Пирова победа или потпуни пораз?

Имајући у виду све елемeнте везане за овај случај, осим чињеничног стања, највероватнији исход спора је управо да ниједна страна неће бити оглашена кривом за геноцид, што је резултат  који ће, без сумње, представљати пораз за српску страну, па и не оставља места за радост и хвалисање.

У нашој јавности се готово славодобитно говори и пише да, у спору Србије и Хрватске, ниједна страна пред Међународним судом правде у Хагу неће бити проглашена кривом за геноцид. Имајући у виду све елемeнте везане за овај случај, осим чињеничног стања, највероватнији исход је управо да ниједна страна неће бити оглашена кривом за геноцид. Међутим, поставља се питање да ли такав исход оставља место за радост и хвалисање? Сматрамо да чињенице у овом случају сасвим поуздано говоре супротно: наведени, највероватнији исход спора представљаће, без сумње, пораз за српску страну.

Позивање на формалноправни аспект као кључни – да је Конвенција о геноциду донета 1948, да је ступила на снагу 1951. године и да, пошто није ретроактивна, наша страна не може ништа да учини у вези са геноцидом који је учињен над Србима од стране хрватских државних органа за време Другог светског рата – једноставно не стоји. Исти прописи важе и за геноцид који су немачки државни органи у истом периоду учинили над Јеврејима, па никоме на свету (осим групама неонациста правилно распоређених у државама и народима, који су били део нацифашистичког политичког круга) не пада на памет да оспорава ни ову чињеницу, ни правну квалификацију те чињенице.

Када је, наиме, у питању кривично дело геноцида – битан, ако не и најбитнији, елемент бића овог дела је геноцидна намера. Упрошћено, нема геноцида на мах или из освете. Ако војник схвати да је заробљена непријатељска јединица убила његову децу, жену, родитеље, родбину, комишије и побије масу заробљеника, то јесте злочин учињен из тзв. безобзирне освете, али то није геноцид. Геноцид мора бити квалификован геноцидном намером да се етнички „очисти“ (физичким уништењем, протеривањем кроз различите врсте тортура…) један народ, етничка или религијска група. Геноцидна намера се развија преко одређене, константне политике и зато мора имати релативно дугу временску димензију. Управо зато и нема геноцида на мах, из освете и сл. Геноцидна намера против Јевреја се у Европи, то се, нажалост, мора признати, развијала дуго: пљачке, протеривање, ликвидације – од Енглеске Јована Без Земље, преко средњовековне Шпаније и Француске, па до нацистичке Немачке и њених савезника. Међу савезницима Трећег рајха НД Хрватска заузима истакнуто место, с тим што су Срби у тој геноцидној држави били приоритет у остваривању геноцидне намере а начин извршења тог злочина је превазишао немачки и било који други монструозни узор. Геноцид није као остали злочини, он је уз злочин против мира, злочин над злочинима, отуда не подлеже никаквој врсти застарелости а запрећене казне су увек максималне. Због сврхе овог рада и ограничености простора нећу улазити у све аспекте дела геноцида, већ „само“ у генезу геноцидне намере која је у хрватској политици присутна више од једног и по века. Та пак намера је и те како правно релевантна у поступку пред Међународним судом правде у Хагу и њено истицање, анализа и објашњење јесу не само право наших представника већ и њихова дужност.

Односи Срба и Хрвата имају своје дубоке корене и развијали су се уз успоне и падове а падови су попримали и вид суноврата. Суштина проблема је блискост Срба и Хрвата у сваком смислу (порекла, обичаја, језика и др.) осим у верском. У ствари, блискост постоји и у том смислу, али је верска нетолеранција хрватских католика према православним хришћанима искоришћена на штету ових других а ради политичких интереса трећих (некад Пеште, Беча, Ватикана, затим Берлина и Лондона, те НАТО-а). Уређење политичких односа, у основи истог народа са две варијанте исте религије, на истом простору, могло је да иде у два правца: сарадња или сукоб.

