Милитаристи из “Десног сектора” и “Беле Ал-Каиде” као две стране једне исте медаље

Ситуација у Украјини се мења из сата у сат. Хунта која је дошла на власт после извана организованог државног преврата састављена је од различитих, практично међусобно неповезаних делова: Тимошенко и Турчинов одлазе у други план, да више и не говоримо о Кличку. Главне улоге додељују се онима који су подигли нацистичка знамења ОУН[1], главарима међународних терористичких групација “Самоодбрана” и “Десни сектор” – бандеровцима А. Парубију и Д. Јарошу који су ушли у тзв “владу” хунте. Према подацима Виљема Ендгала, “Украјинска народна самоодбрана” је прошла кроз војну обуку још у ратним дејствима против Срба на Косову и Метохији. Паруби је заузео место координатора безбедносних служби. Јарош у суштини представља владара Украјине, представници његовог “Десног сектора” учвршћују се у свим државним структурама.

Запад је, обзиром на проруски орјентисан југо-исток земље, форсирано приступио другој фази украјинског пројекта: систематским диверзантско-казненим акцијама против цивилног становништва. Према различитим подацима у Украјину је до сада пребачено између 3,5 до 20 хиљада бојевика, пси рата из целог света углавном се базирају у базама Беркута под Кијевом.[2] “Одмрзнуте” јединице Јароша, према доступним информацијама, ојачавају се инструкторима и личним саставом специјалних јединица САД (приватне војне компаније «Greystone Limited» – кћерке «Xe Services LLC», бившег «Blackwater»). Доставља се и специјална опрема. Војно-морска флота САД остала је у Црном мору, појачана маринцима.

САД не морају саме да покрећу борбена дејства. За то су задужени “НАТО-пацови” који су “теренско” искуство стекли у Либији, Сирији и другим земљама у којима се тестирао “увоз демократије”. Највероватније је управо “НАТО пацовима” намењена улога да започну масовни покољ и терор против становништва у Доњецку, Херсону, Одеси, Криму. Главни циљ САД у овом тренутку ће бити Крим, који после референдума од 16. марта може постати независна држава. Да приметимо да од двомилионског становништва Крима, 12% отпада на Кримске Татаре, углавном сунитске муслимане. Овде САД имају моћан инструмент. Ради се о исламистичкој организацији Hizbut–Tahriral–Islami (партија Слободе) која је забрањена у низу држава, па тако и Русији. Hizbut–Tahrir је забрањена чак и у земљама у којима влада шеријатски закон – у Саудијској Арабији, Ирану, Јордану и Оману њена делатност је оцењена као псеудорелигиозна и терористичка, чланство у “партији” кажњава се дугогодишњим затворима, до смртног кажњавања. Међутим, следбеници Hizbut–Tahrir чији се центар налази у Симферопољу, на Криму се осећају лагодно.[3]

Први подаци о појави Hizbut–Tahrir на Криму датирају још из деведесетих година прошлог века. Сада се број њихових следбеника према различитим проценама креће од 2 до 15 хиљада људи (тачан број и степен учешћа се пажљиво прикривају). Hizbut–Tahrir има за циљ “повратак средњевековног панисламског Калифата од Средњег Истока до Централне Азије”. Важно је напоменути да је у јулу 2013. године портпарол за медије Hizbut–Tahrirу Украјини Фазил Амзајев изјавио да “циљ рада његове партије у Украјини није промена државних граница”. Да продужимо ову мисао: ако циљ Hizbut–Tahrir није промена граница, онда је њихов циљ очување граница Украјине. Истовремено, ово удружење није у Украјини регистровано ни као политичка партија, ни као религиозна организација. Ипак, ни влада ни полиција нису ометали јавне манифестације које је организовала Hizbut–Tahrir. Што се тиче бојевика организације Hizbut–Tahrir, Амзајев је истакао да се не спроводи врбовање бојевика, међутим “ја не могу забранити Кримским Татарима да ратују против Асада”.[4] Крајем фебруара 2014. године на “еуромајдану” је примећено присуство око 700 бојевика исламистичке Hizbut–Tahrir.[5]

Припрема територије за страну инвазију протиче у неколико фаза. На почетку делују страни агенти прикривени иза статуса “невладиних организација”, а у ствари су стручњаци за “извоз демократије”, то јест, подривачку делатност по питању слабљења и рушења држава по технологији Џина Шарпа. То је тешка артиљерија западног сектора: Америчка агенција за међународни развој (USAID), Национални фонд за развој демократије (National Endowment for Democracy, NED), Meђународни републикански институт (l’International Republican Institute, IRI), Национални демократски институт за међународне послове (National Democratic Institute for International Affairs, NDI), Freedom House (FH), Институт за отворено друштво (Open Society Institute, OSI). Практични инструмент за спровођење “обојених револуција”, тачније – преузимања власти у земљама које представљају жртву транснационалних компанија, представља Центар за ненасилне акције и стратегију (Center for Applied Non Violent Actionand Strategies, CANVAS). Заједничким напорима ових организација спроведено је низ “обојених револуција”: Србија 2000, Грузија 2003, Украјина 2004, Киргизија 2005. године.

