ХРВАТСКА НА ТЕКОВИНАМА НДХ (2)

Употребу фашистичких поздрава и позиве на гажење права мањина у Хрватској критикује тек скромна мањина медијских посленика

ТУМАЧЕЊЕ УСТАШКОГ ПОЗДРАВА ЗА “УСТАШКЕ ЈУНАКЕ”

И сад кад су се толики политичари, спортисти и приличан део интелектуалне елите подигли на ноге не само зато да би поништили мњења попут овог које је објавио политички портал Објектив, него да првенствено убеде јавност у неправду почињену Шимунићу и Хрватској, испречило се питање – како то најефикасније постићи? Онда су се досетили објашњења “стародавних” корена поздрава који је скандиран усред хрватске престонице, али је упркос томе над Максимиром остало да виси питање: ко је у праву? Шта је ту истина, а шта обмана?

Нема ту нарочите тајне, тврди новинар Вања Дежелић у тексту За заборавне: Хрватски браник: Тумачење Усташког поздрава за Усташке јунаке, који је објавила Политика плус. За “заборавне” и у историју “неупућене” порталПолитика плус је репринтао текст из броја 46. Хрватског браника, проусташког гласила које је “Поглавника успоређивало са краљем Томиславом и баном Јелачићем”.

Аутор путовања у мрачну прошлост Вања Дежелић подсећа да “за ‘Хрватски браник’ нема двојбе – на стадионима популарни поклич свакако је усташки”. Недељник Хрватски браник је био задужен за пропаганду, па је у циљу придобијања што више младих 15. новембра 1941. године објавио и подлистак Наш рад, намењен едукацији усташке младежи. На трећој страници, названој Тједник усташке младежи, објављен је текст под насловомТумачење Усташког поздрава за Усташке јунаке. У том приручнику за усташе-шегрте, стоји и детаљно објашњење зашто је “За дом спремни” изворно усташки поздрав и шта тачно значи. Ту се не помињу ни Зрински, ни опере, ни бан Јелачић као потенцијални коаутори те кованице. Политика плус је на свом сајту омогућила читаоцима увид и у оригиналну верзију тумачења усташког поздрава. Хрватски браник се усташама почетницима обраћа овако: “Драги усташки јунаци! Свакога дана, прије свакога сата у школи, прије и послије свакога састанка, на улици и код куће ми се поздрављамо с нашим лијепим усташким поздравом: За дом спремни. Тај је поздрав лијеп, пун смисла и садржаја. Да бисмо тај наш поздрав могли још више завољети, да бисмо га с разумјевањем и поштовањем изговарали, ја ћу вам данас говорити што значи тај поздрав и зашто се ми усташе баш тако поздрављамо.”

Следи детаљно објашњење да “за дом” представља “лијепу Хрватску домовину”, која је “крвним везама” повезана у “огромну обитељ која се зове народ”. А тај народ има “своје великане”, од краља Томислава па до Поглавника (Анте Павелић). Тједник усташке младежи (у склопу Хрватског браника) упозорава младе усташе да свакако “никада нећете чути припадника другог народа нпр. Србина, да би те људе назвао својим и да би се с њима поносио”. Приручник завршава поуку о усташком поздраву дефиницијом појма “спреман” и позивом “усташким јунацима” да изговарају “наш поздрав с поштовањем, да покажете да разумијете што он значи” [28]. У потпису: Логор усташке младежи. На истој страници је штампано и прво предавање “за Усташке јунаке” о дужностима “ђачке младежи према себи и народу”.

Хрватски браник је само један од сачуваних сведочанстава о пореклу поклича “За дом спремни”. И Славко Голдштајн у својој књизи 1941. Година која се враћа наводи наређење усташког поглавника Анте Павелића које се завршава са “За дом спремни!”, а не са “За поглавника и дом спремни!”, како то симулирају новодобни бранитељи неоусташтва у Хрватској. [29]

Укратко, изворна усташка литература не оставља простора за дилему да ли је “За дом спремни!” усташки поздрав или не. У публикацији Усташа говори! из 1941 године [30] наводи се “поглавников” говор под насловом Хрватски сељачки народе!, који је “дан у Главном Усташком Стану” 1. маја 1941. године и који се завршава: “За дом спремни!” И зборник говора Анте Павелића под насловом Поглавник говори доказује да су говори усташког вође у НДХ завршавани са “За дом спремни!”.

Павелић је и свој познати говор у центру Загреба 21. маја 1941. године окончао речима: “Браћо Усташе! У томе смо једни будимо увијек За Дом (Тисуће гласова): Спремни!” [31]

Дакле баш на исти начин како је то извео Шимунић у Загребу, на максимирском стадиону.

Поздрав “За дом спремни!” су у Хрватској на крају осудиле неке – иако не баш бројне – јавне личности. “У усташком симболичком суставу овај је поздрав еквивалентан нацистичком ‘Sieg Heil!‘, па је дакле повијесно компромитиран”, написао је у свом обраћању јавности Иван Звонимир Чичак у име Хрватског хелсиншког одбора (ХХО) поводом Шимунићевог поздрава “За дом!” навијачима на Максимиру. ХХО, међутим, “не жели улазити у елаборацију повијесног поријекла поклича ‘За дом спремни!’, примјерице у 19. стољећу, будући да то у овом тренутку није релевантно за меритум ствари”.

“Након инцидента са Шимунићем на утакмици Хрватска – Исланд, на хрватској јавној сцени јавила су се и стара апологетска тумачења поздрава ‘За дом спремни!’. Углавном с циљем одвајања овог поздрава од његових фашистичких, односно усташких конотација. Чињеница је, међутим, да га је усташки покрет усвојио и редовито користио као страначки знак препознавања, а за трајања НДХ наметнуо га је и државној администрацији и широј јавности. Није битно јесу ли усташе користиле већ постојеће или сличне поздраве, нити је важно што су и други покрети користили сличне формулације. Овај поздрав повијесно је везан уз усташки покрет од самих његових почетака. Павелић га је користио већ 1932. године, а вјеројатно и раније. Овим поздравом завршавале су и све јавне манифестације за вријеме усташког режима и налазио се на свим службеним документима НДХ. Управо због повезаности с Павелићевом диктатуром и негативним искуством НДХ, дио хрватске емиграције павелићевског изворишта напушта овај поздрав већ раних 50-их као политички компромитантан… Те чињенице морао би, прије упорабе овог поздрава, бити свјестан сваки грађанин Републике Хрватске, па и сваки Хрват изван домовине,” записао је извршни одбор ХХО-а. [32] И додао да “концентрирање медијске пажње само на Јосипа Шимунића” јесте “недостатно, и, у становитој мјери, површно и погрешно” јер се поклич “За дом спремни” чуо не само на поменутој утакмици на максимирском стадиону, него и на другим сусретима хрватске фудбалске репрезентације последњих година “уз готово прешутну, да не кажемо одобравајућу подршку доброг дијела хрватске јавности”.

Због таквог “поздрављања” је у Хрватској од 2011. године наовамо кажњено тринаест особа, иако је “За дом спремни!” практиковао радикално већи број људи, нарочито младих. У 2011. је забележено шест случајева појављивања натписа “За дом спремни”, у 2012. четири, а током 2013. године – три. Међу њима је случај породичне куће у Шибенику која је јула 2012. године осванула “окићена” натписима “Усташки дом (имена и презимена чланова домаћинства), за дом спремни!” Полиција је против главе породице “усташког дома” поднела пријаву за прекршај против јавног реда и мира.

