Свједочанство о злочину у логору Слана на Пагу

luburic

Једно од најстравичнијих свједочанстава о усташком концентрационом логору Слана на отоку Пагу испричао је деветнаестогодишњи усташа Јосо Орешковић, којег су партизани ухватили 1942. године. Овај, до тада госпићки гимназијалац, доспио је у руке партизана управо као оспособљен за задатке масовног покоља у околици Коренице (Лика). Свједочење је посебно интересантно јер осим осталог, даје највјернију илустрацију немогућности живота у условима логора Слана у којем се управо преодгајало и спремало младиће за кољачку службу.

 

Јосо Орешковић:

Још као ђак госпићке гимназије ступио сам 1939 у вјерску организацију „крижаре“. Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола је била -у име Криста убиј антикриста. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организовали смо своју ударну јединицу која је ноћу нападала љевичаре.

Кад је дошло до рата и расула југословенске војске ми смо је разоружавали. Одмах смо ступили у усташе јер смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене су са још неким Госпићанима одредили у логор Слано на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао тамо запањио сам се кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну су им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали тако да су многи полудјели од жеђи.

У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам дале наређење да одвојимо 200 заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су нам да није усташа онај који не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију на убијање давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети било коју, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао.

Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је почело право клање. Море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у којем је рекао да су издајице усташтва они који не могу да убијају Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао ко је тај „усраша“ који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убијати у борби али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао је да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће је непријатељ Поглавника и Хрватске као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали- „усраша“, а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао предамном дијете говорећи: „Ево како се ради“. Кад је дијете вриснуло и праснула крв, све око мене се завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповједио: „удри“. Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао по рамену и рекао: „Браво, бит ћеш ти још добар усташа“.

Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опијао до смрти. У пијанству сам заједно са друговима силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали.

Послије се нисам морао ни опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници убијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење. Шта сам тамо радио знате…

 

Свједочење је записано у књизи Шиме Балена »Павелић« (стр. 78-80).

Јадовно