Право на отцепљење: час га има, час га нема

„Њујорк тајмс” о томе како су за САД суверенитет и територијални интегритет у неким случајева светиња, док у другима нису битни, и паралелама између Крима и Косова

Вашингтон – Кад је могло Косово, зашто не би могао и Крим, изјавио је пре неки дан председник Путин, објашњавајући право дела Украјине да се на референдуми изјасни о присаједињењу Русији. Таман посла, била је реакција Барака Обаме: то је кршење територијалног интегритета и суверенитета Украјине и непоштовање међународног права.

Русија не признаје садашње власти у Кијеву, док су САД у моменту отцепљења Косова признавале прозападну и демократски изабрану владу у Београду, али су упркос томе, уз велико противљење Москве самопроглашену независност Приштине признале прве. А девет година пре тога војно су интервенисале у Србији, обезбедивши тиме да Косово буде практично издвојено из њеног система.

О томе како су право на самоопредељење и отцепљење важан принцип, али и релативан: час га има, час га нема, пише у јучерашњем „Њујорк тајмсу” новинар тог листа Питер Бејкер, констатујући да су САД и Москва данас поново сучељене око његове валидности, али овога пута на супротним странама.

Аутор набраја ставове Вашингтона према недавним захтевима делова појединих земаља за независност: Чеченија – не може. Источни Тимор – може. Абхазија – јок. Јужни Судан – да. Палестина – е, па то је компликовано.

Одавде се, у складу са подршком владама важних европских савезника, не гледа благонаклоно ни на планове Шкотске да ускоро гласа о издвајању из Велике Британије, што је тамо већ озваничено, нити на намеру Каталоније да се на сличан начин осамостали од Шпаније, што се у Мадриду проглашава незаконитим. Кад је Квебек два пута (неуспешно) референдумски гласао за сецесију од Канаде, то је била унутрашња ствар суседа.

Бејкер наглашава да је амерички аргумент кад је о Косову реч: да је то био по свему „јединствен случај”, као и да је његово поређење са свим другима, исто као изједначавање баба и жаба. Руски аргумент да је принцип исти, са становишта Вашингтона је само покушај да се инвазија на Крим легитимизује лажним паралелама. Напомињу при том да Косово нису узели за себе (мада су добили најпроамеричкију државу у данашњем свету).

Кад показују симпатије за сепаратисте, Американци се присећају и сопствене историје: чињенице да су и они једнострано прогласили независност од Велике Британије чија су колонија били, а потом водили револуционарни рат. Кад су против тога, онда је принцип очувања суверенитета и територијалног интегритета недодирљив.

Што се тиче Косова, „ми тај случај никад нисмо сматрали преседаном”, цитира „Њујорк тајмс” Џејмса Пердјуа, који је за време америчког и НАТО рата против Србије био специјални изасланик за Балкан председника Клинтона. Да је то био „sui generis” (латински израз за нешто посебне врсте – прим.), аргументује и Џон Белингер, главни правник Стејт департмента за време председника Буша.

Димитри Симес, председник вашингтонског Центра за националне интересе, прихвата међутим Путинову паралелу. „Косово је веома легитимни преседан. Независност је тамо постигнута упркос противљењу једне легитимне, демократске и у основи прозападно оријентисане владе Србије. Насупрот томе, нова прозападна влада у Кијеву на власт је дошла свргавањем легитимно изабраног председника”.

Све у свему, утисак после текста „Њујорк тајмса” је да је кључни принцип међународног поретка и данашњег међународног права, чудан принцип: сад га видиш, сад га не видиш – и да се на њега гледа кроз наочаре сопствених интереса.