ХРВАТСКА НА ТЕКОВИНАМА НДХ (1)

Да ли су тековине НДХ конститутивни део данашње хрватске националне свести ?

УВОД

Последњих месеци су у Републици Хрватској ескалирали инциденти у којима су на мети насилника били мањински народи и њихова права, а пре свега припадници српске мањине. Заједнички именитељ тих инцидената је јавна и масовна демонстрација усташких поздрава и, уопште, симбола режима Независне државе Хрватске (НДХ). Неки од тих догађаја су у међународној јавности али и у Хрватској подстакли расправе о њиховим узроцима и последицама. Индикативно је да је при том велики број грађана али и истакнутих личности у Хрватској бранио усташку иконографију служећи се најразличитијим аргументима, од позивања на право “већине” (у случају сакаћења употребе језика народних мањина) до тврдњи да су поздрави и симболи усташког режима само део “старе хрватске традиције”. Циљ анализе је да упозори на неке од узрока за настало стање у данашњој Хрватској.

Анализа коју су на основу протеклих јавних догађаја, али и уз употребу примарних историјских извора припремили Игор Мекина и Светлана Васовић-Мекина открива да су неосновани покушаји одбране и правдања напада на мањинска права, а да је аргументација коју “браниоци” износе у јавности у супротности са историјским чињеницама и важећим нормама међународног права. Поклич “За дом спремни!” није никакав “стари хрватски поздрав”, како тврде заговорники његове употребе, јер то је био службени поздрав усташког покрета и марионетске, помоћу нацистичке Немачке устоличене Независне државе Хрватске. Изворна усташка литература не оставља простора за дилему да ли је “За дом спремни!” усташки поздрав или не. Тај поздрав се налазио и на свим службеним документима НДХ.

И покушаји сужавања па чак и укидања мањинске заштите за Србе у Хрватској у супротности су са свим важећим нормама заштите мањина, јер заштита неке мањине никада не може да се постигне само помоћу “равноправности” са већином. Само “позитивна дискриминација” мањине, дакле када су мањини загарантована још и “посебна права” (што подразумева и право на службену употребу мањинског језика и писма), могу да обезбеде потпуну равноправност мањине са већинским народом. Случај разбијања ћириличних табли у Вуковару зато представља конкретан пример бруталног кршења права мањине. Кршење права мањина и успон идеологије неонацизма могу, као што показују и најновији догађаји у Украјини, да доведу и до озбиљних међународних последица. Анализа потврђује и да је био далековид закључак другог дома словеначког парламента, који је још 2009. године упозоравао да је “НДХ и дан-данас конститутиван део хрватске националне свести”.

Што се тиче узрока за такво стање у Хрватској, неки од најважнијих разлога који су довели до кршења права српске мањине у Хрватској као и до оживљавања симбола из периода усташког режима јесу следеће – “системске грешке” почињене од стране хрватских институција и цивилног друштва:

– блага или никаква реакција државних органа на јавно истицање усташких симбола и других усташких обележја који подстичу међунационалну мржњу;

– некритичко неговање “тековина НДХ” уз преузимање и оживљавање усташке идеологије и величање усташтва у публицистичким радовима, медијима, на домаћим интернет страницама, хрватским удружењима, итд.;

– штета коју су изазвали ставови које су претходни председници Хрватске Фрањо Туђман и Стипе Месић ширили у свом политичком и јавном деловању, преузевши их од усташке емиграције. Обојица су тврдила, на пример, да „Независна држава Хрватска није била само пука ‘квислиншка творевина’ и ‘фашистички злочин’, већ израз повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом” (Туђман) односно да је Хрватска “двапута победила” (Месић), значи и када је била призната “од стране сила Осовине”;

– одржавање атмосфере ксенофобије и широке спремности академске и научне заједнице, као и већине медија (уз часне али ретке изузетке) да газе права српске мањине;

– у хрватској јавности свеколика прихваћеност измишљених, “креативних” тумачења зашто усташки поздрав “’За дом спремни!’ то није”, иако су сва таква “објашњења” заснована на погрешним аналогијама и лажираним закључцима;

– брисање границе између “усташтва и фашизма” и “нормалног национализма” приликом употребе појединих усташких симбола из времена НДХ у савременој хрватској држави;

– пресуде хрватских судова, рецимо суда у Книну, који је недавно одлучио да нема основа да процесуира лице које је на прослави Олује 2011. године носило мајицу на којој је писало “За дом спремни!”;

– чињеница да је одјек усташких поздрава постао “неизбежан декор домаћих стадиона, око којег се мало тко узбуђује” иако је држава била дужна да одлучно реагује;

– све куражније медијско приказивање усташких злочинаца као хуманиста, истинских бораца за слободу, великих родољуба и поштењака;

– финансирање 1.205 организација хрватских “бранитеља” од стране државе Хрватске, од којих на десетине њих на својим интернет презентацијама или у свом јавном деловању некажњено употребљава усташке симболе и шири идеологију НДХ.

