Дејан Бараћ: Кратак лет кроз изборну историју Србије и остатка света
1. Временом су неке одреднице еволуирале – демагог је у Старој Грчкој био угледни грађанин који се одликовао речитошћу и имао утицај на скупштинама; а социјалдемократија је некада представљала: а) општи назив за радничке социјалистичке партије настале у капиталистичким државама у другој половини XIX века и б) успостављање социјализма демократским путем (илити после победе на изборима).[1]
2. Први Закон о народној скупштини Србије донет је 28. октобра/ 9. новембра 1858. године, на основу којег су ударени темељи савременог представничког система у Србији. Према том закону, који је потврђен на Светоандрејској скупштини, представничко тело је понело назив „Српска народна скупштина“ и тако се звало све до краја 1918. године – када је створено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.
Председник Светоандрејске народне скупштине, која је трајала од 18/30. новембра 1858. до 19/31. јануара 1859. године, био је уставобранитељ Миша Анастасијевић, док је потпредседник био Стефан-Стевча Михајловић, а секретари Јеврем Грујић, Јован Илић и Милован Јанковић. Ово представничко тело је сазвано с намером да збаци кнеза Александра Карађорђевића. И заиста, скупштина се „захвалила“ кнезу Александру, али је током заседања превагу однела „трећа струја“ (насупрот уставобранитељској и карађорђевићској) која је изгласала повратак на престо Милоша Обреновића. Епилог је да је са повратком кнеза Милоша (1859) мајор Миша Анастасијевић морао да напусти Кнежевину Србију.[2]
3. Адолф Хитлер са својом Националсоцијалистичком немачком партијом (нем. Nationalsocialistische Deutsche Arbeiterpartei) никада није освојио апсолутну већину на изборима у Немачкој. Наиме, на изборима у новембру 1932. ова партија је освојила 33,1 % гласова, 30. јануара 1933. године Хитлер је постао канцелар Немачке формирајући мањинску владу. Уследила је представа са паљењем Рајхстага 27. фебруара 1933. године и последичан раст популарности нациста који су на изборима 5. марта 1933. године освојили 43,9 % гласова илити 44,5 % места у Рајхстагу. Коалиција са Немачком националном народном партијом (нем. Deutschnationale Volkspartei) Франца фон Папена, која је освојила 8,0 % гласова, обезбедила је Хитлеру натегнуту али довољну већину (влада је у први мах имала подршку 340 од 647 парламентараца).[3]
Рајхстаг у пламену (фото: Википедија)
4. Када је Јосиф Висарионович Џугашвили (Стаљин) 3. априла 1922. године постао први генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза (ЦК КП СССР), ова функција није била од нарочитог значаја. Међутим, управо је Стаљин овом звању дао „тежину“ својим ауторитетом, пошто је изашао као победник у унутарпартијској борби за „Лењиново наслеђе“.
На XVII конгресу ЦК КП СССР (26. јануар – 10. фебруар 1934. године) учествовало је 1966 делегата, 1227 делегата с правом гласа и 739 делегата с правом на саветодавно гласање. Без обзира како би се изјаснили делегати, ништа није препуштено случају и Стаљин је са својим сарадницима унапред припремио резултате тајног гласања.
Тек је 1956. године откривено да је од 1225 делегата који су искористили право да гласају, њих 166 гласало против предлога да Стаљин буде изабран у Централни комитет (мада је старији члан партије О. Шутановскаја тврдила да их је било 292).
