ХАШКИ ТРИБУНАЛ: ПРОЦЕСИ КАРАЏИЋУ И МЛАДИЋУ У БОСАНСКОМ КОНТЕКСТУ
Процеси двојици најважнијих оптуженика у Међународном кривичном суду за бившу Југославију у Хагу су све сличнији фарси. Главни догађај у време најновијих заседања требало је да будeсведочењeгенерала Ратка Младића, бившег команданта армије босанских Срба, у процесу против бившег председника Републике Српске Радована Караџића. Тужиоци су рачунали да ће сведочење генерала моћи да искористе за унакрсно испитивање оптуженика, те тако да „ухвате“ оба српска лидера у противуречностима или чак да их испровоцирају да оптуже један другог.
И адвокати Младића и Караџића су направили своје планове. Изјава коју је генерал припремио уз помоћ његових бранилаца требало је да систематично изложи догађаје који су се дешавали у Босни и Херцеговини у периоду 1992. – 1995.год, између осталог и у вези са заузимањем Сребренице улето 1995.г. од стране армије босанских Срба. То излагање би било први документовани доказ генерала Младића о ондашњим догађајима, што би од тога направило не само најважнији правни, већ непроцењив историјски материјал. Јер, осим кажњавања криваца, међународне правне институције увек играју најважнију улогу у одређивању историјске истине, у објашњавању свих детаља догађаја који заиста спадају у најбитније светске догађаје.
Међутим, Хашки трибунал се у вези с тим није понео на висини задатка који му је постављен. Упркос постојећим прописима, традицији и процедури, судско веће није дозволило генералу Младићу да чита припремљени исказ. Као одговор, генерал је одбио да одговара на питања у оквиру процеса по Караџићевом предмету. А обзиром да су у списку наведених питања била и она која је припремио лично председник Републике Српске заједно са својим адвокатским тимом, није чудно што се процес поново нашао у ћорсокаку.
Шта је разлог за такву колизију? Ту је учествовало неколико фактора. Прво, сам кривични суд за бившу Југославију је упао у примитивну замку коју је поставио сам себи. Ствар је у томе да је у почетку оптужница против Радована Караџића и Ратка Младића била заједничка – због инкриминисања обојици оптужених да су учествовали у „заједничком злочиначком подухвату“ чији је циљ био између осталог и да се насилно отера несрпско становништво са територије Републике Српске. Не улазећи у садржину оптужнице треба признати логичност оваквог њеног грађења, ако се пође од јединствене архитектуре политичких и војних органа власти код босанских Срба у периоду етно-грађанског рата у Босни и Херцеговини.
Међутим, непосредно после тога су почеле правне и политичке игре. Тежећи да што пре подвуку црту у процесима Србима и да при том Србима буду изречене максимално оштре пресуде, Хашки трибунал је у току поступка унео измене у сопствену процедуру. Тужилаштво је поделило јединствену оптужницу тако што је припремило одвојене текстове за Караџића и Младића – мада је њихова садржина, у суштини, била истоветна. Али и без тога је објављивање само три званичне верзије оптужнице против Радована Караџића трајало скоро пет година – од јула 1995. до маја 2000.[1]
Ова лукава процедура је била потребна како би се иницирало спровођење поступка чим се у трибуналу нађе бар један оптужени. То је био Радован Караџић, и судска машинерија Хашког трибунала се завртела око њега.
При том, судећи по информацијама којима располажемо, тужилаштво је у првом тренутку бившем председнику Републике Српске наговестило да ће бити могућа извесна попуштања уколико он, користећи одсуство генерала Младића, у својим изјавама одговорност за догађаје из рата у Босни пребаци на њега.
Радован Караџић није прихватио тај предлог. Зато се после хапшења и предаје Хагу Ратка Младића тужилаштво понадало у следеће: у здравствено стање генерала, који је дотле већ преживео неколико инсулта и коме је, како то сматрају независни лекари, неопходна стална ефикасна медикаментозна терапија. У таквој ситуацији унакрсно испитивање Караџића и Младића без претходне припреме требало је да постане главни аргумент за судско веће Хашког трибунала, јер је код оба оптуженика могло да се претвори у узајамно неразумевање, препирку и оптужбе. Последњи аргумент у корист таквог размишљања су постале изјаве преводиоца који је био одређен да Трибуналу преводи Младићева излагања. Изјаве тог преводиоца су Тужилаштву дале разлог да направи закључке не само о садашњем стању Генераловог здравља, већ и о садржини његових сусрета са адвокатима. Донета је екстремна одлука да се Генералу не дозволи да прочита унапред припремљени текст одговора на Караџићева питања и да се покуша да се он натера на усмено излагање, како се то каже – „из белешке“, а тачно – да се, уз учествовање Караџића, одмах пређе на унакрсно испитивање. И то без обзира на чињеницу што је пре тога судско веће Хашког трибунала одобрило не само да се Младићу унапред дају питања које је за њега припремио Караџић, већ и да он изврши припрему одговора на њих.