Новинарка загребачког Вечерњег листа Иванка Тома имала је велику дозу симпатија за све осуђене: “Извикивање усташког поздрава ‘За дом спремни’ у Хрватској није изнимна појава, али није ни особито учестало. Из конкретних случајева забиљежених у полицијској пракси видљиво је да су посриједи тренутачни, емотивни иступи појединаца (било да је ријеч о емоцијама које прати прослава Олује, какав спортски сусрет или алкохол) који се у правилу прекршајно санкционирају.” [33]

За Вечерњи лист није спорно ни то што је упркос јасним законским одредбама суд у Книну недавно пресудио да нема основа да процесуира Загрепчанина који је на прослави Олује 2011. године парадирао са мајицом на којој је био натпис “За дом спремни”. Пријављен је за прекршај по параграфима Закона о јавном окупљању, али га је кнински Прекршајни суд ослободио уз образложење да текст “За дом спремни” не представља облик мржње, јер је то “поздрав познат кроз дугу хрватску повијест”.

Хрватски хелсиншки одбор такву пресуду сматра срамном: “Одбор сматра да је ова пресуда заправо одраз ширег стања у друштву. Како је могуће да било који суд у Хрватској донесе другачију пресуду када цијело друштво, све институције власти не само да толерирају масовно скандирање ‘За дом спремни’ на спортским натјецањима, поготово ногометним утакмицама, него се од тога не настоје барем ријечима и ђелом оградити.” ХХО је јавност позвао да се клони реминисценција на Павелићеву НДХ, јер усташки поздрав “За дом спремни” није ништа друго него “хрватска иначица поздрава ‘Sieg Heil‘, а њено кориштење је манифестација фашизма”. [34]

На порталу Политика плус се тим поводом јавио и социолог Жарко Пуховски: “Та пресуда је неодговоран поступак суда и против суткиње би требао бити проведен стеговни поступак. Тај поздрав потиче из времена Независне Државе Хрватске, а узвикивали су га усташе. Нема то везе са старим хрватским поздравом који вуче коријене из времена Шубића и Зринског. Примјерице, у Њемачкој је забрањен поздрав ‘heil‘, иако значи добро здравље. Но, будући да га се доводи у контекст с Хитлером – забрањен је. Баш као и дизање десне руке приликом поздрава ‘аве’ у Италији зато што се то сматра фашистичким поздравом. Сви ти поздрави се не смију интерпретирати на други начин.” [35]

Кад се све сабере, из реакција на сајтовима хрватских медија, убедљиво је победило уверење да нема ничег проблематичног у реинкарнацији усташког поздрава “За дом!” – јер је то “старохрватски а не усташки поздрав”. Социолог Славен Летица, некада лични саветник хрватског председника Фрање Туђмана (1990-1991), изјавио је у осврту на извикану “книнску пресуду” да она “није лоша као преседан јер потиче на слободу изражавања и говора, како и прописује 38. чланак Устава”. Правдајући одбрану “За дом спремни” потребом по заштити слободе говора, Летица се млако “оградио” од усташког поздрава речима да он сам о њему мисли “све најгоре”. А онда је поентирао тврдњом да је “слобода говора и изражавања добра вијест за сваку демократску земљу”. [36]

ВЕЛИЧАЊЕ УСТАШТВА У ХРВАТСКОЈ: ДУГОТРАЈНА БОЛЕСТ ИЗ МРАЧНЕ ПРОШЛОСТИ

У јавности све очитије и све мање скривано величање усташтва, које прате и све отворенији атаци на права Срба који живе у Хрватској, имају заједничку црту – то је мржња према мањинама, речју, нетрпељивост према ономе што није “хрватско”. Неки од симптома за настанак таквог стања у хрватском друштву су анализирани и у самој Хрватској. Масовно скандирање усташког поздрава пред очима света после фудбалске утакмице Хрватска – Исланд, било је узрок седнице саборског Одбора за националне мањине и људска права. Посланици су се сложили да је чин репрезентативца Јосипа Шимунића “посљедица ширег феномена” и да “је хрватско друштво болесно”. На седници се чуло и упозорење да је ођек усташких поздрава “неизоставни декор домаћих стадиона, око којег се мало тко узбуђује”. Председник Одбора за националне мањине и људска права у хрватском парламенту (Сабор) Фурио Радин је подсетио присутне да Шимунићев потез није усамљен нити издвојен инцидент.

“То је само посљедњи чин једног феномена који код нас траје много година и због којег смо ми до сада платили око милијун еура казни”, рекао је Радин. Санкционисање криваца због изражавања нетрпељивости затражио је у име Савета за националне мањине Александар Толнауер. “Постало је апсолутно друштвено прихватљиво да се руше ћириличне табле, да се по Загребу дијеле плакати ‘српско породично стабло’ који приказује људе објешене на дрво. Полако смо дошли до ‘За дом спремни’ и све ће то постати нормално”, негодовао је Толнауер. Све масовније јавно величања усташтва у друштву које је настало на темељима антифашизма, узнемирило је Неџада Хоџића, саборског заступника бошњачке мањине. Он је поставио “дијагнозу” хрватском друштву: “Ово друштво је, по мом дубоком увјерењу, поприлично болесно од опаке болести. Ово друштво треба терапију, а она ће вјеројатно трајати дуги низ година.” [37]

Седници саборског Одбора за националне мањине и људска права присуствовали су и представници Хрватског ногометног савеза, Хрватског олимпијског одбора и Хрватске радио телевизије (ХРТ). Сви су, одреда, изразили мишљење да је скандирање усташких поздрава неприхватљиво. Али нико од њих, како је јавио портал index.hr, није искористио прилику да “за године нечињења које је довело до уобичајеног декора на спортским теренима и трибинама – преузме одговорност”.

Сви побројани инциденти који су у Хрватској ескалирали последњих месеци, последица су и велике подршка јавности која има разумевања и штити оне који јавно показују симпатије према тековинама усташке НДХ. Такво стање није могуће разумети изван историјског контекста хрватског осамостаљења. Нова хрватска власт, пре свега почетком 90-тих година прошлог века владајућа ХДЗ на челу са Фрањом Туђманом, нашла је снажно упориште у хрватској емиграцији која је деценијама после Другог светског рата идеализовала НДХ и свом подмлатку приказивала ту творевину у позитивном светлу. Председник ХДЗ Фрањо Туђман је већ на Првом опћем сабору ХДЗ 25. фебруара 1990. године рекао: „Независна држава Хрватска није била само пука ‘квислиншка творевина’ и ‘фашистички злочин’, већ израз повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом и спознаја међународних чимбеника. Према томе, НДХ није представљала само пуки хир Осовинских сила, већ је била посљедица одређених повијесних околности”.

Туђманово вађење НДХ са ђубришта историје понукало је тадашњег председника Централног комитета савеза комуниста Хрватске (ЦК СКХ) Ивицу Рачана да ХДЗ назове „странком опасних намјера”, јер она „зазива авет НДХ”. Рачанов напор да укаже на неприхватљивост васкрсавања тековина НДХ – није пао на плодна тла; већи део хрватске јавности, бар ако је судити према великој подршци коју је дуго година уживала ХДЗ, није одбацио Туђманове речи нити је препознао ишта лоше у његовој идеологији. [38] За књижевника и издавача Славка Голдштајна је, с друге стране, “усташки режим био неуспјели привид правне државе, лоше организирана комбинација драконског легалитета и дивљег каоса”. Голдштајн се није сложио са Туђмановом проценом НДХ као “израза тежњи хрватског народа”.