У историји је овај конгрес забележен као „осуђени“, јер је кроз Стаљинову „Велику чистку“, познату и као „Велики терор“, током периода 1934-1939 прошло 1108 делегата, од којих је око две трећине изгубило живот. Од 139 партијских функционера који су те 1934. изабрани у Централни комитет, њих 98 је нестало у „чистки“; a од преосталих 41, само је 24 поново изабрано у Централни комитет на XVIII конгресу партије (1939).[4]
5. Последње тајно гласање за посланике за Скупштину Краљевине Југославије одржано је 11. септембра 1927. године на ванредним изборима, а право гласа нису имале жене, официри и војници у активној служби. После Шестојануарске диктатуре (1929-1931), бирачи су за страначке листе гласали јавно.[5]
6. Као председник САД Френклин Делано Рузвелт (1933-1945) поставио је рекорд који готово сигурно неће бити надмашен – биран је чак четири пута, био је председник пуна три мандата и започео четврти, али је преминуо 12. априла 1945. године.[6]
Френклин Делано Рузвелт (фото: DocStoc.com)
7. Жене у Швајцарској релативно касно су стекле активно и пасивно бирачко право. Наиме, оне су тек 1971. године добиле право гласа и право да буду биране у федерални парламент, да би 1984. године изабрана прва жена члан федералне владе.[7]
8. Дана 9. децембра 1990. године одржани су први вишестраначки парламентарни избори у Србији после Другог светског рата. Како је систем био већински, Социјалистичка партија Србије (СПС) је са 46,1 % гласова освојила 194 мандата (од могућих 250); што је указивало на озбиљну неравнотежу. Занимљиво је да за посланике нису, као кандидати СПС, изабрани глумац Михајло Миша Јанкетић, певач Мирослав Илић и правник Слободан Вучетић (члан Председништва Србије 1989-1990, касније судија Уставног суда Србије 1991-1999 и председник Уставног суда Србије 2002-2007).[8]
9. На председничким изборима у Србији 1990. године, који су одржани истог дана када и парламентарни, покрајински и локални, била су 32 председничка кандидата. Право гласа искористило је 5.029.123 бирача (илити 71,50 %) од 7.033.610 уписаних у бирачки списак. Расподела гласова била је посве занимљива – првих пет кандидата добило је укупно 91,35 % гласова, осталих 27 је сакупило 5,28 % гласова, док је 3,37 % гласачких листића било неважеће. Већ у првом кругу доминантно је победио Слободан Милошевић (СПС) са освојених 65,34 % гласова.
10. Дана 20. децембра 1992. године у Србији су одржани избори на свим нивоима – савезни (СРЈ), председнички, републички, покрајински и локални. Посланици су први пут бирани по пропорционалном систему и то у девет изборних јединица. Група грађана „Жељко Ражнатовић – Аркан“ освојила је 17.352 гласа (0,37 %) у изборној јединици Приштина и самим тим пет посланичких мандата у Скупштини Србије; што не представља феномен имајући у виду да су Албанци бојкотовали изборе.
Милан Панић (фото: Архив Југославије)
11. На ванредним председничким изборима 20. децембра 1992. године догодио се преседан – кандидат за председника Србије био је страни држављанин. Радило се о Милану Панићу (америчком држављанину српског порекла), који је у периоду од 14. јула 1992. до 9. фебруара 1993. године био премијер СРЈ (што је такође представљало преседан).[9]
12. У Србији је током предизборне кампање уочи ванредних парламентарних избора заказаних за 20. децембар 1993. године уведен нови „стандард“ у привлачењу потенцијалних гласача – странке су на митинге водиле певаче који су држали мини концерте.
13. Александар Вучић (1970) се 1993. године као студент права учланио у Српску радикалну странку (СРС) и био при дну прелиминарне изборне листе ове странке за посланика на ванредним парламентарним изборима (1993). Међутим, после једног гостовања овог студента права у радио емисији, председник СРС Војислав Шешељ одлучио је да интервенише и „пласира“ га на високо треће место листе (за изборну јединицу Београд); ова измена омогућила је да Вучић по први пут буде изабран за посланика у Скупштини Србије.[10]
14. Аутор слогана „Поштено!“, који је представљао заштитни знак Демократске странке у кампањи за ванредне парламентарне изборе од 19. децембра 1993. године, био је Александар Тијанић.