Покушаји хашког тужилаштва да од болесног Генерала направе играчку у рукама судија и тужилаца диктирала је још једна околност. Према подацима којима располажемо – одбрана Радована Караџића може да постане невероватно јака како по броју позваних сведока, тако и по нивоу и саставу аргумената.[2]Другим речима – може да превазиђе чак и одбрану покојног председника Србије и Југославије Слободана Милошевића, који је такође успевао да убедљиво разбија аргументе оптужнице и изјаве сведока које је позвало хашко тужилаштво. Да подсетимо да је Караџић, као и Милошевић, када се први пут појавио пред судом у јулу 2008.године, одбио да призна да је крив и захтевао да му се дозволи да сам себе брани, те је због тога Суд морао да му преда комплетне материјале оптужнице.
Међутим, без обзира на важност процеса генералу Младићу, за Хашки трибунал и његове покровитеље, односно западне центре моћи и исламске земље, од животног значаја је било да донета пресуда буде максимално оштра управо за Караџића, и то не само за војне злочине, већ и за чињење геноцида.
Разлози су, опет, геополитичког карактера и повезани су не само са процесима који се данас дешавају на простору Босне и Херцеговине, већ и са намерама Запада да изврши демонтажу „дејтонских“ основа те бивше југословенске републике. Политичка пресуда Радовану Караџићу као првом председнику Републике Српске која ће бити заснована на „заједничком злочиначком подухвату“ ће омогућити да Сарајево, Брисел и Вашингтон зацементирају српски ентитет као производ „етничких чистки“ и осталих међународно-признатих злочина, уз све последице које из тога произилазе. Није случајно да се баш Караџићу (а не само генералу Младићу) инкриминише убиство 8 хиљада становника Сребренице.
Први корак на наведеном политичком путу треба да буде убацивање спољног фактора у изборе у Босни и Херцеговини, који су предвиђени за октобар ове године. Конкретно – у односу на Републику Српску западни план предвиђа да се као најпопуларнији српски политичар смени активни председник Милорад Додик. У његовом недавном интервјуу локалним медијима он је саопштио да се у Републику Српску на рачуне невладиних организација које постоје у њој слива новац из западних фондова и центара, све у складу са класичним сценаријем „револуција у боји“ – између осталог и по моделу свргавања Слободана Милошевића из октобра 2000.године. Идеолошку базу за Додиково уклањање са власти може да чини тенденциозна изјава Валентина Инцка, високог представника међународне заједнице у Сарајеву, објављена још у новембру 2012.године у Савету безбедности УН, о томе да је управо садашњи председник Републике Српске, каже он, „најактивнији поборник распуштања Босне и Херцеговине као јединствене државе“.[3]Да подсетимо да је Инцко она особа која се данас бори да се у Босну и Херцеговину пошаљу војни контингенти ЕУ.
Једина реална алтернатива Милораду Додику и његовом Савезу независних социјалдемократа у данашњој Републици Српској је Српска демократска странка (СДС) која је на власти у Републици Српској била у периоду 1991 – 1998, и коју је представљао управо њен први председник Радован Караџић. Као резултат – затворио би се антисрпски круг: оптужни вердикт Хашког трибунала против Караџића ће у том случају постати кључни елемент уклањања са политичке сцене и СДС-а, по налогу Високог представника међународне заједнице у Сарајеву, после чега ће уследити и ликвидација српског ентитета, који ће остати без свог руководства.
Најзад, лични интерес у томе да се Караџић осуди за пример свима постоји и код САД. Документи који су у Хашком трибуналу објављени још 2009.године доказали су да је у јулу 1996.године у Београду тадашњи специјални изасланик председника САД Била Клинтона, сада покојни Ричард Холбрук, Караџићу обећао имунитет од међународне судске истраге уколико овај оде са политичке сцене. Рок ступања на снагу наведеног споразума је износио 90 дана, а његови параметри су предвиђали да се Караџићу у року од 6 година исплати 600 хиљада долара, као и да добије шест телохранитеља и резиденцију. Сам Холбрук је причао у јулу 1996.године да је успео да убеди Караџића да престане да се бави послом којим се бавио као и да се „не појављује пред народом, на радију, телевизији или на другим медијима, и да ни под којим изговором неће учествовати на изборима“. Убрзо после тога лидер босанских Срба је стварно нестао са политичке сцене, а у јулу 2008.године је ухапшен у Београду.
После Караџићевог хапшења српске новине су објавиле текст споразума, мада је сам Холбрук категорично негирао да такав споразум постоји. Истовремено је бивши министар иностраних послова Републике Српске Алекса Буха изјавио да је он лично био један од сведока у том послу. По његовим речима, то се десило ноћу 18. на 19. јули 1996. у присуству тадашњег председника Србије Слободана Милошевића. Караџић је у свом излагању пред Трибуналом изјавио: „Плашио сам се да ће ме физички ликвидирати због споразума са бившим специјалним представником САД Ричардом Холбруком… Све то се вуче још од 1996.године, када су моји представници добили од Холбрука понуду Администрације САД…“[4]
Наравно, да би могућа ослобађајућа пресуда Караџићу за наведену институцију представљала макар и индиректно, али без обзира на то – ипак признање чињенице да је постојао извесни, врло двосмислени за САД документ. И та околност ће можда постати одлучујући фактор за Трибунал да осуди бившег лидера босанских Срба, макар се за то искористило сведочење генерала Ратка Младића.
Петар Искендеров – ФСК
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