“Из разумљивих разлога у повијесном сјећању српског народа усташка НДХ никада није била и никада неће бити ништа друго него фашистички злочин, клаоница Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини,” подсетио је Голдштајн. [39]

Хрватска никада није истражила где односно код кога су у НДХ завршили злато и драгоцености опљачкани током прогона и погрома Срба и Јевреја. [40] Судбина својине прогоњених Срба и Јевреја није утврђена нити је неко то питање успео да наметне хрватским властима после 1991. године. А управо тих година је први хрватски председник Фрањо Туђман интензивно радио на пројекту ревитализације, толерисања и величања усташтва у данашњој Хрватској. Сузан Вудвард (Susan Woodward) је у књизи Балканска трагедија тако дошла до закључка да је “ревизионистичка историја хрватског водитеља Фрање Туђмана у вези геноцида спроведеног над Србима, Јеврејима и Ромима у време Независне државе Хрватске у периоду 1941–1945, постала политички опасна у моменту када је избор Туђмана за председника финансијски подржан у највећем делу од стране десничарских емиграната из тог времана, који су са собом донели државне симболе, као и када су уведени посебни порези за Србе који су имали викендице у Хрватској (али не и за друга лица из неких других република)”. [41]

Туђманов план да се ода почаст жртвама усташког терора у Јасеновцу, а уједно и жртвама комунистичког терора након Другог светског рата, тако што би сви они били покопани у заједничку гробницу, изазвала је метеж и згражавање и у међународној заједници. У медијима је тај пројекат назван ‘мешањем костију’. Израел и јеврејске заједнице у свету, а посебно у Сједињеним Америчким Државама, дочекале су ту Туђманову идеју на нож. То је подстакло присећање на раније Туђманове тврдње (које је изнео у својој књизи Беспућа) да је број убијених Срба, Јевреја и других у Јасеновцу и другим стратиштима у НДХ био вишестуко мањи него што су то утврдиле југословенске власти по окончању рата, као и да су многи “капои” у Јасеновцу и другим усташким логорима били – Јевреји.

Такву ревизију историјских факата су оштро осудиле све јеврејске организације у свету. Туђманов “есејистички маневар” значајно је угрозио имиџ Хрватске у свету, а био је и главна препрека дипломатском признању Хрватске. [42]

Непосредно после нове изборне победе ХДЗ и Фрање Туђмана, Њујорк Тајмс је априла 1997. године у уводнику позвао водеће силе Западног света – САД, Француску, Британију и Немачку – да примене одлучне и неодложне мере којима би се зауставило повампирење усташтва у Туђмановој Хрватској. А. М. Розентал у ауторском тексту пише да је амерички амбасадор Питер Галбрајт у више наврата оптуживао Туђманову владу због етничког чишћења преосталог српског становништва у Хрватској. Розенталове осуде Туђмановог режима биле су необично оштре. “Фрањо Туђман и његови фашистички штићеници сваки пут досад су одбацивали те Галбрајтове протесте, вређајући притом самог амбасадора,” писао је Розентал, завршивши текст питањем није ли можда “и Запад постао и сам толико болестан да ће дозволити хрватском фашизму за заживи свој загробни живот?”.

Убрзо Њујорк тајмс у редакцијском уводнику (крајем априла 1997. године) тражи од администрације председника Била Клинтона да Хрватској блокира приступ ММФ и осталим финансијским институцијама све док Загреб не обезбеди пуну сарадњу са Хашким трибуналом, слободу штампе, нормализацију односа у Мостару и пронађе и одлучи се за друге политичке лидере. Лист констатује да је, “док је пажња усмерена на Слободана Милошевића у Србији, хрватски национализам, вероватно, још опаснији по мир на Балкану” [43].

Туђмановим стопама је ишао и потоњи хрватски председник Степан Месић, који је током скупљања новчаних прилога од припадника емиграције у Аустралији 1991. године рекао да су у Другом светском рату Хрвати “два пута победили”: “То што траже од Хрвата – ‘Ајде, идите клекнути на Јасеновац, клекните овде…’ – ми немамо пред ким зашто да клечимо, ми смо два пута победили, а сви други само једном. Ми смо победили 10. априла када су силе Осовине признале хрватску државу, и победили смо јер смо се нашли после рата опет за победничким столом…” [44] Тај говор је многе шокирао јер је Месић до тада у међународној заједници прокламован као заговорник антифашизма и човек који одувек осуђује усташки режим. Или, како је развој догађаја пре и после распада СФРЈ описао Миша Глени: “Хрвати су тражили да се признају жртве блајбуршког масакра. Уједно су започели и процес рехабилитације усташке државе.” [45]

Да се на усташтво, усташе и њихов допринос “у стварању савремене Хрватске” у добром делу тамошње јавности гледа са одобравањем, доказује и изјава првог министра унутрашњих послова Републике Хрватске Јосипа Бољковца. Бољковац, кога код куће чека суђење због одговорности за злочин партизана над цивилима код Дуге ресе 1945. године (тада је био шеф котарске Озне), тврди да “усташтво и даље живи у Хрватској”. Тврди да то “мора бити велика опомена” и да је “трагично да се у Хрватску враћа усташлук, па се суди СКОЈ-евцима који су против фашизма дизали устанак 1941.” [46]

За злочине које су усташе починили у Хрватској – хрватско државно тужилаштво није покренуло процес против иједног починиоца.

На све те чињенице је 2009. године упозорило и словеначко Државно веће (Državni zbor), други дом словеначког парламента, који је у вези неговања тековина ХДХ у суседној држави усвојио чак и посебну изјаву, која је у Хрваткој изазвала бројне оштре реакције. Наиме, током расправе о ратификацији приступања Хрватске у савез НАТО, словеначки Државни савет је на својој 13. седници усвојио изјаву да би Хрватска морала бити свесна одговорности за поштовање основних вредности које се очекују од чланства у НАТО. Суседној земљи је као отежавајућа околност за улазак у НАТО пребачен “однос Хрватске према традицији НДХ”, с обзиром да је “НДХ и дан-данас конститутиван део хрватске националне свести”.

Словеначки парламентарци су као изузетно проблематичну подвукли и чињеницу да “Хрватска никоме није платила ратну одштету, а није се ни извинила оштећеним државама и народима”.