Сарадња

После Аустроугарске нагодбе, дакле споразума Беча и Пеште о формирању Двојне монархије, хрватска интелигенција (углавном свештенство и племство) која је у то време била бројно веома слаба, супротставила се оваквој политици Беча. Како није имала упориште у необразованом и подељеном народу (пре свега у вези са верским питањем) елита је покушала да га придобије тако што ће га обухватити на заједничкој словенској основи и то преко тзв. илирског покрета (паралела између ове идеје хрватске интелигенције и њене неоригиналне примене у сличном циљу од стране албанских сецесиониста заслуживала би посебан рад). То је, дакле, био начин да се шири слојеви како Хрвата, тако и Срба увуку у заједнички отпор према политици Беча и Пеште.

У револуционарној 1848. години политичка сарадња Срба и Хрвата доживела је свој врхунац. Управо се бан Јелачић, који је радо слављен и међу хрватским шовинистима, ослањао на карту слоге и сарадње Хрвата и Срба а историјска је чињеница да је Јелачић положио своју саборску заклетву пред српским патријархом Рајачићем.

„Хрватска и српска омладина понета највећим одушевљењем када је патријарх инсталирао Бана Јелачића понела је обојицу испод славолука окићеног хрватском и српском заставом као симболом хрватске и српске слоге. – У својој скупштини у Карловцима од 13-V-1848 изабраше Срби Стевана Шупљикца за свог војводу и закључише, да ће са хрватским народом као брат са братом борити се заједнички за своја народна права, а против насиља мађарске владе. „Ваше невоље, јесу наше невоље“, одговараху Хрвати на јаук једнокрвне своје српске браће у Војводини.“ Рибар, И., Хрватско-српски односи у прошлости, Београд 1939, стр. 12.

Хрватски Сабор је 1861. донео одлуку са циљем збацивања мађарске власти, одн. којом се констатује да је 1848. године прекинута државно-политичка веза са Мађарском и да треба да се приступи преговорима који би имали за платформу независност Хрватске и право на самоопредељење свих народа који живе под влашћу Аустро-Угарске. Овде ваља посебно истаћи одлуку Сабора којом је 1867. године донесен закон којим се Срби признају потпуно равноправним са Хрватима.

У време, дакле, када је била заоштрена борба за хрватско осамостаљење од мађарске власти (1861-1867) и за проширење на територије изван Хрватске (припајање Далмације) хрватска елита се залагала за најтешњу сарадњу са Србима, јер без њихове помоћи ти циљеви не би могли бити остварени. Са своје стране Срби су, у овом за Хрвате изузетно значајном шестогодишњем периоду, учинили све што је било могуће за побољшање политичког положаја Хрватске која је била тек у формирању. Управо таква снажна подршка Срба омогућила је да се у Хрватско-мађарској нагодби из 1868. (уз измене и допуне из 1873.) могу препознати елементи хрватске државности, јер су хрватском Сабору била препуштена питања политичке управе, судства, школства, вера, пољопривреде, занатства, здравства и социјалног старања. Ипак, питање финансија Мађари су задржали у својој надлежности. То је, наравно, била основа за економску контролу и искоришћавање људских и природних ресурса, као реалних основа за политичку доминацију, јер је (раз)мера финансијског капитала уједно и мера политичке моћи у свакој тржишној привреди. Другим речима, ко контролише финансије, контролише и политику и то су убрзо схватили и Хрвати и Срби, јер је, услед економског израбљивања (посебно од стране немачког и мађарског капитала) дошло до наглог осиромашења најширих слојева народа, тако да су равноправно и Срби и Хрвати напуштали своја огњишта (време интензивног исељавања у САД и Јужну Америку) давали земљу у бесцење иностраним земљопоседницима, пошто им њихова земља више није пружала услове за основну егзистенцију. И поред споразума, Мађари су на различите начине избегавали да примене одредбе које им нису одговарале, нпр. о језику, на чему је, иначе, нарочито инсистирала хрватска страна. Мађари су наметнули и такав изборни систем који је давао фактичку предност партији коју су они контролисали, одн. коју је водио бан Куен Хедервари, што је због злоупотреба, корупције, репресије према интелектуалцима и игнорисања чак и позитивног права, постао озлоглашен у Хрватској.

