ГЕРМАНСКО ОТИМАЊЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Србија – колевка европске цивилизације (Видео)

Нама је фалсификована историја нанела више штете и пораза од свих ратова!

ВИНЧА: Колевка европске цивилизације

Поражавајућа је чињеница да народ као Срби који је од вајкада у вртлогу светске историје, народ који је морао кроз векове да води толике одбрамбене ратове, тако мало урадио да своју историју истражи како треба, прикупи све податке и публикује их, направи музеј какав доликује једном тако старом народу богате историје. Уместо тога дозволило смо фалсификаторима “западне школе” да нас лажу и прекрајају као да смо каменчић поред пута којег шутира сваки путник.Србима су плански уништавали историјске записе како би их држали у незнању и лакше владали њима!

За време Првог и Другог светског рата из Србије је однето око 40 железничких вагона архивске грађе.Немачки бомбардери су 6. априла 1941. намерно бомбардовали националну библиотеку у Београду,где је уништен цео фонд од 350.000 књига, укључујући и средњовековне списе непроцењиве вредности!Уништи једном народу историју, уништио си га као народ.Срећом истина се не може сакривати заувек, кад тад исплива на површину у пуном сјају……..

Претежно српску историју описују од шестога века, од времена досељавања из прибалтичких земаља на Балкан, као да нас пре тога није ни било. А где су нам онда живели прадедови? Нису ваљда ванземаљци?Не падају народи са неба!….Све је више аргумената у прилог тезе о томе да је центар, извор и колевка европске цивилизације Балканско полуострво,у „примитивној Србији“ .Балканско полуострво је био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Од леденог доба, обале Дунава су биле најбоље место за живот јер је цела Европа била окована ледом.

Винча је највеће и најзначајније истражено неолитско насеље/град у Европи и прво велико насеље/град које је било седиште прве урбане европске цивилизације пре девет хиљада година. Куће нису имале дворишта, па је и то један од доказа да то насеље није било село, већ град. Археолошко налазиште насеља/града Винча простире се на око петнаест хектара, а не само на овој локацији.Тај народ је живео на простору који је много већи од данашње Србије, а то је утврдјено на основу 700 пронађених локалитета ван подручја Винче, са археолошким материјалом који је по стилу исти као материјал нађен у Винчи. Простирао се широм данашње Босне, Србије, Румуније, Бугарске, Црне Горе, Македоније и Грчке.

Налази из Винче потпуно су потирали тврдње германске или нордијске школе историје да је европска цивилизација настала на северу континента. Богатство налаза са овог локалитета (од керамичких посуда, фигуралне пластике, алатки од животињских костију и глачаног и окресаног камена, остатака кућа ) говори у прилог да је Винчанска култура на овом месту била просперитетна, што потврђује дуготрајност насеља.

Геолози су открили да је материјал од кога су Винчанци правили куће и керамику није била обична глина,него мешавина леса и веома мекане глине каква може да се нађе само на локалитету између Сланаца и Великог села. То доказује да су имали развијене технологије, па не чуди што су и први топили метале и правили боје од минерала извађених у рудницима на Авали. Винчанска култура открила је пре више од 7.000 година тајну проналажења руда и топљења метала и тако извела највећу технолошку револуцију човечанства.

Прва појава коришћења метала у свету регистрована је на подручју Србије, на локалитетима Плочник и Беловоде. На налазишту у Плочнику, пронађен је бакарни прстен,{као и друге разне комаде метала и камене секире} с почетка петог миленијума пре нове ере, који је један од првих металних предмета произведених на свету.Поред Плочника постоји још неколико локалитета у Србији. Др Бен Робертс, са универзитета у Енглеској, рекао је да се колевка металургије пре 7.000 година догодила  на тлу данашње Србије.

У Винчи је створена прва азбука и то пре око 9.000 година. Азбука старих Етрураца идентична са винчанском,а ово значи не само да Етрурци воде порекло са ових простора, а не из Мале Азије, како се уопштено сматрало, већ и да целокупна писменост Европе и Средоземља почива на винчанском писму. Осим тога, запањујуће је да српска азбука има чак 20 истоветних симбола као и винчанско писмо, те је тако и она настала из ове, а не грчке азбуке, како се и данас учи по школама.Чињеница да писмо није ”дошло” на Балкан, него да се одавде ширило по евромедитеранском простору, битно мења слику предантичке историје.

