Срби у аустроугараској штампи – „дивљаци“, „злочинци“, „краљоубице“

Срби су у аустроугарској штампи представљани као народ дивљака који „живи у ишчекивању крвопролића“ а Србија је приказана као земља „краљеубица“ и „злочиначких завера“. Негативан стереотип који је потрхрањиван годинама довео је до монструозних злочина над Србима у Мачви 1914. године.

Убиство краља Александра и краљице Драге Обреновић није било само преокрет на унутрашњем политичом плану Србије већ је било и нова смерница у спољноплотичком односу мале краљевине која се од Аустругарске, као главног савезника, окренула ка Русији. Нови курс Србије Хабсбуршка монархија видела је као претњу интересима на Балкану и покренула је снажну пропагандну машинерију која је трајала до последњих година Великог рата.

По немачком пропагандном тумачењу краљ Петар је нелегитиман владар који је дошао на власт крвавим чином и издајом официра а Србија је земља хајдучије, безакоња и краљеубица – каже за докумeнтарни филм „Србија у Великом рату“ професор Филозофског факултета у Београду Милан Ристовић.

Kраљ Петар се у немачким и аустријским сатиричним часописима увек илуструје са бомбом или бодежом који држи иза леђа. Представљен је као мали, сувоњав старац, злих очију, кукастог носа, обучен у исцепан и закпљен плашт, понекад у опанцима. Он је валадар „земље краљеубица“, „кафанских политичара“, „гнезда злочиначких завера“ у којој се „народ досађује и живи у ишчекивању крвопролића и убистава“ – наводи професор Ристовић, аутор књиге „Црни Петар и балкански разбојници“.

Са заоштравањем политичких момената (Анексиона криза, Балкански ратови…) настаје хиперпродукција изразито ксенофобичних, често расистички конотираних стрипова о Србији. Тако једна илустрација приказује аутроугарског двоглавог орла који спава на трону у папучама и кога преплављује хорда пацова који у овом карикатурном виђењу представљају словенске народе. Ту се не ради само о Балкану и јужним Словенима већ су пацови и Руси, Пољаци, постоји опасност да дигну главу и Чеси… То је потпуно расистичка конотација – оцењује професор Ристовић.

После убиства престолонаследника Франца Фердинанда у немачкој штампи инетизивира се слика краљ Петра као краљеубице који стоји иза сарајевског атентата. Српски краљ седи на трону као Ричард Трећи, испод њега је велика локва крви, са леве стране је дух Франца Фердинанда, а са десне дух Александра Обреновића.

Знимљиво је да је овај негативни стереотип био присутан у свим немачким илустрованим часописима без обзира да ли је реч о часописима који су били либерални, антимилитаристички, антиклерикални или пак десничарско настројени. Питањем Србије бавио се и чувени минхенски часопис Симплицисимус (Simplicissimus) за кога су писали најталентованији кањижевници и уметници тог времена. Немачка штампа је сваке недеље донослила по неку отровну карикатуру које су често биле и на насловним странама.

Негативно приказивање Србије припремало је јавно мњење за коначно решење српског проблема, који је по оцени аустријске политичке елите, представљао опасност за двојну монархију. Пропаганда је била врста психолошке припреме за аустроугарске војнике који крећу у поход на Србију. Како би се створио што негативнији стереотип о Србији после балканских ратова фаворизована је и увеличана прича о српским и грчким злочинима над цивилним становништвом у Македонији и на Косову. Србија је предстаљена као непријатељска земља у којој сви становници иза леђа крију бомбу или нож и убијају заробљенике на најбестилније начине.

Француски новинар Анри Барби је у својој књизи цитирао аустроугарског генерала Хорштајна који је војницима пред напад на Србију издао наредбу да поступају крајње сурово јер улазе у непријатељску земљу, међу становништво од кога се могу очекивати напади – каже за РТС професорка Филозофског факултета у Београду Мира Радојевић. Генерал је нагласио да ће бити кажњени сви аустроугарски војници који који покажу било какву врсту милосрђа према локалном становништву .

„Рат нас води у једну непријатељску земљу која је насељена становништвом, испуњеним према нама фанатичном мржњом, у једну земљу где се мучко убиство (као што је катастрофа у Сарајеву) и у вишим класама слави као јунаштво. Према таквом становништву свака хуманост и благодарност је штетна јер угрожавају сигурност наших трупа.
С обзиром на то наређујем да током трајања свих војних операција према свим становницима буду изражене највећа суровост, највећа строгост и највећа мржња!
Свако ко би показао милост биће најсуровије кажњен!“ (Командант бригаде 13-ог загребачког корпуса, генерал пешадије Хорштајн)

У пропаганди је монструозно злоупотребљен и мит о четницима – наводи професорка Радојевић. Комите су у аустроугарској штампи приказане као војници обучени у народну ношњу, са шајкачама и опанцима. Под оптужбом да убијају четнике аустроугарски војници вешали су цивилне становнике, жене, децу и старце. Свако ко је био у народној ношњи био је за њих четник и шпијун. Био је то део изговора за монструозне злочине који су августа 1914. године почињени у Мачви.

Срби су тада убијани бајонетима, клани ножевима, силовања су била масовна. Швајцарски патолог Арчибалд Рајс, који је у Србију дошао на позив српске Владе, био је запрепашћен бестијалношћу коју су показали аустроугарски војници. Преко хиљаду и двеста људи тада је убијено на најразличитије начине. Жене су силоване на олтару православне цркве. Тромесечна беба бачена је изгладнелим свињама. Рајс је у разговорима са аустроугарским заробљеницима покушао да пронађе корене такве монстурозности. Одговор је нашао у антисрпској пропаганди која је до 1914. године константно постојала на територији Хабсбуршке монархије.

Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд

Интервјуи су део документарно – играног филма „Србија у Великом рату“ који Радио – телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије. Илустрације и описи преузети су из књиге Милана Ристовића „Црни Петар и балкански разбојници“.

1253 жртве у Мачви

По пописима Арчибалда Рајса у Србији су августа 1914. године убијене 1253 особе, од чега је било 288 жена, седамдесет седморо деце (од једне године до десет година), као и 62 деце узраста од десет до петнаест година. То су биле жртве „цивилизаторске мисије“ Аустроугарске – каже професор Филозофског факултета у Београду Милош Ковић и додаје да би броју од 1253 жртве могли да додамо и 554 нестале особе, пошто су они тада заробљени и одведени преко Дрине и никада се нису вратили.

Слађана Зарић – РТС