Америчко пребројавање: Влада Црне Горе осудила „агресију“ Русије на Украјину

Игор Лукшић, потпредседник Владе и министар вањских послова и европских интеграција током сусрета са украјинском амбасадорком Оксаном Шљушаренком (5. март) пренео је званични став Владе, односно приврженост закључцима Савета Европске уније од 3. марта о Украјини.Он је даље истакао „важност повлачења руских оружаних снага у војне базе и отварање дијалога свих заинтересованих страна, уз адекватну подршку међународне заједнице“[1].

Закључци шефова дипломатија који су се окупили у Бриселу трећег марта, а којима се придружује и Влада Црне Горе, фактички су Руску Федерацију осудили за „агресију“ на Украјину:„Осудили смо јасно кршење украјинског суверенитета и територијалног интегритета чином агресије од стране руских војних снага и овлашћењем за употребу тих снага на територији Украјине. Русија овим крши своје међународне обавезе“[2] изјавила је баронеса Ештон одмах после ванредног састанка Савета министара ЕУ. И ово је била порука свим владама и државама које се налазе на „Еуропском путу“ да своје спољнополитичке векторе подесе према датим параметрима.

Другог марта у сали економског факултета у Сарајеву одржан је састанак на тему „Амерички ангажман у БиХ“ у организацији независне асоцијације интелектуалаца „Круг 99“ из БиХ. Између осталих, отправник послова америчке Амбасаде у БиХ, Николас Хил поводом ситуације у Украјини рекао је: „Нас јако брине ситуација у Украјини. По том питању Бијела кућа је јучер издала једно јако саопћење. Надам се да ће наши партнери и савезници издати слично саопћење, укључујући и БиХ. У овом тренутку је то све што ћу рећи“[3]. Саопштење на које је позвао Хил као „путоказ“ владама у региону, да подсетимо, била је директно изречена претња Русији да ће је „коштати“ (штогод то значило) „било каква војна интервенција у Украјини“.[4] Ово је значило да сви они који су одабрали пут (евро)атлантских интеграција, како у региону Западног Балкана, тако и на другим местима као вектор спољне политике треба да се сврстају и подрже своје партнере. Међутим, како се догађаји брзо одвијају, све је теже разлучити став западних сила. С једне стране, САД желе консензус за ратну реторику; на другој страни ЕУ изражава све већу забринутост због нарастајућих „хладноратовских стереотипа“. Европа, посебно Немачка, од скора и Британија врло добро знају књиговодствене прилике у својим државама и свако даље интезивирање тензија у смислу економских санкција нанело би огромне губитке европским буџетима у којима руски капитал учествује у значајном проценту.

„Британија би радо да казни Русију због повреда на кримском полуоствру. Али би то Британију требало да кошта што је мање могуће“[5] пише утицајни немачки недељник Шпигл.То је отприлике све што се за сада може очекивати од Британије и постало је јасно када је службеник британске амбасаде због неопрезности омогућио фоторепортерима да усликају поверљив документ, односно инструкције да се дипломате поводом догађаја у Украјини „држе општих места“.[6] Чак и пре ове „процуреле“ информације (а таквих је ових дана све више) свакоме ко покушава да разуме контекст догађаја (који прете да поделе Европу и свет на пола) пратећи сателитске програме (рецимо ЦНН-а и РТ) било је јасно да ЕУ успорава у агресивним и врло исхитреним изјавама осуде Руске Федерације. Тако је пре два дана ЦНН од дописника из Лондона пренео прилог о богатим Русима у Лондону који живе и раде са својим породицама и чији капитал учествује у значајном делу финансија Уједињеног краљевства. За све који иоле разумеју подконтекст таквих медијских „опипавања пулса“ у кризним ситуацијама било је јасно да Америка не може да рачуна на савезништво с Британијом у случају даљих санкција према Русији. Макар у финансијском и привредном делу.