Штросмајерова Народна странка успоставила је, нарочито 1865–1867, тесну сарадњу са Србијом а оно што треба посебно подвући јесте и чињеница да је Начертаније Илије Гарашанина из 1844, уз сагласност тадашњег српског владара, кнеза Александра Карађорђевића, било инспирисано том сарадњом и отуда имало за циљ ослобођење свих Јужних Словена од туђинске власти. Када је 1867. склопљена Аустроугарска нагодба, којом се сва власт дели по принципу дуализма између Немаца и Мађара, Народна странка се обраћала Гарашанину за савете, имајући у виду да је он водио спољну политику Србије управо у духу једне словенске федерације. Гарашанинов савет би требало добро запамтити: Хрвати треба само да се држе својих права, па нека и саму силу дочекају држећи се тих права! Међутим, после промене на престолу Србије, када је кнез Михаило Обреновић отпочео са аустрофилском политиком, Штросмајер је ову сарадњу прекинуо.

Сарадње између Хрвата и Срба у самој Хрватској било је и после 1897. Наиме, после Старчевићеве смрти и поделе његове странке (чему је кумовао злогласни Хедервари) један део чланства на челу са Јозефом Франком (тзв. „франковци“, званично Чиста странка права) окренуо се екстремној антисрпској политици, док је Странка права (тзв. „праваши“) заузела сасвим другачији став и окренула се сарадњи са Србима. На изборима те године „праваши“ су у коалицији са „обзорашима“ (Штросмајерова Народна странка) освојили 28 од 31 опозиционог мандата, чиме се још једном потврдила свест Хрвата да су потребни и корисни управо сарадња и споразум са Србима.

Још једна прилика за сарадњу Срба и Хрвата у Хрватској јавила се после нереда у Загребу из 1902. године, које су организовали „франковци“, вероватно по наговору Хедерварија, када је уништавана српска имовина а многи Срби су доживели и физичку тортуру. Тада је лидер Самосталних напредних Срба у Хрватској, Светозар Прибићевић у том тренутку, тренутку излива готово ирационалне мржње према Србима, позвао на сарадњу Хрвата и Срба у обостраном интересу. Истакао је том приликом да су неслога и мржња између Хрвата и Срба противприродне и да представљају инструмент у рукама туђинске политике.

После избора из 1901, стање, како економско, тако и политичко, у Хрватској се константно погоршавало. Већ следеће године су избили студентски протести у Загребу, када је усвојена и резолуција којом се најоштрије протестује против Хедерваријевих злоупотреба и уопште лошег стања у Хрватској и објављује борба против његовог режима све до рушења, што је изазвало жестоку реакцију режима и полицијски и судски прогон великог броја грађана. У овој борби су се нарочито истакли Стјепан Радић, Милан Марјановић, с тим да су врло значајну улогу имали и далматински представници Супило, Трумбић, Чингрија, Смодлака и други, који су истакли потребу измена у хрватској политици и сарадњу са Србима. Далматински представници на челу са Супилом закључили су да нова хрватска политика мора да има у виду две битне чињенице: 1) да „најопаснији противник хрватског народа јесте немачки империјализам изражен у пароли „Drang nach Osten“ као и систем који стоји у служби овог империјализма, 2) Хрвати и Срби су један народ са два имена, па стога између њих треба да постоје слога и споразум.“ Логички наставак оваквог закључка био је да у сукобу интереса Беча и Пеште треба стати на страну Мађара, што је и била суштина Ријечке резолуције, која је донета октобра 1905. на предлог Супила и то од стране хрватских представника окупљених највише око новоформиране Хрватске напредне странке. Срби су, са своје стране, подржали Ријечку резолуцију, заслугом С. Прибићевића, путем своје Задарске резолуције (која предвиђа не само негирање сваке дискриминације већ и потпуну равноправност Хрвата и Срба) што је отворило могућност уједињавања опозиције ради рушења већ омраженог режима. Међутим, препрека тој сарадњи били су преговори око поновног уједињења Хрватске странке права са „франковцима“, због отворене мржње ових других према Србима. Управо имајући у виду нужност сарадње са српским странкама, Хрватска странка права је прекинула преговоре са „франковцима“ и окренула се не само сарадњи већ и преговорима око заједничке коалиције ради смене режима. Ови политички процеси кулминирали су 12. децембра 1905. године, када је објављен заједнички проглас хрватских и српских странака и то: Хрватске странке права, Хрватске напредне странке, Српске самосталне странке, Српске радикалне странке и Социјалдемократске странке, у којем поред осталог стоји: „Решење несретног хрватско-српског спора јесте предуслов за правилан развој нашег народног живота. Начела једнакости и равноправности човјечанских, грађанских и политичких права јесу основица народне политике која једино може довести до правилног решења хрватско-српског спора. Удружиле су се све хрватске и српске странке у једну чврсту везу са задатком да нашу отаџбину Хрватску сједињеним силама и уз потпору свега хрватског и српског друштва изведу из досадањег несносног стања.“

