље дошло да сведочи. Докази — десетак јама у које су бацали Србе…“

Од споменика у Прологу није остао ни камен на камену, а шта се спрема било је и слијепцу јасно још деведесетих година кад је спомен-плоча на овом стратишту почела да освиће „украшена“ овим  злокобним порукама.

Накнадним провјерама, захваљујући прије свега Мићу Радети, установио сам да се овај запис Владимира Дедијера ипак односи на другог Илију Радету, званог Куриљ, који је такође преживио праву голготу и самим чудом остао жив, а кољач Смајо Чакар је и њега жестоко задужио…

Заједно са великом групом комшија и рођака из Губера и тај Илија Радета (и оцу му је било име Илија) обрео сеу ливањској школи коју су усташе у љето 1941. године претвориле у казамат. Стрпали су их у просторије на спрату и онда одатле изводили по двојицу, тврдо их везивали и потом трпали у учионице у приземљу.

Илију је запало да га веже Смајо Чакар. Трудио се својски да га ваљано притегне, али је Илија био изузетно јак човјек и није допустио да му крвник стегне руке како је наумио па је ипак, колико-толико, могао да их покреће како му не би претрнуле и крв стала у шакама.

Илија је успио некако да се прогура до прозора и одатле је почео мјеркати како би искочио и побјегао. Поред њега су били његове комшије из Губера Ђорђе Рацо и син му Спасоје. Илија је почео и њих наговарати да бјеже и да не чекају смрт као овце нож. Спасоје је, изгледа, пристао, али његов отац није дао ни проговорити — надао се ипак да је све то некаква велика грешка и забуна и да их неће побити.

Кад је схватио да други неће, Илија је сам скочио. Леђима је провалио стакло и главачке испао кроз прозор. Док се старжа снашла и схватила шта се догађа, он је, иако везан, успио да одмакне кроз баште пут планине.

Кад је довољно одмакао и увидио да је потјера одустала, пронашао је један оштар камен и на њему пререзао везе на рукама. Наумио је одатле да се пребаци пут Гламоча, али је залутао и избио у планину Хрбине. Већ исцрпљен и малаксао, јавио се групи косача на једној ливади, убијеђен да су Срби. Испоставило се, међутим, да су Хрвати и то из Злосела, најозлоглашенијег усташког гнијезда у купрешкој општини из којега су, кажу, Павелићу поручивали да дође да га они чувају ако му у Загребу није сасвим сигурно и безбједно…

Почели су одмах да га туку и мрцваре, али га нијесу убили већ су одлучили да га одведу у Купрес и добију заслужену награду каква се добијала за сваког „четника“. Довели су га увече у катун и смјестили у један ајат. Везали су му ту руке на леђа, спутили ноге, намакли омчу на врат и свезали га за греду како не би могао у току ноћи лећи да почине.

Изређало се потом све живо у катуну, од старца до дјетета посљедњег,  да га види, да га шутне, пљуне или на било који други начин понизи. Тукао га ко је стигао и чим је стигао, а жалио се касније да му је најтежи био ћутек некакве бабе која га је распалила право по глави једном буковом мачугом да га је крв свога залила.

Оставили су га на миру тек кад су кренули на вечеру. Илија је знао да им вечера дуго траје, да ће проћи доста времена дик изређају све молитве, па је почео очајнички трзати да се некако курталише веза. Прво је успио распутити ноге. Смакао је некако и омчу са врата, али руке никако није могао ослободити. Ипак, и тако везан је успио некако да помјери дрвену кључаницу на вратима и неопажен се извуче у кишну и карамлучну ноћ.

Није био далеко одмакао кад је код куће чуо стрку и галаму. Онда су се огласили и пси и схватио је да су за њим пустили псе. Покушао је да бјежи, али је знао да нема никаквих шанси да умакне тако претучен, измрцварен, очајан и изгладнио. У задњем часу је назрео поред пута жито дозрело за жетву и у магновењу се сјетио да пас неће кроз велику росу. Бацио се у жито и притајио и заиста се догодило да су пси пројурили без задржавања.

Тако га поново разминула сигурна смрт.

Путујући даље, Илија ипак стигне у Гламоч, међу Србе. Јави се једном чобанчету, Нинковићу. Тек ту искрсле невоље.

Прича коју је Илија испричао била је толико невјероватна да су Срби посумњали да се ради о убаченом усташи па су почели да га провјеравају и испитују. Поред осталог, питали су га и коју славу слави. Илија одговорио: „Свети Стеван“.

То је, међутим, био сигнал за нове батине и пријетње: откуд код Срба Стеван кад је Стефан…

Бог сами зна како би се све и окончало да се близу није затекао Раде Ждеро који је Илију добро познавао и потврдио ко је и откуд је. Тек тада је успио да се избави и спаси мука.

Е послије је било како је Дедијер описао. Након ослобођења Ливна, група окорелих усташких кољача, међу којима је био и злогласни Смајо Чакар, пала је у руке партизанима.