15. Пословни човек Милан Беко (1961) је кум Зорана Ђинђића и почетком деведесетих био је близак Демократској странци. Касније се „преокренуо улево“ – ка Југословенској левици (ЈУЛ) и постао министар за економску и власничку трансформацију (1996-1997) у влади Мирка Марјановића. Дописаћемо да је, као министар, 1997. године дипломирао на Саобраћајном факултету у Београду (смер: ваздушни саобраћај), али није радио у струци.[11]
Мирослав Мишковић и Милан Беко (фото: Курир)
16. Домаће партије приликом креирања крилатица неретко прибегавају „позајмицама“ из иностранства: а) „Србија на првом месту“ био је слоган Г17+ пред ванредне републичке изборе 28. децембра 2003. године и настао је по узору на слоган Лепеновог Националног фронта који је гласио „Француска на првом месту“; б) слоган „Од нас зависи“ био је заштитни знак Либерално-демократске партије (ЛДП) пред ванредне републичке изборе од 21. јануара 2007. године, и идентичан је називу македонске песме на Евровизији 2002. године; в) Српска напредна странка (СНС) је уочи републичких избора 6. маја 2012. године припремила слоган „Покренимо Србију“, који је настао по узору на слоган Ива Санадера (ХДЗ) „Покренимо Хрватску“; г) слоган СНС „Будућност у коју верујемо“ пред ванредне републичке изборе од 16. марта 2014. године инспирисан је крилатицом Барака Обама (у кампањи за председника САД 2008. године Обамина крилатица гласила је „Промена у коју можемо да верујемо“, енг. Change we can believe in) итд.
17. Без обзира што је председник Србије Томислав Николић политичар са дугогодишњим искуством, неретко му се дешавало да, спортским речником саопштено, прави озбиљне прекршаје (фаулове) и „забија“ неочекиване аутоголове. Присетимо се његовог штрајка „глађу и жеђу“ (пред Васкрс 2011. године) са ултимативним захтевом да се распишу ванредни парламентарни избори; овим нерационалним чином озбиљно је угрозио популарност СНС, чији је тада био председник.
Као заменик председника СРС Томислав Николић је 2004. и 2008. године губио председничку трку од Бориса Тадића (ДС), без обзира што је оба пута имао предност у првом кругу гласања. После првог круга председничких избора 6. маја 2012. године чинило се да све иде на воденицу Бориса Тадића – остварио је тада симболичну али психолошки важну предност (10.242 гласа или 0,26 %), договорио је подршку трећепласираног кандидата Ивице Дачића (СПС), (наручена) истраживања јавног мнења ишла су толико далеко да су прогнозирала однос подршке 58:42 у корист Тадића, а немали број политичких аналитичара унапред је проглашавао победника.
Све ово је засигурно дубоко депримирало Томислава Николића, који је осећао да му подршка Војислава Коштунице (ДСС) није довољна да оствари тријумф у другом кругу. Из ове перспективе чини се да ни сâм није веровао у успех, па је заиграо на све или ништа – сликајући се са џаком гласачких листића испред зграде Скупштине Србије, тврдећи да је покраден и како ће странка и он лично бити спремни да „физички бране сваки глас“ (ова назови афера још увек није добила достојан епилог). Његов веома нервозан наступ у емисији „Реч на реч“ РТС-а од 13. маја 2012. године указивао је да губи тле под ногама. Уследио је неодмерен, на моменте радикалски, наступ тадашњег заменика председника Српске напредне странке Александра Вучића у емисији „Један на један“ РТВ-а од 17. маја 2012. године, када је помињао „слање бандита на кућу Томе Николића“ који су наводно „дошли по диплому“, „преварантске аналитичаре“, „хитлеровски притисак“ на СНС, „кампању нацистичког типа“ против Томислава Николића, називао политичке противнике „лоповима и криминалцима“ итд.[12]
Николић и Вучић са џаком гласачких листића (фото: Танјуг)
Руку на срце, грађани се другачије опредељују када је у питању принудни избор у односу на случај када је пред њима листа са већим бројем кандидата. Томислава Николића је погледала и срећа, и коцкице су му се сложиле.[13] Расплет је познат.