Приликом расписивања избора, маја 1905. године, објављена је хрватско-српска коалиција и поново констатована равноправност Хрвата и Срба и то тако што је истакнуто да је извор свеколике народне снаге и свих народних права и слобода сам хрватски и српски народ, па се зато и поставља захтев општег, тајног, једнаког и непосредног права гласа.

Могућност сарадње Хрвата и Срба у Хрватској наговештена је јануара 1905. године доношењем програма Хрватске сељачке странке Стјепана Радића. Тај програм не само да је предвиђао сарадњу са Србима већ и са целокупним словенским народним корпусом (у програму, поред осталог, стоји: „Хрвати и Срби су један народ и зато се морају споразумети  и у политичком раду.“)

На изборима из 1905. односи победу хрватско-српска опозиција окупљена око Ријечке и Задарске резолуције. И поред свих тешкоћа, подметања, репресије, хапшења њених активиста, ова је коалиција побеђивала на свим следећим изборима, од 1907. до 1913, па је чак опстала и у време Првог светског рата. После пораза Аустро-Угарске, хрватски Сабор је 29. октобра 1918. године поништио сваку држано-правну везу са Двојном монаријом, прогласио Хрватску независном, као и приступање заједничкој сувереној држави Хрвата, Срба и Словенаца, истичући пуну равноправност ових народа и пуну заштиту од сваког мајоризовања. Одлука хрватског Сабора је одушевљено примљена у свим југословенским крајевима, а у Загребу је „маса одушевљеног света, поздрављала слободу и Југославију“.

Може се закључити да у свим случајевима када Срби у Хрватској нису били дискриминисани, одн. кад није било претње дискриминацијом, Срби су били спремни за политичку и сваку другу сарадњу са Хрватима. С друге стране, спремност Хрвата за сарадњу са Србима у Хрватској, па понекад и ван ње (нпр. сарадња са државним органима Србије) по правилу се одиграва у ситуацијама тешких политичких криза које прете негативним последицама по хрватске интересе.

Сукоби

На први поглед изгледа готово парадоксално да су сукоби између Хрвата и Срба у Хабзбуршкој монархији отпочели падом апсолутизма и увођењем парламентаризма. Тензије полако расту од шездесетих година XIX века и достижу врхунац 1894. када две најјаче опозиционе хрватске партије, Странка права и Неовисна народна странка, усвајају заједнички програм. Суштина њихове политике заснивала се на „хрватском државном и историјском праву“ да створе велику и етнички чисту хрватску државу. То је, наравно, подразумевало негацију, одн. елиминацију српског националног корпуса. Ergo, у основи свих тензија и сукоба Хрвата и Срба лежи ово политичко опредељење, у ствари свих хрватских политичких партија, које је само било изражено непосредно или посредно, отворено или делимично скривено.