Лошој ситуацији доприноси и прогон новинара који упозоравају на опасност оживљавања усташке идеогије и њених симбола. Тако су новинари који су још почетком 90-тих година прошлог века упозоравали на опасност од јачања екстремизма у Хрватској, систематски ућуткивани и чак судски гоњени још од заметака успостављања независности Републике Хрватске. Системски прогон оних који критикују усташтво доводи до “учинка хлађења” у Хрватској односно уноси у хрватско новинарство појаву самоцензуре, која парализује слободну и отворену расправу.

Описане појаве у хрватском друштву усуђује се да отворено критикује тек скромна мањина медијских посленика, па се тако чини да на том осетљивом подручју већина хрватских медија и новинара, уместо да следе универзалне принципе Минхенске декларације и других кодекса новинарске професије, још увек поштује упутства Поглавника Анте Павелића, који је у Загребу 24. јула 1941. године, приликом сусрета са домаћим новинарима рекао да је сигуран “у њихову најодлучнију, најспремнију и најздушнију сурадњу на великом дјелу изградње Хрватске Државе”, на шта је већина присутних тада (а чини се да је тако и данас) као један узвратила да је “За дом – спремна!”.

ТЕКОВИНЕ НДХ, КОНСТИТУТИВАН ДЕО ХРВАТСКЕ НАЦИОНАЛНЕ СВЕСТИ?

У Вуковару су 2. септембра 2013. године представници “Штаба за одбрану хрватског Вуковара” испред зграде Пореске управе чекићем разбили и скинули плочу са ћирилићним написом Пореске управе, а потом су исто учинили и са таблом на којој је био текст на ћирилици а која се налазила на згради вуковарске полиције. Том приликом су била повређена четири припадника (хрватске) интервентне полиције. Председник Хрватске Иво Јосиповић осудио је оба инцидента. Према његовим речима, требало је објаснити људима “зашто је добро да се поштују двојезичност и различитост”. Влада Хрватске је уклањање и разбијање двојезичних табли у Вуковару окарактерисала као “шовинистичко насиље”, а Министарство унутрашњих послова Хрватске је саопштило да је у Вуковару приведено више лица осумњичених да су током насилничких протеста извршила кривична дела.

Упркос томе, председник Штаба за одбрану хрватског Вуковара Томислав Јосић у следећем кораку најављује да ће се већ наредног дана њихове присталице поново окупити уколико у Вуковару поново освану нове двојезичне плоче. Хрватски медији су листом пренели Јосићеве речи да су двојезичне плоче “понижење за Вуковар” и да оне у том граду “нису прихватљиве”. Најавио је и да ће се двојезичне табле у Вуковару скидати и убудуће. Позвао је све хрватске политичаре да “добро размисле” и нарочито да “добро пазе шта раде”.

Убрзо је нови, сличан догађај, који се збио у хрватској престоници, привукао пажњу домаће и међународне јавности; 19. новембра 2013. године, по завршетку фудбалске утакмице између Републике Хрватске и Исланда на квалификацијама за Светско првенство у фудбалу у Бразилу, хрватски репрезентативац Јосип Шимунић у 22.15 сати узима микрофон и три пута, у правцу навијача, виче: “За дом!” Сваки пут му је око 30.000 навијача са трибина одговорило громогласним: “Спремни!” Јосип Шимунић и публика су на тај начин у непосредном преносу ХТВ пред аудиторијумом широм Хрватске несметано узвикивали и понављали усташки поздрав “За дом спремни!”, при чему се коментатор Хрватске радио-телевизије није оградио од дешавања на стадиону ни једном речју. “За дом спремни!” је поздрав који су усташе односно припадници Хрватске револуционарне организације (УХРО) и њихов вођа Анте Павелић користили још од 1932. године. Поздрав „За дом спремни!” [1] је био службени поздрав усташког покрета, али и марионетске, помоћу нацистичке Немачке успостављене Независне државе Хрватске (НДХ). Тај поздрав налазио се и на свим службеним документима те творевине.