Седам предизборних цртица:
1) Златно правило у готово свакој иоле уређеној држави гласи – у пређашњем животу морате да будете НЕКО (угледан професор универзитета, историчар, привредник, адвокат, истраживачки новинар итд), да бисте могли да упловите политичке воде. Колико домаћих политичара су били НЕКО пре него што су се подухватили да утичу на судбину сопствене нације (у државном смислу)?
2) Немали број политичара се током различитих изборних циклуса залаже за потпуно супротне ствари. На пример, некадашње лучоноше неолиберализма у Србији временом су отишле у другу крајност – и данас су најрадикалнији заступници и смисленог и бесмисленог државног интервенционизма.
3) Иако је књижевник Брана Црнчевић (1933-2011) имао чудан политички (и страначки) пут, прилично је тачно потцртао једну чињеницу: „Молим вас, ко се у Србији сећа шта је ко када рекао.“[14] Надовезаћемо се и саопштити како добар део ововремских грађана Србије тешко може да се сети шта су политичари не тако давно обећавали и чинили, а камоли да антиципира шта ови „посвећеници“ намеравају да ураде у скоријој будућности.
4) Ма колико грађани Србије избегавали да се баве политиком, политика се и те како бави њима.
5) Пета црквена заповест, коју прописује СПЦ а која гласи – „Молити се Богу за оне који су на власти,“ нипошто није без утемељења. Јер, ако елита неке нације у својим подухватима „једе кисело грожђе“, обичним грађанима и њиховој деци ће и те како „трнути зуби“.[15]
6) Када политичка елита доноси погрешне тактичке и стратешке одлуке, она то чини или из незнања, или из лукративних разлога (илити из користи), или зато што је уцењена. Каткад се ови у разлози комбинују у одређеној сразмери.
7) Руска изрека поручује да се највише лаже после лова и уочи избора.
Срећни Вам и ови избори. Што каже она мудрост (али у огледалу) – чак и ако промашите мету, погодићете све остало.
Стање Ствари
[1] Погледати нпр. Вујаклијин речник и портал http://www.vokabular.org/.
[2] „Историјат 1804-1918,“ званични сајт Народне скупштине Србије,
http://www.parlament.gov.rs/narodna-skupstina-/istorijat/istorijat-1804—1918.937.html
Чедомир Антић, „Српска, Славна револуција‘,“ „Политика“ од 14. децембра 2008. године,
[3] Погледати податке са „Википедије“:
http://en.wikipedia.org/wiki/Adolf_Hitler,
http://de.wikipedia.org/wiki/Reichstagswahl_M%C3%A4rz_1933
[4] Погледати податке са „Википедије“ и књигу „Стаљин“ (1997) од Едварда Радзинског:
http://ru.wikipedia.org/wiki/XVII_%D1%81%D1%8A%D0%B5%D0%B7%D0%B4_%D0%92%D0%9A%D0%9F(%D0%B1),
http://en.wikipedia.org/wiki/17th_Congress_of_the_All-Union_Communist_Party_(Bolsheviks),
http://ebookscentral.com/book/86212/stalin
[5] „Изборни времеплов – како су Срби гласали,“ „Телеграф“ од 16. фебруара 2014. године,
http://www.telegraf.rs/vesti/947881-izborni-vremeplov-kako-su-srbi-glasali-1927-foto
[6] У то време четворогодишњи председнички мандат започињао је 4. марта, а генерал Двајт Ајзенхауер био је први амерички председник који је инаугурисан 20. јануара (1953) и та пракса траје и данас. Двадесет другим амандманом на Устав САД (1947) прописано је да ниједна личност не може бити изабрана за председника САД више од два пута.