Словенија је одапела овакав став пут Загреба и Брисела и захваљујући другачијем гледању на прошлост него што је то случај у Хрватској. За разлику од житеља Хрватске, већина грађана Словеније гледа на партизане и антифашистичку борбу као на тековину на коју се мора бити поносан, на баштину која није упитна и свакако је позитивна. [47] Судбина Словеније је у Другом светском рату била ближе судбини Србије, а то су истицали и усташки памфлети. Тадашња председница хрватске владе Јадранка Косор је 2009. године поменуту изјаву Државног већа словеначког парламента оценила као “враћање на неке моменте из историје”, стога је искорак словеначких парламентараца за њу био “недопустив и скандалозан”, иако је управо та изјава после много деценија прећуткивања изразила очекивања многих жртава некадашњег усташког режима. [48]

Да је идеологија усташтва дубоко укорењена у хрватском друштву откривају и опсервације неких од познавалаца прилика на “Западном Балкану”, међу којима има дипломата, новинара и историчара. Усташка идеологија је била, несумњиво, један од узрока за сукобе током распада СФРЈ. Њене последице су приметне и данас. То је уочио и шведски дипломата Карл Билт: “После Аушвица, Јасеновац је у Другом светском рату био вероватно најужаснији концентрациони логор смрти. Убијање је овде претворено у машински процес, а у пуцњима у Јасеновцу није нестао само велик део јеврејског становништва овог дела Европе него и велики број Срба… И није само у Јасеновцу зло било стављено у погон. И име Козарац је било повезано са масакрима над Србима. И с оца на сина, с мајке на кћерку, преносиле су се приче о црквама које су, испуњене народом и молитвама, спаљиване, о деци која су масакрирана, о хрватској усташкој застави и о муслиманским СС-јединицама… Али, оно што је било потискивано у јавном животу, очувало се у памћењу појединаца и у породицама, и убеђен сам да је управо то официјелно потискивање свирепости почињених између Срба, Муслимана и Хрвата – у којима су Срби били страдалничка страна – играло велику улогу у брзом прерастању босанске кризе почетком 90-тих година у конфликт и отворени ратни сукоб.” [49]

И амерички геополитичар Семјуел Хантингтон (Samuel P. Huntington) је упозорио да је усташко насиље било кључан фактор који је утицао на реакцију српске мањине и тако предодредио и развој догађаја током распада СФРЈ. “Конфликти између Срба и Хрвата, на пример, не могу се приписати демографији а само делимично историји, јер су ти народи живели релативно мирољубиво једни поред других, све док хрватске усташе нисо побиле Србе у Другом светском рату,” оцењује Хунтингтон. [50] Нетолерантан однос према Србима је у то време уживао подршку значајног савезника усташке НДХ – нацистичке Немачке. Приликом сусрета Анте Павелића и Адолфа Хитлера, а поводом “српског питања”, Хитлер је изрекао реченицу која је вероватно била унапред припремљена и стога нарочито истакнута: “Ако хрватска држава жели бити истински чврста, мораће 50 година проводити национално нетолерантну политику, јер од превелике толеранције у тим питањима настају само штете.” [51]

У појединим деловима Хрватске и Босне тековине и последице “нетолерантне политике” коју су спроводиле усташе, оставиле су дубоке корене не само у доба Другог светског рата, него све до данас. У то су се током недавних ратова уверили и бројни страни репортери. “Упориште босанских Хрвата је била западна Херцеговина. Та област је спадала у најсиромашније регионе у бившој Југославији, а била је позната по томе што је Анте Павелић из ње регрутовао изузетно велики број усташа, као и по подршци коју су током Другог светског рата давали Независној држави Хрватској. Као што је новинар Ројтерса Андреј Густинчич открио 1992. године, хрватски рурални фашизам је поново процветао. На годишњицу оснивања Павелићеве државе, 10. априла, овог новинара су у једном малом месту у западној Херцеговини пробудили пуцњи из пиштоља и артиљеријског оруђа, којима је становништво прослављало тај догађај из давне прошлости. Пуцњи су се чули на удаљености од неколико километара. На брдима преко пута кућице у којој је одсео Густинчич, видео је три огромна слова направљена од запаљених гума – НДХ. Према речима једног од становника западне Херцеговине: ‘Овде успевају само три ствари: змије, камење и усташе.’“ [52]

У Хрватској је последњих деценија уочена још једна појава: то је штанцање разних историјских или псеудоисторијских књига, у којима се време усташке НДХ описује са великим поштовањем и уз минимализовање непријатних чињеница, или чак уз апсолутну глорификацију те злочиначке творевине. То се односи нарочито на разне фељтоне, попут фељтона о “Усташкој војници”. [53]

Фељтон (настао на основу две књиге посвећене „усташкој војсци” и „проблему ‘дивљих усташа’“ које су потписала четири аутора), објавио је са много помпе почетком јула 2013. године загребачки Вечерњи лист, под фирмом Војна повијест. Трећи наставак Однос Усташке војнице и немачких снага, објављен 5. јула 2013. године, почиње констатацијом да су се “снаге НДХ, па тако и снаге војнице, од 1942. године нашле у различитим ступњевима оперативне подчињености њемачким снагама”. Аутори описују како је усташкој страначкој војсци био ненаклоњен „Њемачки опуномоћени генерал у Хрватској” Glaise вon Horstenau, коме је сметало што је „Усташки покрет био компромитиран почињеним погрешкама, злочинима и појавама корупције, истичући ‘особито лош утицај’ групе из емиграције”. Као контрапункт Хорстенауовом цепидлачењу су исцрпно наведене (усташама наклоњене) изјаве тадашњег “посланика Њемачког Reicha у НДХ” Siegfred-a Kasche-a.

У фељтону [54] врви од похвала на рачун “усташке војнице”, њене “борбене снаге” и њеног “доприноса при новом уређењу европских снага”. Насупрот томе, Хорстенауови извештаји са терена о усташким злочинима – описани су као “опасно претјеривање”. Јаке симпатије које је немачки амбасадор у НДХ Каше гајио за усташе, искоришћене су за правдање усташког насиља, јер су “изгреди почели насиљем појединих православаца или припадника бивших југославенских јединица”, а тек потом је уследио “ударац усташа” који је био, “свакако, врло радикалан”.

Амбасадор Зигфрин Каше је у својим белешкама напоменуо тим поводом да “се не познају друга начела при сузбијању банди”. Некритичност оваквог подухвата упереног у ретуширање историје од стране хрватских “новоисторичара”, произилази и из рекламне кампање за продају претходно фељтонизираних књига. Вечерњи лист је хрватској публици топло препоручио штиво које садржи “необјављене и невиђене фотографије Усташке војнице”, уз напомену да “монографије имају и партизани и домобрани, па зашто не и усташе”.

Описано изједначавање усташа и партизана, заједно са прецизним описом најразличитијих кадровских рокада у усташкој злочиначкој војсци (као да се ради о незаобилазном и важном приказу живота значајних историјских личности а не о најокорелијим крвницима прошлог века), постало је уобичајено у данашњој Хрватској. Поменуте књиге се баве “ратном историографијом” ослањајући се на издашне цитате из дописа које је Зигфрид Каше слао својим надређенима, а из којих се види колико је био наклоњен Павелићу и усташама. Заузврат, Павелић је амбасадора Немачког Рајха у Загребу “обилато даривао”, како би му “појачао симпатије за усташки ержим и њена особно”. Тако је бруталност усташких постројби забележио Glaise вon Horstenau, опуномоћени представник Вермахта у НДХ до 1944. године; он у резимеу својих дневничких записа закључује да је “Павелић априла 1941. закорачио на тло домовине с намером… да огњем и мачем сасвим затре 1.800.000 православаца”.