Реакција публике, која је у глас, из грла неколико десетина хиљада (претежно младих) људи скандирала усташке узвике, као и маса која је без зазора од камера и наочиглед припадника хрватске полиције уништавала табле са писмом једне мањине, доказују да се ради о посебном феномену који се данас, упркос порасту деснице у Европи, у таквом облику не може видети у осталим европским државама. Уколико велики број грађана Хрватске не види ништа спорно у узвикивању усташког поздрава, док у исто време напади на права мањина постају свакодневна појава, онда се намеће питање – како је то могуће?

Да ли је последња, 28. нова чланица Европске уније, преко ноћи постала земља у којој се некритички величају обележја и симболи из најмрачнијег периода људске историје?

Одговор на та питања, у неким другим околностима, могао би се добити помоћу детаљне “анализе медијских порука”, у складу са принципима које је определио још Харолд Лесвел. На тај начин би у потрази за одговорима на речена питања на првом месту било потребно и квантитативно приказати “ко је рекао шта, коме, на какав начин и са каквим ефектом?”. Такав поступак је у конкретном случају, међутим, због веома великог броја изјава и других доказа – непотребан. Јер, кад 30.000 људи на стадиону скандира фашистички поздрав, када десетине и стотине хиљада људи у кратком временском интервалу јавно подржи такво понашање (и путем анкета објављених у информативном програму ХТВ и другим медијима, снимљеним у различитим градовима), онда више није право питање ко је, коме, на какав начин и са каквим ефектом одапео такву поруку мржње. Уистину остаје неодговорено само кључно питање: Зашто?

Циљ ове анализе је упозорити на неке од узрока за овакво стање у данашњој Хрватској.

АТМОСФЕРА КСЕНОФОБИЈЕ И НЕТРПЕЉИВОСТИ

Инциденти наведени на почетку део су сличних догађаја чија је суштина нетрпељивост према мањинама, а пре свега српској. Сви догађаји имају заједнички именилац – следбеништво “тековина НДХ” односно преузимање и оживљавање усташке идеологије.

Величања усташтва почело је у Хрватској у време осамостаљења некадашње југословенске републике, а добило нови подстицај од тренутка када је широм Хрватске почело прикупљање потписа за “референдум против ћирилице”. Било је то 17. новембра 2013. године [2]. Врхунац тих дешавања представљао је тренутак када су представници “Штаба за одбрану хрватског Вуковара” током обележавања Дана сећања на жртве из 1991. године спречили пролазак службене колоне хрватског председника и премијера, који су се такође упутили на меморијал у Вуковар. Блокирани у колони, хрватски премијер Зоран Милановић и председник Иво Јосиповић су били приморани да одустану од посете Вуковару. [3] Блокирала их је маса коју је анимирао вуковарски “штаб”, на челу чије колоне су се нашли од стране Трибунала у Хагу недавно ослобођени хрватски генерали Анте Готовина, Младен Маркач и Иван Чермак.

Скидање ћириличних табли настављено је и после Дана сјећања. [4]

Ретки интелектуалци у Хрватској упозорили су да је описано дешавање било на корак од државног удара. [5] Славко Голдштајн, аутор књиге 1941. година која се враћа, тим поводом је за ријечки Нови лист прокоментарисао “вуковарску колону” у којој су остали блокирани највиши представници хрватске државе, разбијање ћириличних плоча и референдум “о ћирилици” следећим речима: “У вријеме преговора с ЕУ, таквих је десничарских изгреда било много мање, па се дојам о Хрватској битно поправио. Али унатраг неколико мјесеци, догодило се толико тога антиеуропског да то не може остати незапажено… Модерна демократска држава мора штитити појединца од државе саме. Ми сада имамо обрнуту тенденцију – уносимо у устав нешто што је изравно против појединца. Потом долази инцидент с плочама, па инцидент Джоа Шимунића с усташким поздравом, за који сви знају што то значи. По цијелој је Еуропи много десничарења, и ми по томе нисмо изузетак: Марин Ле Пен, Јобик, Герт Вилдерс у Низоземској, у Литви, у Грчкој, сада и у Словачкој… Али Хрватска је изузетак по нечему другоме: откад постоје ЕЗ и ЕУ, ни у једној чланици није се догодило нешто што би могла бити назнака државнога удара… Тек смо постали чланица ЕУ, и одмах смо били први у Еуропи по томе што бих назвао малим кораком према државном удару. Неколико сати трајао је у Хрватској државни удар против демократски изабране власти! Тога у ЕУ није било, у Француској, Литви, Маџарској, и другим државама у којима је десница можда и јача од наше. А у нас? Нећу рећи да је то био директни покушај, али јест директна назнака спремности на државни удар. Неколико сати је трајало обесправљење демократски изабране власти, којој се није дозволило да врши своју дужност и нормално ступа по хрватскоме тлу. То је страшан знак. Ако се то буде понављало, ми ћемо бити искључени из Еуропе. Еуропа ће наћи начина да се таквог канцера ријеши, тога морамо бити свјесни.”

