Тесла, син проте Милутина који је служио православљу, не би пожелео да му тело сагори у огњу

Ко је питао Николу какву би сахрану желео, када му се смрт приближила… И да га је питао, он, син проте Милутина који је служио православљу, верујемо, не би пожелео да му тело сагори у огњу. Већ да буде сахрањен достојно вери које се никад није одрекао, као и свог српског порекла.

Овако, готово углас, зборе сродници генијалног научника Николе Тесле, чије презиме с поносом носе и чувају лозу пренету с личког љутог камена, у Србију. Пресељену, не својом вољом, него под налетом стравичне “Олује”, која је одувала и њих као што је с почетком деведесетих затрла и трагове њиховог, личког Прометеја.

Све што је на њега подсећало, све белеге његових родитеља, проте Милутина и Ђуке, ћерке из угледне свештеничке породице Мандић – дивљачки је урушено у темеље нове хрватске државе. Да би, та иста држава касније, кад је затребало – почела да својата Теслино генијално дело.

Полемика која се ових дана повела око измештања Теслиног музеја и нове адресе урне са пепелом научника који је задужио човечанство, покренула је по ко зна који пут и његове сроднике, прогнанике у Србију. Да проговоре и, може се рећи, изнова дигну глас: како то да њих нико не призове и упита о даљој судбини праха у који је претворено Теслино тело. Кажу: “И то се догодило вољом једном човека, Титовог амбасадора Саве Косановића у Америци, у којој је геније завршио живот”.

– Вољом Косановића – подсећају Никола, Раде и Лазо Тесла – урна је пренета у тадашњу Југославију. А убрзо, затражили су је Хрвати, сматрали су да имају право, јер је Тесла “рођен у завичају који је на њеној територији”. Нити је Хрватска постојала, када је Тесла рођен, нити је он за њом жудео. Домовина у којој је рођен била је Војна Крајина, саставни део тадашње Аустроугарске.

Наводећи низ података у којима је злоупотребљавано Теслино место рођења и његов каснији живот, сва та силна присвајања, сродници Николе Тесле кажу:

– Ми бисмо желели, а ово је прави тренутак да се урна у земљу сахрани. Да наш Никола у црној земљи нађе коначни мир. Да ли ће то бити место код храма, у самом храму Светог Саве или Ново гробље, за нас је мање важно. Уосталом, о томе нека одлуче надлежни. Ми се једино противимо да урна и даље буде музејски експонат, који ће, свако мало да буде премештан и преметан… узнемиравана његова намучена душа. Сматрамо да је то велики грех и неправда коју треба исправити.

Сродници Николе Тесле, треће колено из лозе од стричева генијалног научника, кажу да им ово није први пут да указују на потребу сахране достојне сину проте Милутина и васколиког српског народа.

– Зашто да и њему не зазвоне звона храма у Београду? Зашто да буде лишен тамјана и свеће, кад је и сам био неугасла светлост наше и светске науке – питају се.

Говоре, потом, да, кад год би заискрила каква идеја о овом неодуженом дугу према Тесли, у јавности би се нагађало, чак и тврдило да га није интересовало ништа православно. Да је био – атеиста. И да је, сасвим оправдано да почива у музеју, а не под крстом.

– Немојте да мислите да ми желимо било кога да прозовемо или да се коме приклонимо – кажу Тесле. Ал’, времена нас опомињу, прошла па и садашње. Може ли некоме, некад да падне на памет да поново затражи урну да буде чувана, на пример, у држави из које су нас прогнали. Оној, која полаже право на наш завичај у Лици. Али, уколико урна буде сахрањена и Никола почива ту где је и природно, онда се свака бојазан од таква могућности искључује.

Лазо Тесла, уз ово, подсећа на причу коју је као дечак, после Другог рата, чуо од повратника из Америке, рођака Миле Тесле.

– Имао сам тада десетак година. Миле нам је овако говорио: “Био сам код нашег Николе, више пута у Њујорку, на слави за Светог Ђорђа. Последњи пут, то је било тридесет девете. Тада ми је даровао 50 долара. Рекао је, немам више, Миле, опрости ми”. Хоћу да кажем: Ако је био атеиста и ако није поштовао своју православну веру, зашто би славио крсну славу. Да није марио за свој народ, не би помогао. А да му се одужимо, сада је прилика. Сахрана по православном обичају, уз православне белеге којих је достојан, најмање је чиме можемо да се одужимо нашем Николи Тесли. То је дуг који треба и морамо да одужимо.

ПАТРИЈАРШИЈА И ВЛАДА

ТРОЈИЦА Теслиних сродника ових дана ће посетити и Владу Србије, надлежна министарства, како би саопштили своје жеље и намере. У патријаршији Српске православне цркве већ су били. Одавде су их, кажу нам, упутили у владу. Рекли им: Како се тамо договорите, поштоваћемо. Раде, Никола и Лазо подсећају да је пре готово деценију покренута прича да се Теслина урна сахрани у Алеји великана. Иницијатива је управо кренула са заседања Архијерејског сабора.

Милена МАРКОВИЋ – Новости