У периоду 2011-2014 уследио је нови талас геополитичких трансформација, које су иницирали грађански ратови уз учешће страног фактора. Објекти прикупљања сила постали су Тунис, Либија, Јемен, Египат, Ирак, Либан које су на дуго време, од стране специјалиста лабораторија Стејт Департмента и ЦИЕ, погружене у зону хаоса и терора. Практични инструменти постале су исламистичке групације које се извозе из таквих земаља као што су Саудијска Арабија, Катар, Турска и Јордан. У Сирији се налазе хиљаде бојевика-џихадиста групације Ал-Каида, Фронт Ал-Нусра, “Слободне Сиријске Армије”. Управо екстремистичке муслиманске групације омогућавају да САД и НАТО достигну своје геостратешке циљеве без губитака са своје стране.

Сада се под ударима “терористичке интернационале” могу наћи југо-источни региони Украјине и Крим. Бојевици западних области стекли су искуство вођења борбених дејстава против руске армије у Чеченији и Јужној Осетији. На тако чудан начин су се укрстили путеви украјинских националиста и муслиманских екстремиста. Делатност последњих (вехабија) се шири, пре свега на територији Египта, Јемена, Саудијске Арабије. Други лук протеже се у правцу Европе захвативши Балкан (како на “стара” жаришта у Босни и Херцеговини, Космету, тако и на релативно “нова” у православним земљама – Србији и Црној Гори).

За последње три године у Европи су се у целини значајно активирале екстремистичке исламске групације, чему у значајној мери помажу исламисти из Пакистана и Катара. По страни није остала чак ни Грчка, у чијој престоници је недаво отворена џамија саграђена од средстава из Саудијске Арабије. Утицај екстремног ислама и самим тим укорењивање вехабијских групација на Балкану почело је са Босном и Херцеговином. Није случајно Муслиманска светска лига (Рабита аљ-аљам аљ-ислами) – коју је 1962. године створила Саудијска краљевина као један од инструмената за спровођење своје спољне политике – постала оснивач “Конференције муслимана источне Европе” и за свој центар одредила Сарајево. Саудијска Арабија има разрађену методологију: током грађанског рата у БиХ (у чију је ескалацију западни фактор уложио огромне потенцијале и средства) уложила је 373 милиона долара у “босански џихад”. Алија Изетбеговић, председник Партије Деморатске Акције и аутор “Исламске декларације”, призвао је током рата у БиХ исламске интернационалне бригаде из целог света. Многе од њих припадале су Ал-Каиди. Циљ њиховог “рада” постала је исламизација целокупног пространства БиХ, а терор над цивилним становништвом је узет као метод. Бакир Изетбеговић, син Алије Изетбеговића и данашњи члан Председништва БиХ, више пута је истицао да је “Исламска декларација” његова приручна књига. Сада је вехабијски фактор у БиХ (који обухвата 3 хиљаде људи, од 1,4 милиона становника) претворен у постојани фактор унутрашњег политичког живота. Истраживања показују да за 40% муслимана у БиХ вехабизам није прихватљива опција, док је њих 12% спремно да постану следбеници вехабизма. У Албанији је, уз озбиљну помоћ Саудијске Арабије, изграђено скоро 200 џамија, углавном у смеру практично непостојеће границе са “Косовом”.[6]

Експанзија и вишегодишње ратно искуство стечено у локалним сукобима широм света, обученост за извођење диверзантско-терористичких метода укључујући и изузетно насилне казнене операције против цивилног становништва, постали су арсенал бојевика екстремистичких исламских групација. Балканско искуство показује да се “искуством на терену” (масовним покољима) не ограничава њихово учешће у ратовима. Иза тога следи утврђивање на терену са уласком у органе локалне и државне власти, са перспективама претварања у политичку снагу на “територији укорењивања”.

Следи наставак

Ана Филимонова – ФСК

[6] http://www.politicsandreligionjournal.com/images/pdf_files/srpski/godina1_broj1/Vahabiti-pridoslice_na_Balkanu.pdf