У хрватском Сабору је питање двојезичних табли (са латиничним и ћириличним текстом) било узрок сукоба између посланика ХДЗ Јосипа Ђакића и независног посланика из Истре Дамира Кајина. Кајин је демонстрирао спремност дела хрватске политике да се заузме за одбрану људских и мањинских права. “Не поигравајте се положајем сународњака из реда мањина, јер је Хрватска њихова земља, као што је и ваша”, поручио је десном делу Сабора (парламента) Дамир Кајин. Он је изразио наду да хрватска влада неће допустити референдум о ћирилици, односно “да ће Уставни суд реагирати” у циљу заштите права мањине, конкретно – српске мањине.

Одговорио му је ХДЗ-ов посланик Јосип Ђакић, проблематизујући забрану наступа Марка Перковића Томпсона у Истри. Кајин му је узвратио упозорењем: “Ови фашистоидни повици које неки пјевачи користе ‘за дом’, па им публика одговара ‘спремни’, у Истри неће проћи. Један овакав референдум, који има за циљ дијелити грађане Хрватске по националности, је нешто што је монструозно и што Уставни суд мора преиспитати. Ако се то не догоди, онда лаку ноћ Хрватска. Онда се нећемо зачудити ако Вуковар напусти још људи, који не да су другачије националности, него који и другачије мисле.” [6]

О атмосфери ксенофобије и опште спремности да се погазе права српске мањине најбоље сведочи и чињеница да је чак и председник Српског националног већа неприхватљивост разбијања ћириличних табли у Хрватској аргументовао тврдњом да је ћирилично писмо “једно од историјских писама хрватског народа”. На страну напори неких “академских” кругова у Хрватској да домаћу глагољицу преточе у претечу ћирилице, право је питање шта је Милорад Пуповац, председник Српског националног већа, желео да постигне таквим маневром? Апелујући на већинско становништво тврдњом да је “ћирилица једно од историјских писама хрватског народа”, Пуповац је онима који су у Хрватској ненаклоњени ћирилици, поручио да је разбијање ћириличних табли заправо разбијање “нашег”. [7]

Другим речима – разбијање “хрватске” националне баштине. Поменута изјава потврђује да у садашњој Хрватској на “мањинску” заштиту може да рачуна само оно што се може маскирати или представити као изворно “хрватско” као хрватско културно и национално благо.

Ни раније Пуповчеве иницијативе нису у Хрватској налетеле на добар одзив, као ни новина о “хрватској” ћирилици. Подсетимо да је Пуповчеву иницијативу увођења ћирилице као изборног предмета у хрватске школе, љуто напао и књижевник Хрвоје Хитрец (према Википедији “посебице познат по бројним књигама за дјецу и младеж”, између осталог, аутор серијала о Петрици Керемпуху) текстом објављеним 4. фебруара 2008. године на порталу Хрватског културног вијећа под насловом Зимско пупање ћирилице [8]: “Без обзира што се ради о пробном балону, са циљем иритирања хрватске јавности, није наодмет поновити: ћирилица коју нуди Пуповац туђа је хрватском језику и хрватској култури и њезино увођење у хрватске школе потпуно је депласирано. Наиме, ради се о ћирилици источнога типа, која је била симбол великосрпскога империјализма, како у првој, тако и у другој Југославији.”