Чак је и Хајнрих Химлер (Heinrich Himmler), озлоглашени командант Гестапоа, један од најмоћнијих људи Трећег рајха и један од идејних твораца Холокауста) наводно био згрожен када му је Павелићев тесан сарадник (усташки крвник) Еуген Дидо Кватерник приликом првог сусрета у мају 1941. године распредао о плановима Павелићевог поглаварства да затре два милиона Срба у НДХ [55]. Поглед на ближу историју коју публици нуде медији попутВечерњег листа, оптерећен минимализовањем заслуга партизана и глорификацијом усташа и НДХ, није усамљен, већ је уочљив и у хрватским историјским читанкама, али и у јавном простору Хрватске, где је Савез антифашистичких бораца последњих година побројао чак 2.964 срушених или уклоњених антифашистичких споменика, док је остало око 3.000 оштећених [56].

Не треба заборавити ни на чињеницу да хрватски државни архив лицима која су била део усташке машинерије издаје потврде о учешћу у оружаним снагама НДХ. Молбу за издавање такве потврде је до сада поднело1.683 грађана из Хрватске и БиХ. Према подацима хрватског Завода за мировинско осигурање то су некадашњи “припадници усташких јединица, припадници Поглавникова тјелесног здруга, домобрана и оружника, или чланови њихових обитељи који након њихове смрти насљеђују мировину”. За пензије припадницима некадашњег злочиначког режима Хрватска издваја 348.000.000 куна.

Грађани подносе захтев за издавање копија докумената о учешћу у оружаним снагама НДХ због стицања различитих права – а пре свега пензије. Хрватски Сабор је наиме 1993. године усвојио измене и допуне Закона о мировинском и инвалидском осигурању, којима је припадницима оружаних снага НДХ (у реченом закону су названи “домовинска војска”) омогућено да им се свака година проведена у оружаним формацијама НДХ рачуна као две године радног стажа; једнак критеријум је примењен и на године које су усташе провеле у заробљеништву после 16. маја 1945. године. Све те законске измене носе потпис тадашњега председника Заступничкога дома Сабора Стјепана Месића. Тако су војне формације НДХ а пре свега усташе чак и награђене у Хрватској за свој “минули рад” у квислиншким јединицама, [57] иако хрватски Устав изричито наводи да је историјско право хрватског народа на самосталност засновано на “успостави темеља државне суверености у раздобљу другога свјетског рата, израженој насупрот проглашењу Независне Државне Хрватске (1941)”, плус што се као темељ права хрватског народа на државотворност у Уставу наводе и “одлуке Земаљскога антифашистичког вијећа народног ослобођења Хрватске (1943.)”. [58]

Нетачне, снажно улепшане представе о усташком покрету шире се и помоћу Интернета, па и Википедије (једноставне интернет енциклопедије), путем које појединци сервирају млађим генерацијама сасвим супротне податке о НДХ од оних који су историјски валидни. [59] Под појмом “усташа” се, на пример, на тим странама може сазнати да је то “револуционарни борац који се добровољно и свјесно бори за узвишене циљеве потпуне слободе и самосталности хрватског народа и хрватске државе у њеним повијесним и природним границама на темељу Хрватског државног права” [60], а улога усташа у Другом светском рату своди се на борбу против “озлоглашених српских четника” и “отпор Дражи Михаиловићу” [61]. О усташама, партизанима и режиму Анте Павелића су публиковане потпуно нетачне тврдње, на пример да усташки покрет није био “свјесно десно-радикалан, расистички и тоталитаран”, да су за појаву усташке иконографије у модерној Хрватској “криви масони”, да је антифашизам “ограничавање свих основних људских слобода”, да је “партизанских злочина било трипут више него усташких”, и слично.

Усташки злочинци су листом приказани као хуманисте, истински борци за слободу, велики родољуби и поштењаци. Ни Јасеновац није избегао ново тумачење, па је, према ауторима хрватских страна Википедије, тамо страдало само 481 људи, а и њих су побили – партизани. Према процени уредника хрватске Википедије, положај Срба у Хрватској се у време НДХ чак “побољшао, посебице у урбаним дијеловима”, док је један од најгорих усташких злочинаца Вјекослав Макс Лубурић описан као човек “који се на свој начин посветио борби за Хрватску, спашавао десетке православне сирочади и смјештао у институције које о свом трошку одржава Усташка обрана” [62].

Ако на непосредно уређивање Википедије хрватска држава можда нема утицаја, то се свакако не може рећи за финансирање 1.205 организација хрватских “бранитеља”, од којих на десетине њих на својим интернет презентацијама или у свом јавном деловању некажњено употребљава усташке симболе НДХ. Против такве праксе државног издашног финансирања организација које се диче усташтвом и које тако неометано шире и пропагирају усташке симболе, протествују малобројне мировњачке и организације за заштиту људских права, али без нарочитог успеха. [63]

Истовремено се приликом сваког обележавања значајних датума из “новије хрватске повијести” у медијима широм Хрватске објављују прилози и чланци у којима се у традицији Фрање Туђмана тврди да су “Срби први напали Хрвате у НДХ”, те да су се стога “усташе само браниле”, и слично. [64] Модерни хрватски историчари су отишле и корак даље, па су сад мњења да су комунисти током Другог светског рата починили 89 одсто злочина, а усташе свега 0,13 посто. [65]

Све те једностране и погрешне предоџбе о усташтву додатно су учврстили и усидрили у свести широке популације и концерти Марка Перковића Томпсона, као и други јавни догађаји на којима се масовно истичу фашистички симболи. Јавна и некажњена продаја свих могућих усташких реликвија и симбола (које хрватска полиција сматра “сувенирима”, па починиоце не гони) приликом најразличитијих годишњица и светковина додатно учвршћује уверење да су те тековине с правом уграђене у темеље нове државе, која је од 1. јула 2013. и нова, 28. чланица Европске уније. И све то упркос прегнућу неких челника хрватске политичке сцене да јавним осудама фашизма и усташтва осујете враћање “тековина усташтва” у хрватски јавни простор. Колико је појава узела маха и укорењена, види се и по томе, упозорава новинар Маринко Чулић, што 1941. године усташама на загребачком стадиону није успело раздвојити јеврејску и српску децу од хрватских вршњака, док се 2013. године такво, макар виртуелно раздвајање после Шимуновићевог усклика “За дом спремни!” – ипак догодило. [66]

НАПАДИ НА МЕДИЈЕ КОЈИ СЕ СУПРОТСТАВЉАЈУ ИЛИ УПОЗОРАВАЈУ НА УСТАШТВО: ЕФЕКАТ “ОХЛАЂИВАЊА”

Тешко је осујетити продирање усташтва у поре хрватског друштва данас ако медији и стручна јавност ћуте. А они који не ћуте најшеће активно учествују у потирању историјских чињеница за рачун величања усташа. Ту посебну пажњу треба поклонити прогону новинара који упозоравају на опасност оживљавања усташке идеогије и њених симбола. Они који су још почетком 90-тих година прошлог века упозоравали на опасност екстремизма у Хрватској, систематски су ућуткивани још од заметака успостављања независности Републике Хрватске. Државни тужилац се, на пример, неколико пута током 1992. године позивао на члан 197 КЗ, у вези са чланом 75 за клевету државних званичника које су медији критиковали због њихових проусташких ставова. Члан 197 Казненог закона је био основ за гоњење новинарке Јасне Ткалец, која је 3. јуна 1991. године објавила чланак у локалном карловачком листуНокат.