— Смаја дајте мени — рекао Илија. Де, Смајо, стани да ја тебе свежем.

— Како ћу — почео се зликовац нећкати.

— Баш као оно што си ти мене гонио да станем и како си ме крвнички припремао за губилиште, ма се у бога надам да ти нећеш успјети да се развежеш као што сам ја…

*   *   *

          Илија Радета, звани Илука, из Губера ипак није био једини који је умакао са губилишта у Прологу, већ је то, изгледа, пошло за руком  још неком његовом рођаку, али, нажалост за кратко. Мићо Радета је, наиме, 1991. године, у јеку акције вађења посмртних остатака из јама и са губилишта, у Чапразлијама записао  причу Милице Гарић, удовице Петра Гарића, који је скончао у јами Самоград:

          – Некако почетком осмога мјесеца 1941. године ето  једнога дана група усташа на челу са Јурем Гранићем  одавде из Чапразлија, воде на ланцу једног свезаног младића. Рекоше да је Радета из Губера. Црн младић, лијеп ко златна јабука – имао је око двадесет година. Сав нагрђен, изгребен и поцијепан – на једној нози  му нема пола ногавице, подерао је, зар, бјежећи кроз грмље.

          Моли и куми да му донесемо воде. Дозволи неким чудом Јуре и ја му донесем пун сић. Он нагну, не умије престати.

           Немој јадан много, шкодиће ти, зборим му ја, а он, жалостан, каже: нека, дабогда да одмах цркнем…

          И попио је, мислим, пола сића – сјећала се, даље, Милица Гарић. –  Јуре и дружина су га одатле повели и послије смо чули да су га убили код Јуретине косе и бацили у Билину јаму. Сазнали смо онда да је тај младић, иако свезан, некако побјегао са стрелишта у Прологу и данима лутао и злопатио се по планинама. Ту изнад Чапразлија је наишао на чобанина Мирка Стојића који је чувао козе. Како су му руке биле везане жицом, Мирко му је помогао да се курталише  жице, а онда га упутио према Губину. Он несрећник није погодио  него се  прије спуштио са планине и умјесто у Губин избио у Чапразлије. Ту је  налетио на усташку патролу са Гранићем на челу и сигурно одмах зажалио што није завршио у Прологу…

Ова прича се у потпуности поклапа са оним што сам својевремено чуо и записао од Јанка Стојића из Чапразлија:

– Мнозина су се спасавали и избављалиса губилишта – вели Стојић, говорећи о страдањима оних којима је полазило за руком да се истргну из руку усташких џелата – али је било џаба кад ти нијеси имао куд побјећи него опет њима у канџе.

          Памтим добро једног несрећног младића. Умакао са губилишта у Прологу, и то свезан, па куд ће, шта ће, те опет усташама у руке. Доведе га Јуре Гранић у Чапразлије. Ми му ту дадни воде и мало га окријепи, али му то била предсмртна.

          Повели су га некуд пут Рујана да га тамо убију и баце у неку јаму или вртачу. Он злосрећник, по прилици, опет покушао да утекне, али како је био свезан није могао далеко. Стигли га, убили на мјесту и онда натоварили на некакве циваре и таман га онако са циварама и бацили у једну јаму – ми би је звали Голубњача. Мислим да су му кости и данас тамо — видио сам их прије двадесетак година кад сам се спуштао у ту јаму за голубовима.  А таквих јама у којима је завршило по једно, двоје, по неколико људи, нико жив не зна ни колико има  подно Динаре и по планинама око Ливањског поља и никад се, нажалост, то неће ни сазнати – немоћно шири руке Јанко Стојић.

          (Послије рата Јуре Гранић ипак није одговарао нити га је стигла заслужена казна – није му се, веле, могла доказати кривица и злочин, да је убио тога младића, јер није било оних који су то лично видјели и могли посвједочили, прим.Б.С.)

          Никоме од преживјелих Радета, чак ни упорном и неуморном Мићу Радети никада није пошло за руком да утврде ко је и одакле је  био тај  младић и да ли се баш презивао Радета, а никада нико није завирио ни у ту јаму да извади његове посмртне остатке и ту евентуалнио покуша наћи какав траг који би помогао да се ријеши ова загонетка.

          Дуго се, иначе, говоркало да је из Пролога побјегао и неки Илија Пажин, родом из Голињева, да је успио да се пробије до Гламоча и да је негдје тамо касније током рата и погинуо. И то је до данас остало недоказано и непотврђено, а у списку страдалих Голињеваца стоје и имена двојице Пажина по имену Илија – и оба су убијени у Прологу – Пажин Артенија Иле, рођен 1893. и Пажин Ђорђа Илија, рођрн 1918. године

.

Поп МИРКО ЈАМЕЏИЈА држи опело у Прологу пред почетак вађе костију 1991. године

Стравична слика припремања костију жртава из Пролога за сахрану послије педесет година

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Јадовно