Већ то једначење једног писма са неуспелим политичким програмима сведочи о нараслој нетрпељивости коју добар део хрватске јавности испољава у односу према етничким и верским мањинама, а пре свега према српској мањини у Хрватској. И не само то – тиме се смисао мањинске заштите обесмишљава до апсурда, јер заштита неке мањине никада не може да се постигне само помоћу “равноправности” са већином, а још мање путем “национализовања” дотичне мањине и њених обележја. Управо обрнуто – само “позитивна дискриминација” мањине, којој су загарантована још и “посебна права” (што подразумева и право на службену употребу мањинског језика и писма), могу да обезбеде потпуну равноправност мањине са већинским народом.

Међународни суд правде (International Court of Justice – ICJ) је у том смислу већ дао своју последњу реч када је априла 1935. године одлучивао у примеру мањинских школа у Албанији. ИЦЈ је пресудио да формална равноправност мањина (дакле равноправност на папиру, при чему су у пракси поништена њихова посебна права) заправо прикрива њену неравноправност. Тридесет година касније је један од судија поновио сличну аргументацију пишући своје одвојено мишљење у случају Јужне Африке, те је оценио да “принцип једнакости пред правом тражи да се са оним што је једнако, поступа једнако, а са оним што је различито – различито” [9].

У случају разбијања ћириличних табли у Вуковару, то је био конкретан пример бруталног кршења права мањине. Уређењем према коме би мањина добила право на службену употребу сопственог писма на таблама само тамо где представља “већину” (што је захтев иницијатора “референдума о ћирилици” – да се она сме користити само у срединама где српска мањина чини преко половине локалног живља), била би озакоњена управо таква неравноправност. Упркос томе су организатори скупљања потписа за референдум који су назвали Вуковар – Не ћирилици парадирали у поворци Загребом, певајући песме “Зови, само зови” и “Од стољећа седмог” од Трга Бана Јелачића па до Сабора, где су предали 632.165 потписа [10].

То значи да је свој потпис, а посредно и глас за најгрубље гажење елементарних мањинских и грађанских права дао сваки шести Хрват, од 3.738.708 регистрованих бирача са сталним пребивалиштем у Хрватској. [11]

Хрватски званичници су у описаним примерима “званично” осудили инциденте, али нису урадили ништа значајно у циљу њиховог спречавања, а свему је оркестрирао млак одзив хрватских медија који су већином исказали разумевање за бунт противника ћирилице. Хрватски председник Иво Јосиповић је, осуђујући инциденте у Вуковару, рекао да “је требало објаснити људима зашто је добро да се поштују двојезичност и различитост”, али и да “треба имати разумевања за бол људи којима је родбина страдала у Вуковару”. Јосиповић је одговорност за настало стање пребацио на душу и појединих партија, уверен да је одговорност свих странака “да објасне зашто је за Хрватску добро да се поштује двојезичност и друго писмо”. Тако поштовање међународних уговора и сопственог уставног закона није било представљено у хрватској јавности као јасна међународна обавеза државе Хрватске, обавеза о којој у складу са принципом “pacta sunt servanda” (ултимативно поштовања уговора) нема расправе, већ је све то домаћим бирачима сервирано као нешто што је подређено утилитаристичком, али и растегљивом принципу “доброг”, односно “корисног” или “некорисног” за државу. И све то упркос чињеници да хрватски Уставни закон о заштити права националних заједница и мањина налаже да свака национална мањина, која чини више од трећине становништва неке локалне самоуправе има право да на њеном језику и писму буду постављени јавни натписи и ознаке.

Према последњем попису становништва, у Хрватској има око 20 општина и градова у којима припадници српске мањине чине више од трећине становништва. Уколико се релативизује извршавање закона који том становништву гарантује њихова посебна права, па се то прикаже као нешто што више и није обавеза државе, онда се ствара утисак да је извршавање тзв. мањинског закона (који је резултат преговора са међународном заједницом и правним претходницима Србије) подређено простој процени шта је “добро” или “лоше”. Што намеће питање кредибилитета државе која на такав начин третира своје мањине и у пракси изврдава сопствене законе, усвојене баш у циљу заштите мањине.

Свака држава која је потписала међународне уговоре и последично усвојила законе а која није способна да изврши своје обавезе – нужно се соучава са падом свог кредибилитета у очима шире заједнице. Губитак међународног поверења утиче и на све следеће договоре и обавезе те исте државе. Хрватска се после уласка у ЕУ у више наврата нашла у таквом положају, а на основу благих речи хрватског председника и спорих реакција државних органа по питању некажњеног величања фашизма и све жешћих напада на мањине – све је вероватније да ће се такав тренд наставити.