Ништа мање важно је и понашање Немачке која је добро разумела Мајданске ветрове који су јој „одували“ са сцене на Мајдану штићеника Виталија Кличка; као и вулгарну поруку Викторије Нуланд шта треба радити с ЕУ[7] тако и изјаву немачког шефа дипломатије треба схватити на начин да САД не може рачунати ни на Немачку у свом новом „ратном походу“: „Четврт вијека после престанка блоковских подјела налазимо се пред новом реалном пријетњом расцјепа у Европи“, изјавио је њемачки министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер, захтијевајући јасну поруку Русији о томе да су војне активности потпуно неприхватљиве, али и украјинској власти да мора да поштује права мањина на истоку земље“.[8] И не само Немачку, рекли бисмо. Привреда ЕУ се у великом проценту ослања на Руску Федерацију. Русија је трећи највећи трговински партнер ЕУ и контра мере на санкције с Руске стране ЕУ би коштале више него су спремне да плате: „Немачка, примера ради, увози више од трећине природног гаса и нафте из Русије; остале европске земље много више зависе од Москве због својих енергетских потреба. Теоретски, Европа би ово могла да компензује окретањем ка Норвешкој“ али би резултат тога био скок цена истиче Шпигл.[9] Када се ЕУ економије добро прерачунају, а то интезивно раде, заоштравање с Русијом им никако не треба. У томе је изричит био Гернат Ерлер, координатор немачке Владе за односе с Русијом када је рекао да је против наметања санкција у садашњем моменту.[10] Дакле, Америци треба излазна стратегија из „реторичког хаоса“ у који је упала одређујући „цене“ и „црвене линије“ које је већ сама платила и прешла. Слично као и у ситуацији поводом Сирије. Није само јасно, зашто је Обама тако неопрезно покренуо лавину „ратно хушкачких“ изјава? Да не знамо да је реч о, како сами често истичу, „посебној“ нацији, па тако претпостављамо и „посебним“ обавештајним структурама-рекли бисмо да је Обама добио (опет) погрешне обавештајне податке с терена. Јер изјаве које су кренуле са Капитол Хила и из Пентагона, личе на „претње ратом“ због руске „инвазије“ која се заправо није ни десила.

„Наоружане групе које су дошле на власт на Криму су локалне самоодбрамбене снаге, не руски војници. Тренутно уопште нема потребе да Русија шаље трупе у Украјину, али могућности да се нешто тако деси- постоје“[11] био је изричит председник Русије Владимир Путин на конференцији за новинаре одржаној 4. марта поводом ситуације у Украјини. Дакле, ко је дезинформисао Обаму поводом војне интервенције Русије на Криму? Не тако давно, писали смо о прљавом корпоративном рату и обавештајној заједници из сенке која контролише званичну обавештајну заједницу САД. Један од примера био је и обавештајни скандал Стратфора који је могао да има трагичне последице„прича“ о наводном упаду Израелских командоса у Иран који су уз помоћ Курда и Иранских Јевреја хтели да униште Иранска нуклеарна постројења. Викиликс који је први кренуо да анализира ову „причу“ добијену од Стратфоровог агента (демонтирајући тако Стратфор који се у јурњави за својом похлепом отргао контроли), одмах је контактирао своје извештаче који су радили на Блиском Истоку. Испоставило се да је информација толико ниског нивоа да се доводи у питање сама вредност информације. О томе је, чак и писао израелски лист Харец (Haaretz). Ова „прича“ могла је да има далекосежне последице по читав регион Блиског Истока да је само неко од „власних“ тако одлучио. Међутим, овако обнародована довољно говори о самој природи рада Стратфора“.[12] Питамо се да ли иза и ове кризе стоје корпорације? Извесно је да је и ова криза осликала право стање у међународним односима, на унутрашње-политичком плану и релацијама између западних „партнера“. Закључак би био да је у приступу према решавању кризе изостао државнички стил: промишљен, одмерен и изнад свега врло опрезан. Реакције Запада биле су нервозне, агресивне и срачунате само позицију моћи.

На америчку „удицу“ у мору „партнера“ за сада се ухватило само несретно црногорско руководство које жељно ишчекује позив у чланство на предстојећем самиту НАТО у Велсу.Како догађаји одмичу, америчка нервоза биће још интезивнија у сразмери колико су овације утихнуле. САД више нема подршку како на домаћем тако и на међународном тлу за корпоративне походе у чију су замку упали они који су издашним корпоративним донацијама и дошли на власт у Америци. Кад овације утихну, и наступи талас отрежњења питање је ко ће остати на трагу путање корпоративне заједнице која је утамничила САД. Криза у Украјини, сигурни смо манифетоваће ће све финесе које чине данашњу међународну заједницу и сазнаћемо да живимо у потпуно другчијем свету од оног каквог нам званична „Америка“ намеће.

А тада…истрајаће само они који су спремни на маратон на политичкој атлетској стази. Колико видимо и знамо, таквих је у нивоу статистичке грешке.

Марина Рагуш – ФСК

[12] http://srb.fondsk.ru/news/2013/08/09/prlavi-korporativni-rat-obaveshtaina-zaiednica-iz-senke.html