Комплетна германско-нордијска школа, која је сматрала да су Словени дивља племена која су у Европу стигла из руских степа тек пошто су се остали народи цивилизовали, пада овим открићима у воду. А то многи нису смели да дозволе, јер им је од ширења оваквих лажи зависила егзистенција. Данас је већ увелико у целом свету прихваћено да знаци из Винче представљају писмо и то не неко староевропско или подунавско, већ винчанско писмо. Национални симбол Срба из Дунавске Србије је крст са четири оцила (ћирилична слова с), и налази се у Винчанском писму.…

Недавно су угледни немачки Универзитет у Тибингену и Геолошки институт у Хајделбергу потврдили да је археолошки локалитет Белица крај Јагодине најстарије светилиште Европе. У насељу из раног неолита нађена највећа ризница праисторијских уметнина на свету, са око 100 човеколиких фигура од камена, кости и глине, старих око 8.000 година. На фигурама из Белице представљене су све фазе настанка и развоја људског плода, од зачећа до порођаја. Овакве представе нису никада до сада забележене у уметничком стваралаштву човечанства. То доказује да је реч о духовном средишту које је истог значаја за протостарчевачку заједницу, какве је у позном мезолиту имао верски центар Лепенски вир, кажу стручњаци. Немачки стручњаци су локалитет крај Јагодине назвали археолошком сензацијом 21. века!

Становници праисторијске Винче и њихови саплеменици у Банату, Поморављу и на Космету остварили су током млађег каменог доба сасвим особену културу која је надалеко зрачила и доминирала целом средњом и југоисточном Европом. Археолошка налазишта у земљи откривају да је Србија некада била дом древних цивилизација, место рођења 17 римских царева, а на кратко се у њој налазила престоница Источног Римског Царства. Ово је територија на којој су древне цивилизације нашле свој дом….

Данас се деци у словенским школама предаје неуверљива, туђа верзија “сеобе народа” и “варварских напада” у време распада Западноримске империје као истина о досељавању Словена на Балкан, који су одједном изронили из неких припјатских мочвара!

Само здрава и поштена наука би могла да помогне да се изађе из зачараног круга мржње коју је Ватикан донио на Балкан кривотворењем историје, крижарским ратовима, покатоличавањем и применом оне DIVIDEET IMPERA! ……

Нико не треба мени да верује,али мора да верује оном што је написано код античких писаца и оном што је написано у камену. Камен не лаже! Кад камен говори, дискусије нема, а  тих камених говора има доста!

СРЕДЊОВЕКОВНА СРБИЈА И ЛУЖИЧКИ СРБИ

Безмало све што смо ми створили у својој средњевековној уметности има карактер изразито религиозни, хришћански, православни. Религија и уметност у стара времена биле су нераздвојне. Све што је у Европи, за Средњег века, грађено, сликано и вајано, било је, највећим својим делом, намењено Цркви. То није долазило само отуд што заиста постоји блиска сродност између религиозног и уметничког заноса; главни разлог је лежао у том што је религија у Средњем веку била основа свеукупне европске културе. Неколико најстаријих цркава на подручјима где су некада живели или и данас живе Срби убраја наш народ у цивилизацијски најутемељеније нације света. Од Фрушке Горе на северу Србије па све до Косова и Метохије на југу, ови свети споменици стоје као чувари српске културе. Због њиховог културног и историјског значаја, пет манастира верификовано је као Светска културна баштина, заштићена од стране организације УНЕСЦО.

Манастир Студеница (око 1190) саграђен је три века пре открића Америке!

На зидовима српских храмова налазе се најлепши примерци сачуваног средњовековног светског сликарства .Фреске Милешеве се убрајају међу најбоља европска остварења 13. века, а посебно се издваја чувена фреска Бели анђео .Први сателитски пренос видео сигнала 1962. између Европе и Северне Америке садржао је слику Белог анђела из Милешеве међу првим кадровима који су представљали поздрав Европљана према Американцима. Нешто касније, исти сигнал је био послат у свемир према могућим ванземаљским облицима живота. ……Када је српска рука исписивала непревазидјено “Мирослављево јевандјеље” сви европски владари су се у то време потписивали палцем десне руке! Мало је познато да је прва улична расвета на свету била у Грачаници!

Србија је земља у којој су се још пре 10.000 година рађали цветови цивилизације. Иако има историју и културно благо као мало ко у свету, Србија не чини ништа да се у свету препознаје по историјском наслеђу. Безброј српских старих рукописа, ретких књига, уметничких дела, реликвија и докумената расуто је по музејима, библиотекама, архивима и приватним збиркама широм света, што и не би било тако страшно да нам ово културно благо није ишчилело из свести. Процене стручњака указују да је широм света распршено око 5.000 средњовековних рукописа и књига, а да се не говори о иконама, реликвијама, опљачканим музејским експонатима и архивама. Није толики проблем што нам је баштина расута широм света, све док је неко чува. Невоља је што је ми сами заборављамо. Овакву историју и културно благо има ретко ко у свету због чега је несхватљиво зашто ми као држава и народ потпуно занемарујемо свој идентитет.