Њен чланак не би објавио ниједан тиражнији лист (осим можда тада независне Слободне Далмације) због његове изузетне критичности према хрватском руководству, а посебно према његовој рехабилитацији усташке идеологије и прогону хрватских Срба. “Очито је да је свака нада у демократију заувек нестала,” писала је Јасна Ткалец, “баш као и нада у мирно решење (југословенске) кризе, што још увек не значи да ће усташе и неоусташе превладати у хрватском народу. Једино Хрватско руководство жели да (нас) увери у то и упути нас у том правцу.” Новинарка је упозоравала да је око 130 српских викендица у околини Задра уништено у “кристалној ноћи”, те да се разарају споменици у Далмацији. Ткалецова је уз то записала и да је “хиљаде Срба уклоњено са руководећих положаја, из школа, болница, фирми и установа, коначно ‘чишћење’ последњих комуниста и Срба”.

Суђење Јасни Ткалец на основу оптужби да је преносила лажне информације, одржано је 29. јуна 1993. године у Окружном суду у Загребу. Она је у своју одбрану истакла да су прозвани владини министри признали како успон усташке идеологије у Хрватској, тако и да се Срби неоправдано отпуштају с посла. Тврдила је да је министар унутрашњих послова Јосип Манолић навео две тенденције у власти – партизанску и усташку – а да је Живко Јузбашић, министар без портфеља, говорио о “кристалној ноћи против Срба у Задру”. Судија је осудио Јасну Ткалец упркос доказима које је у својој одбрани изнела; у пресуди је гласило да је крива по члану 197, а у образложењу пресуде пише да је она “имала намеру… да подстиче непријатељство” и да су “њене смишљене лажи” и “ратнохушкачка пропаганда” били “ширени ради узнемирења грађана”. [67]

Слична судбина је задесила и уреднике и новинаре који су на ХТВ објавили већ помињан, аутентичан снимак говора Стипе Месића у Аустралији (где је јуна 1992. изјавио да је Хрватска “два пута победила” односно да је “победила” и 10. априла, када је на Хитлеров рођендан створена НДХ). Одлуком уредништва Хрватске телевизије, уредници централног дневника и програма Данко Дружијанић и Горан Ротим су спендовани јер су пустили у етар 30-секундни снимак спорног говора Стјепана Месића од пре 14 година. Уредништво ХТВ-а је дошло до закључка да је у прилогу о спорним Месићевим изјавама начињено више пропуста, односно да је информација преузета некритички, да је непрофесионално обрађена и сензационалистички пласирана. [68] Новинари су кажњени уместо да буду похваљени за професионално поступање и новинарску одважност у истраживачком раду и тражењу истине.

О последицама таквих поступака и насталог стања можда најбоље сведочи пример новинара ХТВ Матија Вукшића, који је јуна 2008. године са усташком капом на глави “шпанцирао” Загребом, тако “изазивао” пролазнике и помоћу скривене камере тестирао каква је спремност јавности али и хрватске полиције да реагује на такву “појаву”. Његов труд се исказао узалудним. На крају, пошто баш нико није реаговао, био је присиљен да приђе двојици полицајаца испред Прве полицијске постаје на Зрињевцу како би га “уочили” из прве руке и – ухапсили. После три сата је пуштен на слободу уз прекршајну пријаву због “ремећење јавног реда и мира”. У пријави није ни поменуто ношење нити истицање фашистичких симбола. Напротив, уместо да кажњава оне које носе фашистичке симболе, Хрватска прогања оне који су се супротставили неофашистима. Полицијски инспектор Јосип Гашпарац је, на пример, суспендован у полицијској станици Чрномерец јер је желео да поднесе казнену пријаву против Марка Перковића Томпсона због истицања фашистичких симбола на загребачком концерту. [69]

Члан владајуће коалиције Јосип Фришчић је том приликом пркосно поручио да су “давно прошла времена кад се некога због ношења усташке капе требало проглашавати усташом”. Тадашњи министар полиције Берислав Рончевић је изјавио да ће се тек “стручном анализом утврдити има ли у понашању било које особе на (Томпсоновом) концерту елемената казненог ђела”, док је тадашња потпредседница хрватске владе Јадранка Косор подсетила како је “Влада на челу с премијером Санадером небројено пута недвосмислено осуђивала кокетирање с усташтвом”. Упркос декларативном изјашњавању потпредседнице хрватске владе против усташтва, све до пре три године нико осим новинара Матије Вукшића није приведен (а још мање кажњен) због истицања усташких симбола. Протеклих пар година је санкционисано само 13 случајева, иако је истицање усташких симбола и повик “Убиј, убиј Србина!” – у Хрватској учестала појава.

Уредништва, односно уредници, постижу застрашивање новинара (који критикују истицање усташких симбола или се супротстављају тихој подршци нетрпељивом односу према мањинама) путем неоснованих оптужби на рачун професионалног рада оних који на те појаве указују, или премештањем непоћудних, национално “недовољно освешћених” медијских посленика са послова које су обављали на друге, мање испостављене послове. То са собом носи “учинак хлађења” односно уноси у хрватско новинарство појаву самоцензуре. На ту појаву нису имуне ни државе са добром заштитом слободе говора и слободе штампе. Најбољи пример су САД, где новинари могу да се позивају на многа права, али упркос томе су и у Америци честе неосноване тужбе (тешке стотине хиљада долара, које против новинара или медија подижу познате јавне личности) већ постигле негативан ефекат на слободу јавне речи. Ево како је то описала Дона А. Демац у Liberty Denied: “Иако је тренд аутоцензуре тешко измерити, нема сумње да је она јавност већ ускратила за важне вести и информацје. Већ пука претња тужбом због увреда, застрашила је многе представнике ‘четврте гране власти’ а атмосфера, која је тако створена, преместила је дискусију о контроверзним питањима из јавних форума – у суднице. Та ‘хладна’ клима на крају постиже једну врсту имунитета за снажне политичке фигуре. Заједнички резултат је парализирање слободне и отворене расправе.” [70]

ХРВАТСКИ МЕДИЈИ: ЗА ДОМ СПРЕМНИ?

Нешто слично се догодило и у Хрватској. Што нам може натукнути и одговор на питање зашто је усташтво у Хрватској поново тема и зашто Хрватска има озбиљних проблема приликом осигуравања заштите мањина али и приликом испуњавања међународних обавеза које је преузела када је призната као држава.

Неоусташки испади и прогањање мањина у данашњој Хрватској су последица како великих пропуста у прошлости, тако и неодлучног одзива државних органа у сузбијању таквих екцеса. Хрватске власти усташтво и пропагирање симбола и праксе НДХ осуђују декларативно (иако у последње време ипак нешто одлучније) [71] дакле само наизглед, формално, али изостаје одлучна акција. Држава је допустила да се не санкционишу они који шире говор мржње у јавном простору јер толерише истицање усташких симбола и парола а кажњава оне који покушавају то да спрече. Све то је последица и праксе захваљујући којој се ућуткују новинари који тако немају могућност да у јавном простору објаве прилоге који би приказали праву природу усташког режима.

Новинари, који су се у Хрватској окушали у критичким освртима на такве појаве – постали су мета коју не само непосредна околина него и држава годинама прогања не само тужбама, него и удаљавањем са радних места и другим шиканирањем. Посебан је проблем што јавне личности о свим побројаним појавама углавном ћуте. На прсте једне руке се могу набројати они који се усуде да “подигну глас у име савести”, док већина интелектуалаца и јавних личности промовисање усташтва не осуђује, него чак и (прећутно) одобрава. То је највидљивије и приликом правдања усташког поклича “За дом спремни!” (поклича који је за хиљаде Срба, Јевреја и других народа у НДХ значио смрт) – квазитеоријама да се ради само о “старохрватском поздраву”.

