Кaд возачица вози војникушу

РОДНА РАВНОПРАВНОСТ

ОВОГОДИШЊА кампања Делегације ЕУ у Србији и повереника за заштиту равноправности поводом 8. марта провокативно се зове „Војник/војникиња, судија/суткиња… Како се мој посао зове у женском роду?“ Циљ је да се јавност подсети на лош положај жена у друштву, а један од начина је, како кажу организатори, „употреба родно сензитивног језика“.

Влада је својевремено имала Комисију за родну равноправност која је инсистирала на форсирању именица женског рода. Али, равноправност у језику не значи и стварну равноправност, а насиље над језиком уме да буде комично. Замислите како би звучао женски род речи бек или мушки речи полутка – каже др Милош Ковачевић, председник Одбора за српски језик Српске књижевне задруге.

Он подсећа да доследно спроведена родна равноправност не значи само равноправност именица, него апсолутну равноправност у граматици. Па би онда могло да се каже не само „отац и мајка су ишли“ већ и „отац и мајка су ишле“.

– Жене су почеле да се баве одређеним професијама у којима их раније није било, па ће се језик сам прилагодити променама у друштву. Мој став о томе најбоље се види кроз шалу београдских студената, који су рупе на београдском асфалту прозвали лежеће полицајке, као пандан лежећим полицајцима – сликовит је др Ковачевић.

И његов колега лингвиста др Александар Милановић противи се силовању језика:

– Тамо где не постоји женски род и потреба за њим, не треба га вештачки правити. Неке именице немају женски род, као што неке немају мушки. Осим тога, не можемо род неправилно градити. Реч суткиња је женски род од судац, а не од судија. Језик не реагује на силу и вештачке кованице, по правилу, не заживе. Пример је реч „војникиња“, која је постојала у званичној терминологији ЈНА и није прихваћена.

Драмски писац Синиша Ковачевић оцењује овај новоговор као један у низу „еурофанатичних идиотизама“:

– Тако су 1945. њихове политичке маме и тате секле кравате људима на улици, шишали их, одело је било дозвољено само без кравате, са широко размакнутим шпицастим крагнама кошуље (родиним кљуновима), обавезном значком у реверу (нешто ми се и данас чини познатим), кожним качкетом и уредно сложеном „Борбом“ или „Комунистом“ у џепу, тако да се обавезно види насловна страна. Оном ко се усудио да се неком обрати са господине, госпођо или госпођице, прали су уста сапуном. То се борило да сви буду другови и другарице.

Тадашњи новоговор забрањивао је и придеве, нарочито српски, па су само неким чудом претекли Српско народно позориште и Српска фабрика стакла, каже познати писац. Додаје да је то још један доказ да „та наказна мегадржава која себе назива ЕУ“ не баштини европске, него коминтерновске принципе. И да та „једнако бирократизована“ творевина, поред тога како ћемо се обраћати сестри, пријатељици или другарици, хоће да одлучује и о дужини шаргарепе или начину на који кољемо ћуре.

– Жене су бољи део човечанства. Њима треба равноправност онда када су стварно угрожене, када само зато што су жене имају мање плате него колеге мушкарци са истом спремом, или када их тајкунске или неолибералне битанге са значкама у реверима отпуштају само зато што су се усудиле да затрудне. Потребна им је заштита од мизогиније и мушког насиља, које се најчешће завршава смртним исходом. За последњих 12 месеци 50 жена убили су мужеви, партнери, синови и очеви. Потребна им је заштита од сваке врсте примитивизма и шовинизма, а да ће се језичким рогобатностима попут психолошкиње, драматуршкиње или тренерке доћи до равноправности – чисто сумњам.

Ковачевић се још пита како ћемо звати бабице мушког пола, да ли ће жене судије бити судијанке (јер је суткиња кроатизам), и зашто су жене војникиње, а не војникуше.

Новости