http://en.wikipedia.org/wiki/Franklin_D._Roosevelt,
http://en.wikipedia.org/wiki/Twenty-second_Amendment_to_the_United_States_Constitution
[7] Швајцарска конфедерација је од 1848. године по уставном уређењу федерација,
http://history-switzerland.geschichte-schweiz.ch/chronology-womens-right-vote-switzerland.html
[8] Подаци везани за изборе у Србији у периоду 1990-2012 претежно су преузети са портала „Време“ и Б92:
http://www.vreme.com/arhiva_html/502/02.html,
http://www.vreme.com/arhiva_html/504/05.html,
http://www.vreme.com/arhiva_html/519/04.html,
http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=1041038,
http://www.aimpress.ch/dyn//pubs/archive/data/199312/31222-004-pubs-beo.htm,
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/443136/Spremni-udarnicki-slogani/print,
http://www.b92.net/info/izbori2012/izborni_vremeplov.php?yyyy=2012&mm=03&dd=12&nav_id=590017,
http://www.b92.net/info/izbori2012/izborni_vremeplov.php?yyyy=2012&mm=03&dd=12&nav_id=587179
[9] Да би доказао свој легитимитет у Србији и на Западу, Слободан Милошевић је пристао да се 20. децембра 1992. године одрже и ванредни председнички избори. Није му сметало што је Милан Панић држављанин САД, јер је чврсто веровао да овај противкандидат не може да га угрози; поготово што се Војислав Шешељ (СРС) није кандидовао за председника, већ је подржао Милошевића. Подсећамо да је у то време СРЈ била под санкцијама Савета безбедности Уједињених нација.
[10] На парламентарним изборима од 19. децембра 1993. задржан је пропорционални систем са девет изборних јединица као на гласању 20. децембра 1992. године, а у изборној јединици Београд бирано је 46 републичких посланика. Ако сећање аутора ових редова не вара, првобитна Вучићева позиција на листи била је под редним бројем 45.
[11] На Интернету су доступне биографије Милана Бека, при чему свака од њих има понеку мањкавост:
http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=963598,
http://www.istinomer.rs/akter/milan-beko/,
http://www.srbopedija.info/Beko%20Milan.ashx
[12] На каналу youtube доступни су одломци из емисији „Реч на реч“ РТС-а од 13. маја 2012. године:
http://www.youtube.com/watch?v=vpQtstW1LCU
На порталу http://www.naslovi.net/tema/375515 доступне су изјаве фунционера СНС везане за наводну крађу народне воље.
Емисија „Један на један“ РТВ-а од 17. маја 2012. године је достуна на порталу РТВ-а:
http://media.rtv.rs/sr_ci/jedan-na-jedan/2595
Истини за вољу, новинар и водитељ емисије „Један на један“ Даница Вученић није могла да сакрије аверзију према Томиславу Николићу и Српској напредној странци. Међутим, онај ко претендује да се озбиљно бави политиком увек мора да рачуна на пристрасност новинара, треба чврсто да стоји на земљи, мери и бира речи.
[13] Дописаћемо да су у другом кругу председничких избора 20. маја 2012. године бирачи коалиције СПС-ПУПС-ЈС или гласали за Томислава Николића или нису гласали – без обзира какву су им препоруку дали Ивица Дачић, породица Кркобабић и Драган Марковић Палма. Просечан бирач ДСС гласао је за Томислава Николића, јер је то био глас против Бориса Тадића. Део некадашњих „несигурних“ бирача Бориса Тадића се „успавао“ и није узео учешћа у другом кругу председничких избора, јер су „спин доктори“ пророковали убедљиву Тадићеву победу. Неки бирачи, иако нису желели да гласају за Томислава Николића, ипак су желели да казне Бориса Тадића тако што су апстинирали; овакав приступ зове се у слободније преводу „гласање ногама“ (енг. foot voting).
[14] Погледати емисију „Распакивање“ РТС-а од 8. априла 2010. године:
http://www.youtube.com/watch?v=dHRgvv3KuNc&t=31s
[15] Када репрезентација Србије претрпи поразе, они се лако преболе – јер репрезентација може да се поправи у следећем такмичарском циклусу. Међутим, ако политичка елита донесе погрешне стратешке одлуке и поведе нацију у непознато и неизвесно, последице се „лече“ тешко и то дуги низ година.
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