Или, као што је то у (непотписаном!) тексту недавно записао портал Index.hr: “И тако долазимо до занимљивих закључака. Влада не толерира усташтво, али толерира људе који истичу усташке симболе. Влада не толерира говор мржње, али толерира људе који позивају на мржњу… Па ипак, упитајмо се још једном: Ако Влада каже да не толерира усташтво, зашто истицање усташких симбола не кажњава по закону?” [72]

То и слична питања би морали себи да поставе многи новинари у Хрватској јер је очито да неприхватљиву употребу фашистичких поздрава, као и јавне позиве на гажење права мањина – у Хрватској отворено критикује тек скромна мањина медијских посленика. Чини се као да на том осетљивом подручју већина хрватских медија и новинара, уместо да следе универзалне принципе Минхенске декларације и других кодекса новинарске професије, још увек поштују упутства хрватског Поглавника, који је у Загребу 24. јула 1941. године приликом сусрета са хрватским новинарима рекао следеће:

“Молим вас и сигуран сам у вашу најодлучнију, вашу најспремнију и најздушнију сурадњу на великом дјелу изградње Хрватске Државе, на изградњи новог духа у ново вријеме, у новом поретку. Онако, као што сте до овог часа, знадем да ћете и напријед још више учинити, да наша Независна Држава Хрватска постане чврста заштита и трајна заштита цјелокупном хрватском народу, да она, скупа с вама, с велевлашћу тиском осигура заувијек осебујност хрватског народа и осебујност Независне Државе Хрватске, за коју смо били и бит ћемо увијек. ‘За Дом!’

– ‘Спремни!’, прихватили су једногласно присутни новинари.” [73]

__________

Напомене:

[28] Hrvatski branik: “Tumačenje Ustaškog pozdrava za Ustaške junake”, Politika plus, 21.11.2013, доступно преко:

http://www.politikaplus.com/novost/91797/

[29] 1941. Godina koja se vraća, Slavko Goldstein, Novi Liber, 2007, стр. 317.

[30] Публикација “Ustaša govori!”, Hrvatska državna tiskara, Zagreb, 1941, стр. 8.

[31] “Veliki govor Poglavnika dr. Ante Pavelića, održan na Markovom trgu u Zagrebu 21. svibnja 1941”, Poglavnik govori, Ured za promičbu glavnog Ustaškog stana, Tiskara matice hrvatskih akademičara u Zagrebu, Zagreb, 1941, стр. 18-25.

[32] “Pozdrav ‘Za dom spremni’ ekvivalent je nacističkom ‘Sieg Heil!”, Večernji list, 22. 11. 2013, доступно преко:

http://www.vecernji.hr/hrvatska/ustaski-za-dom-spremni-je-ekvivalent-nacistickom-sieg-heil-904408

[33] “Zbog ‘Za dom spremni’ dosad podignuto 13 prekršajnih prijava”, Večernji list, 22. 11. 2013, доступно преко:

http://www.vecernji.hr/hrvatska/zbog-za-dom-spremni-dosad-podignuto-13-prekrsajnih-prijava-904498

[34] “’Za dom spremni’ je isto što i ‘Sieg Heil’!”, Danas.hr, 9.1.2012, доступно преко:

http://danas.net.hr/crna-kronika/za-dom-spremni-je-isto-sto-i-sieg-heil

[35] Reakcije “Puhovski: ‘Za dom’ spremni je ustaški pozdrav! Čičak: Sutkinji nije mjesto u sudstvu!”, Politika plus, 9. 1. 2012, доступно преко:

http://www.politikaplus.com/novost/49127/puhovski-za-dom-spremni-je-ustaski-pozdrav-cicak-sutkinji-nije-mjesto-u-sudstvu

[36] Reakcije “Letica: Presuda nije loša jer potiče na slobodu izražavanja i govora”, Politika plus, 9. 1. 2012, доступно преко:

http://www.politikaplus.com/novost/49127/puhovski-za-dom-spremni-je-ustaski-pozdrav-cicak-sutkinji-nije-mjesto-u-sudstvu

[37] “Šimunićev ustaški pozdrav tema i u Saboru: ‘Hrvatsko je društvo bolesno’“, Index.hr, 27. 11. 2013, доступно преко:

http://www.index.hr/vijesti/clanak/simunicev-ustaski-pozdrav-tema-i-u-saboru-hrvatsko-je-drustvo-bolesno/713643.aspx

[38] “NDH nije bila samo puka ‘kvislinška tvorevina’ i ‘fašistički zločin’, već izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom samostalnom državom”, Hrvatski fokus, 21. novembar 2010, доступно преко:

http://www.hrvatski-fokus.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=1556:prije-dvadeset-godina-ivica-raan-hdz-je-stranka-opasnih-namjera-10&catid=22:feljtoni&Itemid=46

[39] “1941. Godina koja se vraća”, Slavko Goldstein, Novi Liber, Zagreb, 2007, стр. 373

[40] “Мистерија злата које су усташе одузеле од Срба и Јевреја”, Vesti online, 9. 2. 2014, доступно преко:

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/380808/Misterija-zlata-koje-su-ustase-oduzele-od-Srba-i-Jevreja

[41] Susan L. Woodward, “Balkan Tragedy”, The Brookings Institution, Washington, 1995, стр. 229

[42] Живорад Ковачевић, Америка и распад Југославије, ИП Филип Вишњић/Факултет политичких наука, Београд, 2007, стр. 204.

[43] Исто.

[44] YouTube, доступно преко:

[45] Миша Глени, “Балкан 1804-1999”, Самиздат Б92, Београд, 1999, стр. 329.

[46] “Boljkovac: Ustaštvo i dalje živi u Hrvatskoj”, Glas Istre, 6. 1. 2014, доступно преко:

http://www.glasistre.hr/vijesti/hrvatska/boljkovac-ustastvo-i-dalje-zivi-u-hrvatskoj-436319

[47] U ustaškoj propagandnoj brošuri “Ustaša govori!” o sličnoj sudbini Slovenije i Srbije svedoči i ovaj pasus: “Dok je Srbija potpuno uništena i razorena, dok je sloboda srpskog naroda i na najmanju mjeru svedena, ne kao država nego kao neprijateljska zemlja, dok je slovenska zemlja razdeljena, dotle je naša hrvatska domovina uzvišena na najveći stupanj što ga jedna zemlja može imati, ona je proglašena i priznata kao nezavisna država… Srbi i Slovenci vodili su protuhrvatsku politiku, radili su o glavi cijelom hrvatskom narodu… Nu Hrvatska ustaška borba spasila je od propasti hrvatski narod i hrvatsku zemlju. Da toga nije bilo, Hrvatska bi danas bila nesretna ruševina stvarna i politička, kao što su to Srbija i Slovenija, čija je sudbina za duge vjekove zapečaćena a čiji će narodi pod teškom sudbinom teško stradati, jer su ih njihovi vodje upropastili.”, brošura “Ustaša govori!”, Hrvatska državna tiskara, Zagreb, 1941., стр. 5

[48] “Hrvaška: Gre za škandalozno obtožbo”, 24ur, 24. 01. 2009, доступно преко:http://www.24ur.com/novice/svet/hrvaska-gre-za-skandalozno-obtozbo.html

[49] Карл Билт, “Задатак мир”, Радио Б92, Београд, 1999, стр. 24-25.