Представници Срба у хрватском Сабору, као што је речено, сарађивали су са хрватским представницима, али су веровали да главна опасност долази од германизације, посебно имајући у виду снагу уједињене Немачке и њен отворени план „продора на исток“. Због тога су сматрали да није време за кидање веза са Мађарима. Напротив, мислили су да се словенски корпус може пре сачувати под Мађарима, него под Немцима. То је био и политички credo Светозара Милетића. Како је, међутим, режим бана Куена Хедерварија вршио све већу репресију, газећи неретко и нека стечена или чак основна права Хрвата и Срба, при чему су и велепоседници, као и власници финансијског капитала, дакле немачко-мађарски богаташи, безочно израбљивали осиромашене Хрвате и Србе, незадовољство широких слојева бивало је све веће. У таквој ситуацији избија у први план Странка права др Анте Старчевића („праваши“) која је повела политичку борбу за кидање веза не само са Бечом већ и са Пештом, одн. за потпуно осамостаљивање Хрватске. Како ова странка,  с обзиром да је њен вођа био по општој оцени „екстремни хрватски националист“, није имала ближе контакте са српским странкама, то је изазвало подозрење код Срба, који су се окренули сарадњи са мађарским политичким представницима. Од тада се хрватска политика поларизује: с једне стране, Штросмајерова која тражи федерализовање монархије и савез на основама словенства и с друге стране, Старчевићева која се заснива на хрватском екстремном национализму (Старчевић је захтевао „уједињење свих хрватских земаља“, укључујући Словенце као „планинске Хрвате“ и Србе као „православне Хрвате“). Старчевићеви „праваши“ су порицали само српско национално биће, изложивши Србе потпуној дискриминацији, што је изазвало жестоку реакцију оних који су се сада отворено определили против хрватске независности. Таква је ситуација у потпуности одговарала Хедерварију који је изигравао заштитника Срба, чинио им уступке и давао привилегије, нарочито у вези са црквеном и просветном аутономијом, а српски представници су, заузврат, у Сабору помагали Хедерварију.

Хедервари је успео да подели „праваше“ тако што је омогућио др Јозефу Франку (Јосип Франк (1844-1911) у ствари Јошуа (Џошуа) Франк – Јеврејин који је прешао у католике а њему и његовој странци припада „заслуга“ да су већ на самом почетку XX века отворено истакли геноцидну паролу: „Смрт свим издајицама Србима и посрбицама“ – под овим другим су се сматрали Хрвати опредељени за југословенску идеју) да од дела Старчевићеве странке направи нову странку – Чисту странку права, тзв. „франковце“, који су још жешће нападали Србе, а иза кулиса служили Хедерварију. Дискриминаторска мржња према Србима коју су ширили „франковци“ учинила је да се периоди сарадње Хрвата и Срба готово забораве и да се међусобно гледају као највећи непријатељи. После избора за Сабор из 1901. Хедервари је потукао хрватску опозицију до ногу (тада је у Сабор ушао готово дупло већи број српских у односу на хрватске посланике) да би већ следеће године дао миг „франковцима“ који су изазвали погром Срба у Загребу. Потом је Хедервари наметнуо Хрватима посебан порез ради накнаде штете Србима! Примена древног политичког правила „Подели па владај“ достигла је, на задовољство Беча и Пеште, свој врхунац.

О том погрому над Србима у Загребу очевици пишу: „Загреб пружа ужасну слику“… „пуна четир дана се бесомучно и дивљачки лупало, рушило, пустошило, палило и пљачкало све што је српско. И све се то чинило и на дану и у ноћи. И посред дана рушени су, паљени и робљени српски дућани. И посред бела дана извукла је заслепљена руља из куће на улицу старца Витаса, и ту га мрцварила и полумртва пљачкала. И све се то чинило пред очима полиције и војске.“ … „И што још више запрепашћује сваког, у колу тих подивљалих коловођа и аранжера, беше велик број не само загребачких, већ и хрватских свештеника, и из свију ближих и даљих села. Место да проповедају хришћанску љубав према ближњему, дошли су да проповедају пустош и уништење свега оног, што је својина братског народа, што је српско.“… „Хајка против Срба није нова у Хрватској, Славонији и Далмацији. Годинама већ она траје, и из године у годину све је оштрија, све је отворенија бивала. У школама хрватским се поучавало о ‚великој јединственој Хрватској‘. У народу хрватском проповедао је језуитизам то исто. И увек се износило како је ‚влашки накот‘, ‚грчко источњачки одрод‘, највећи непријатељ томе. Тај ‚влашки накот‘, тај ‚грчко источњачки одрод‘, ти Срби, оцепили су се од Хрвата не само вером већ и срцем. И они су изроди, који сметају остварењу свију жеља хрватских, они су хрватски највећи непријатељи.“ Лепљени су плакати по граду у којима се позива на бојкот српских трговаца, Срби се називају „византинцима“ и где стоји „Graeca fides nula fides“ (Грчка вера, никаква вера).

