Украјина и Југославија

Како то да међународно право треба да важи кад је у питању суверенитет Украјине или Грузије, а не важи кад је у питању суверенитет Југославије или Србије?

Међу многим изјавама светских званичника у којима се коментаришу актуелна дешавања око Украјине, пажњу ми је привукла тврдња канцеларке Меркел како Русија наводно крши међународно право. Чекајте, откуд сад међународно право? Зар то није „сахрањено” 1999. године, кад су Америка, Немачка и остале чланице НАТО ставиле „људска права” изнад суверенитета и међународног права? Или кад су опет исти актери 2008. године признали независност „Косова” у директној супротности са правилима распада Југославије која су сами прописали 1991? Како то да међународно право треба да важи кад је у питању суверенитет Украјине или Грузије, а не важи кад је у питању суверенитет Југославије или Србије?

Одговор се своди на питање ко одлучује о томе да ли у неком случају важи један или други принцип. Западне силе, као и увек кад је њихов интерес у питању, максимално примењују двоструке стандарде. Тиме су у време тријумфализма с почетка деведесетих потпуно разориле сцену међународних односа и унеле хаос намећући где год могу правило да сила дефинише право. Управо ови који данас запомажу и прете, позивајући се на међународно право, вратили су међународне односе на хобсијански принцип сукоба сваког са сваким, чинећи да се сва међународна политика сведе на питање геополитичких интереса и голе снаге.

Други занимљив моменат је поређење Путина са Милошевићем које је у пропагандне сврхе изнео лондонски „Гардијан”. И заиста, може се наћи низ врло занимљивих паралела у овоме што се сада дешава око Украјине и начина на који се одвијао распад Југославије. Уосталом, неки се сећају хипотеза од пре двадесет година да су сва дешавања око распада Југославије нека врста генералне пробе за сценарио који се припрема за Русију и постсовјетска пространства.

Позадина свих ових дешавања мора се тражити у неколико изјава важних твораца америчке спољне политике. Мадлен Олбрајт је одавно рекла да Русија не може да опстане у садашњем облику и да није поштено да само једна држава управља свим ресурсима који се налазе на простору Сибира и Далеког истока. Бжежински је додао да је Русија без Украјине обична држава, али Русија са Украјином империја. Стога је аксиом америчке спољне политике да се никако не сме дозволити приступање Украјине Евроазијском савезу, који Путин у свом трећем мандату промовише и покреће. Штавише, став осталих потенцијалних чланица овог савеза јесте да је учешће Украјине у том пројекту неопходно да се прича не би свела на доминацију Русије. Иначе, занимљиво је уочити да је гурање Украјине у Европску унију пре свега амерички пројекат. До пре неколико година Брисел је експлицитно тврдио да проширење стаје са земљама западног Балкана, а да се за постовјетске земље максимално може покренути аранжман повлашћеног партнерства.

Пре десет година, у време почетка опоравка Русије, западне силе су организовале обојену револуцију којом су у Украјини на власт довеле прозападне политичаре. Тек шест година касније Украјинци су се толико „усрећили” да су на власт легалним путем вратили истог оног Јануковича против кога су 2004. протестовали. У својој владавини он је покушавао да игра на две столице, али на крају је, суочен с огромним дефицитом и немогућношћу Запада да му помогне, одлучио да одустане од потписивања ССП и да се окрене евроазијском пројекту. Русија је, дакле, мирним путем, финансијским условљавањем као методом који Запад непрестано користи, остварила још једну у серији међународних победа после Сирије и Ирана.

На овај пораз западне земље су одговориле тако што су слично као и 1991. код нас де факто покренуле грађански рат у Украјини. Уз директну помоћ и директно мешање у унутрашње послове Украјине, подржали су насилно свргавање легалне власти у Кијеву и довођење на власт нелегалним путем својих клијената. Штавише, у том процесу највећу улогу су одиграле (пара)војне формације Десног простора и партије Слобода, које директно баштине екстремистичку и пронацистичку традицију верских фанатика из СС дивизије „Галиција”. Дакле за потребе геополитичких сукоба западне земље се нимало не гаде да користе неонацисте, као што у Сирији користе припаднике Ал Каиде.

Кад су овакве снаге преузеле ефективну власт у Кијеву и западним деловима Украјине, са експлицитним претњама да ће сличан режим увести и на подручје православног истока, поставило се питање шта Русија треба да ради. Осим несумњивих геостратешких интереса (на Криму је центар руске Црноморске флоте) у питање су дошли и животи и судбина Руса и православних Украјинаца. Путин, слично Милошевићу, очигледно чини једино што се мора, помаже органима локалне самоуправе на истоку да се организују и заштите своја људска права од пучиста. Само, разлике у снази и потенцијалима да се овакав наум оствари немерљиве су у односу на Југославију.

У овом тренутку тешко је предвидети како ће се цео случај окончати. Нека врста федерализације је прилично изгледна, а многи говоре чак и о могућој подели. У питању су свакако много већи улози него што је сама Украјина.

Виши научни сарадник у Институту за европске студије

Миша Ђурковић – Политика