Недалеко од Ђавоље вароши налазе се остаци културе старе 5.500 година, а начин живота људи тога времена сличан је начину живота људи винчанске културе. Овде се топио бакар, правио накит и живело се изузетно удобно. На локалитету су реконструисане некадашње куће…..Целокупна територија Балкана, изворишта европске културе, подручје је прекинутих сећања. Вековима су се цивилизације рађале и нестајале, али је њихов траг сачуван. Недавно је откривено ново археолошко благо Србије на падинама Рудника – велико градско насеље из доба Немањића, које је имало и вишеспратнице.

Средњевековни Срби, који су живели у граду крај данашње варошице Рудник, на истоименој планини, имали су добро озидане куће, неке и на више спратова. Богатији грађани украшавали су своје станове орнаментима у фреско-техници које су радили мајстори равни живописцима који су осликавали Дечане .Одавде су Дубровчани, Которани и Барани носили руду сребра, злата и олова која је била основа богатства српске средњовековне државе.Рудници су били извор богатства, али и проклетство Србије, јер су сви желели да је освоје. Најстарији писани трагови о овом градском насељу потичу из доба краља Драгутина, а процват је доживело у 14. и 15. веку….

Средњовековни градови и владарске резиденције у Србији потпуно су неистражене, јер је наша национална археологија већ дуже време потпуно скрајнута. Некад су разлози за то били политички, као у случају прекидања истраживања Новог Брда на Косову, највећег српског средњовековног трга и градског насеља…

Постојбина Словена је Подунавље. Они који су отишли ​​на запад асимилирани су од тамошњег становништва, а други су накнадним исељавањем у Пољску, Русију, Украјину. Као припадници веће групе Полапских Словена настањивали су некада цео простор Источне Немачке. Упркос чињеници да су тек острвце у германском мору, са свих страна окружени Немцима и често изложени асимилацији, Лужички Срби успели су да очувају језик, обичаје, фолклор, књижевност и самобитност, једном речју етнички идентитет најмањег, али веома поносног, словенског народа.

Лужицки Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврдјују немаћки историчари Сетген (Schottgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Деведест одсто свих географских назива река, поља, језера и насељених места у покрајинама Маколенбургу, Саксонији, Брандербургу, Померанији и другим деловима Источне Немачке, носе српска имена (Каменица, Бела Гора, Бела Вода, Ратибор, Дубравка, Рогозно, Стрела, Дреново, Трново, итд.) иако тамо више нема Срба, осим у Лужици, поменутом остатку некада моћне српске државе, која је цветала између 5. и 10. века наше ере.

У Украини и дан данас постоје градови Нова Сербиа, Славо-Сербиа , Словианосербск. Византијски цар и писац Константин Порфирогенит (X век) у свом делу „О управљању државом” пише да су балкански Срби дошли из земље Бојке, која се на западу граничи са Франачком, а на истоку са данашњом Пољском и да су ту Срби „пребивали од почетка”. А то је управо тамо где их налазимо и данас, у Источној Немачкој. Ове наводе потврђује бар пет историјских извора старијих од Порфирогенита, из пера римских (Вибијус, Секвестар), германских (Баварски Географ, Јордан и Алфред Први) и византијских (Теофилакт, Симоката) хроничара. Моћни савез Венда (Срба, Словена), суверено је владао овим просторима и држао мноштво својих утврђених градова: Старграда (данас Олденбург близу границе са Данском), преко Лупека (данас Либек на Балтику).

Расути на широком простору две немачке покрајине (Бранденбург и Саксонија), Лужички Срби на једвите јаде опстају као народ и успевају да сачувају своје особености јер су више од хиљаду година изложени притиску моћног немачког окружења. Подаци кажу да су Лужички Срби, баш као и балкански Срби, имали бурну историју. Борили су се и тукли са моћнима и јачима, плаћали жестоку цену одбране свог националног идентитета. И онда када су на њих насртали Французи, и када их је покоравао пољски краљ, и када су их потчињавали чешки и бранденбуршки владари, све до моћне саске и немачке силе. Потискивали су их и тлачили, забрањивали језик, укидали национална права, с намером да их асимилују и насилно претворе у други народ. Срби су се одупирали вековима, а потом разједињено, једно по једно племе германизовано падало под добро организовану франачку власт.

Балкан и Европа као да су предњачили у тој традицији много пре и много после пада Византијског царства. Када би се сачинила једна слика тлачења малих народа на овим просторима, она би била потресна као најчувеније античке трагедије. Уосталом, зар неколико балканских ратова, бројне буне и два светска рата нису увек били крвави и трагични отпор том и таквом тлачењу. Као што се види, све је чињено да Лужички Срби постану народ другог реда и да нестану…..Одакле овај народ на простору данашње Немачке, хиљаду и више километара далеко од нас?! Пали са Марса?…

(Balkans Chronicles)