Политика сукоба према Србима доследно је гајена од многих хрватских политичара а добијала је у време међународних криза екстремне облике. Тако су и пре Првог светског рата, у време тзв. Анексионе кризе 1908, хрватски бан Павао Раух и политичар Јосип Франк (Чиста странка права) склопили споразум, уз одобрење војног  врха у Бечу, да се у случају рата са Србијом „изврши покољ и исељавање свих Срба из Хрватске“ (тада се радило о броју од 800.000 Срба).

Период Првог светског рата и злочини, посебно у Мачви, али не само тамо, чињени нарочито од стране Хрвата у аустроугарским униформама, имају геноцидни карактер, о чему је, као што је општепознато, научно документовано писао швајцарски професор др Арчибалд Рајс. Хрватски емигранти већ од1915. схватају да ће њихов народ поделити судбину ратних губитника и траже, све до окончања Првог светског рата, припајање Србији, одн. траже уједињење свих Јужних Словена и стварање заједничке државе.

После величанствене победе српске војске на Колубари над царским аустро-угарским армијама 1915. г. Франо Супило („праваш“, у јавном животу екстремни Хрват) пише: „Једно чудо и један такав хисторијски догађај, да све оно што смо у повјести учили – од Термопила унапред – није него играрија (…) Ово је нешто велико, какво повјест не биљежи. Можемо мирне душе рећи: сад какогод буде – Србија је своју учинила! И макар би сутра којом несрећом и подлегла јачој сили, којом јој пријете, то је она ипак овом побједом себи осигурала не само сва права на реинтеграцију, него и на ревандикацију свих југославенских земаља њена језика. Е вала јој!“

То је био главни разлог због којега су се Хрвати, који су добијали похвале од немачко-аустријске команде за своје ратне заслуге на италијанском фронту, појавили на Мировној конференцији у Паризу на страни победника (sic!) „па су чак саслушани по питању мирнодопских услова“. Хрватско питање је са становишта међународног права тада било непостојеће (били су поданици Аустро-Угарске и борили се као такви под заставом Аустро-Угарске). То су убрзо схватили и емигранти у Италији и (привремено) одуставши од сепаратистичке политике, преименовали Хрватски одбор у Југословенски одбор. Југословенски одбор је био састављен углавном од Хрвата(!) и он је представио савезничким силама, које су ратовале против сила Немачке и Аустро-Угарске, да су Срби, Хрвати и Словенци једна нација, са истим политичким циљевима, док су у фактичком понашању хрватски политичари, чланови Југословенског одбора, тежили да Србе из Србије уклоне у потпуности из политичког вођства југословенске уније.

Југословенски одбор је, априла 1918, организовао Конгрес потлачених народа Аустро-Угарске у Риму. Анте Трумбић је поставио као услов да том конгресу не присуствују ни као чланови, ни као учесници, Срби из Србије. Дакле, Југословенски одбор, који тражи стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, који сматра да је то исти народ са три имена, не допушта присуство српских представника из Србије (јер нису потлачени од Аустро-Угарске). Ово лицемерје и анимозитет су ишли тако далеко да је Трумбић успео да из специјалног вагона, који је француска влада дала учесницима Конгреса, избаци српске политичаре (нпр. др Косту Куманудија)!

То је била само једна у низу превара које ће потом уследити.

Пашић је већ тада сумњао да је у питању хрватско манипулисање, али треба имати у виду да је Хрватима тада ишла наруку политика Лондона да треба одржати Аустро-Угарску као противтежу Русији. Таква политика Лондона (страх од Русије, гледање на Србију као природну савезницу Русије, стах од било каквог уједињавања, чак зближавања православних земаља на било каквим основама) континуирано се спроводи до данас а јасно се показује у сваком кризном периоду.

У наставку: О ратном и поратном продужењу хрватске геноцидне политике

Пише Др Оливер Антић – Печат