[50] Samuel P. Huntington, “The Clash of Civilizations”, Simon & Shuster, New York, 1996, стр. 261.

[51] “1941.Godina koja se vraća”, Slavko Goldstein, Novi Liber, Zagreb, 2007., стр. 120.

[52] Миша Глени, “Балкан 1804-1999”, Самиздат Б92, Београд, 1999, стр. 345.

[53] Ustaška vojnica: Vojni ogranak Ustaškog pokreta, aktivna na prostoru NDH tokom Drugog svetskog rata; iako je nastala kao ustaška stranačka vojska, Ustaška vojnica kasnije je postala regularni dio oružanih snaga NDH.;1944. je zajedno sa Hrvatskim domobranstvom ujedinjena u Hrvatske oružane snage. Више на:

http://hr.wikipedia.org/wiki/Usta%C5%A1ka_vojnica)

[54] Више на:

http://www.vecernji.hr/hrvatska/treci-dio-feljtona-odnos-ustaske-vojnice-i-njemackih-snaga-579693

[55] “1941.Godina koja se vraća”, Slavko Goldstein, Novi Liber, Zagreb, 2007, стр. 91.

[56] “1941.Godina koja se vraća”, Slavko Goldstein, Novi Liber, Zagreb, 2007, стр. 278

[57] Jutarnji list, Milijuni za vojnike NDH, 21. 10. 2013, доступно преко:

http://www.h-alter.org/vijesti/hrvatska/milijuni-za-vojnike-ndh

[58] Ustav Republike Hrvatske, Narodne novine, доступно преко:

http://narodne-novine.nn.hr/clanci/sluzbeni/232289.html

[59] “Ово је човек који на хрватској Википедији промовише усташе”, Курир, 13. 09. 2013.

[60] “Uloga ustaše u hrvatskoj terminologiji”, portal Kamenjar.com, 1. 12. 2013, доступно преко:

http://kamenjar.com/uloga-ustase-u-hrvatskoj-terminologiji/

[61] Ili, kao što piše na stranici “Hrvatske čiste stranke prava”: “Jer da nije bilo NDH i njezinih oružanih postrojbi, danas na ovim prostorima zasigurno ne bi bilo hrvatskog naroda kao samosvojnog čimbenika, budući da je Draža Mihailović kao vođa zločinačkog četničkog pokreta i ministar vojske izbjegličke jugoslavenske Vlade planirao u suradnji s Mussolinijevim fašistima istrijebiti Hrvate iz Herceg-Bosne, Like i Dalmacije, što bi se zasigurno i dogodilo da se tome nisu suprotstavile oružane postrojbe NDH s ustaškom kapom.” Objavljeno 25. 5. 2011, доступно преко:

http://hcsp.hr/%c2%a8ustase-zapravo-nikom-ne-smetaju%c2%a8

[62] “Hrvatska nije bila totalitarna, a žrtve u Jasenovcu pobili su partizani”, Jutarnji list, 10. 09. 2013, доступно преко:

http://www.jutarnji.hr/radikalni-desnicari-preuzeli-uredivanje-hr-wikipedije–ndh-nije-svjesno-bila-totalitarna–a-antifasizam-se-bori-protiv-svih-sloboda-/1125398/

[63] Država financira: “Za dom spremni!”, H-Alter, 14. 01. 2014, доступно преко:

http://www.h-alter.org/vijesti/hrvatska/drzava-financira-za-dom-spremni

[64] Daran Bašić, “Što je Hrvatima NDH”, drugi dio, 9. 10. 2013, доступно преко:

http://www.dragovoljac.com/index.php?option=com_content&view=article&id=20623:to-je-hrvatima-ndh-2dio&catid=3:nikad-zaboraviti&Itemid=10

[65] Jurčević: “Komunisti počinili 89 posto zločina, ustaše 0,13”, Tportal.hr, 30. 5. 2012, доступно преко:

http://www.tportal.hr/vijesti/hrvatska/196958/Komunisticke-vlasti-pocinile-89-posto-zlocina-NDH-0-13.html

[66] Ili, kako primećuje Marinko Čulić: “Ovaj put nije bilo nikoga da pruži otpor i cijeli je događaj protekao u znaku velike zamjene uloga. Oni koji su u NDH razdvajali i sortirali srednjoškolce po krvnim zrncima danas su heroji, a oni koje se na taj način segregiralo, etnički su otpad koji ništa bolje nije ni zaslužio. To je onda dobilo odraz i izvan maksimirskog stadiona, jer su osude Šimunićevog performansa bile nesrazmjerno male, a nogometne i druge sportske organizacije čak se i otvoreno sprdaju s očekivanjima da poduzmu oštre kaznene mjere. Očito im je draže da to obavi FIFA, kao desetljeće-dva unatrag, kada se radije ‘ponosno’ podnosilo međunarodne batine nego svojom voljom mijenjalo politiku prema Srbima i ostalim manjinama. Ali to nije najgore u ovoj priči, jer ona zrcali i ukupni saldo hrvatske države nakon dvadesetak godina postojanja. Kada je Tuđman došao na vlast, mnogo toga je obećao, kapitalistički ekonomski prosperitet, političke slobode… a samo je jedno odmah ostvareno – pravo na mržnju prema Srbima i drugim manjinama. I sada, kada je jasno da je od obećanog malo ili nimalo ispunjeno i da je Hrvatska neuspješna zemlja, ta mržnja, to jedino što je ostvareno, buja kao nadomjestak za sve ostalo.” Marinko Čulić, “Povratak ustaša”, Peščanik, 3. 12. 2013, доступно преко:

http://pescanik.net/2013/12/povratak-ustasa/

[67] Mark Thompson, “Производња рата, Медији у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини”, Медија центар, Б92, Београд, мај 1995, стр. 142.

[68] Media-Croatia: “Journalists Suspended over Some Old Quotes”, Vesna Perić Zimonjić, 12. 12. 2006, доступно преко:

http://www.slobodan-milosevic.org/news/ips121206.htm

[69] “Tolerira li vlada ustaštvo?”, portal Index.hr, 13. 06. 2008, доступно преко:

http://www.index.hr/vijesti/clanak/tolerira-li-vlada-ustastvo/390893.aspx

[70] Donna A. Demac, “Liberty Denied, The Current Rise of Censorship in America”, PEN American Center, New York, 1988., стр. 24.

[71] “Milanović: Do osnivanja NDH u Europi nije bilo masovnih egzekucija”, Večernji list, 27. 01. 2014, доступно преко:

http://www.vecernji.hr/hrvatska/milanovic-u-govoru-kritizirao-crkvu-zbog-izostanka-biskupa-917466

[72] Исто.

[73] “Poglavnikove riječi hrvatskim novinarima”, iz brošure “Poglavnik govori”, Ured za promičbu Glavnog Ustaškog Stana, Tiskara matice Hrvatskih Akademičara u Zagrebu, Zagreb, 1941, стр. 61.

Крај

СВЕТЛАНА ВАСОВИЋ МЕКИНA / ИГОР МЕКИНА

Извор: УНС / НОВИ СТАНДАРД

Јадовно