ГЛАСНА ВЕЋИНА БРАНИ ФУДБАЛЕРА

Све то је на длану и захваљујући реакцијама које су у Хрватској уследиле после Шимунићеве “фудбалско-усташке” егзибиције. Хрватској није тешко пало згражавање јавности у државама у окружењу, али зато јесте одлука светске фудбалске организације ФИФА-е. ФИФА је због скандирања усташког поздрава казнила Јосипа Шимунића глобом од 30.000 швајцарских франака и паузирањем десет утакмица. Шимунићу је забрањено не само да игра фудбал него и да навија јер не сме да уђе на стадионе.

“Играч и публика су користили поклич који је током Другог свјетског рата користио фашистички усташки покрет. Стога је Дисциплинска комисија закључила како је њихово понашање било дискриминишуће. Узевши у обзир све околности овог случаја, посебно озбиљност инцидента, комисија је одлучила да казни играча са 10 утакмица неиграња”, одлучила је ФИФА [12].

Јосип Шимунић је нетом после догађаја изјавио како је усклик “За дом спремни!” нешто што је “одувијек желио учинити”. Касније је томе додао своје уверење да “није учинио ништа лоше” јер се ради о “староме хрватскоме поздраву”. Оно што не само чуди него и брине, јесте да чак ни Министарство унутарњих послова Хрватске у таквом Шимунићевом поступку није видело ништа спорно, па је издало саопштење да у комуникацији Јосипа Шимунића са публиком на трибинама “није нашло елемената прекршаја”. И то упркос чињеници да је поздрављање покличем “За дом спремни!” у Републици Хрватској санкционисано као деликт и кажњава се по чак три закона: по Закону о јавном реду и миру, Закону о јавном окупљању или/и Закону о спријечавању нереда на шпортским натјецањима. До сада је због таквог изгреда у Хрватској кажњено свега 13 особа.

Нешто другачија је била реакција опћинског тужилаштва у Загребу, које је изјавило да поступање Јосипа Шимунића представља “манифестацију расистичке идеологије, презир према другим људима због њихове вјерске и етничке припадности те тривијализирање жртава злочина против човјечности”. Јосипу Шимунићу је издат прекршајни налог, те је кажњен највише допуштеним износом од 3.270 евра (25.000 куна). Најавио је жалбу. Џоови (Шимунићев надимак) фанови су на друштвеним мрежама покренули низ сајтова подршке, па је 10 дана од инцидента на загребачком Максимиру чин Јосипа Шимунића подржало више од 150.000 корисника „Facebook-а”, док је петицију у одбрану фудбалера до краја јануара 2014. године потписало 170.000 људи. [13]

Кад се све сагледа, реакција медија и хрватске јавности је била скоро једногласна. За ретке медије и малобројне новинаре је усташки поздрав “За дом спремни!” био раван скандалу [14], док је већина у Хрватској изразила не само изненађење него и неслагање са одлуком ФИФА и солидарисала се са кажњеним фудбалером. Када је загребачкиВечерњи лист својим читаоцима поставио питање “Што мислите о Шимунићевој казни?”, 7,37 одсто или 1.081 читалаца се сложило са тврдњом да је “Фифа била ригорозна, а казна претјерана”; 7,02 одсто или 1.030 читалаца сматра да је “Шимунић заслужио казну, али не тако велику”, док се 35,20 одсто или 5.164 испитаника идентификовало са оценом да је “казна преблага, требало га је доживотно суспендирати”. Индикативно је да највећи број анкетираних (50,41 одсто, односно 7.395 читалаца) сматра да је одлука ФИФА “велика срамота, поздрав ‘За дом’ није усташки” [15].

ШИМУНИЋЕВА НЕУВЕРЉИВА ОДБРАНА

Убрзо су хрватски медији, као један, почели да лансирају прилоге у којима су припремили терен за медијску “одбрану” Јосипа Шимунића. Из тих прилога се могло сазнати, на пример, да је “За дом” заправо “стари хрватски израз који се користи у говору, књижевности, пјесништву, глазби, филму и шпорту”, те да је из њега “настало неколико поздрава, бојних поклика и крилатица, нпр. домољубни поздрав ‘За дом!’ којега је наводно користио бан Јосип Јелачић, а војска би му одговорила са ‘Спремни умријети!’“.

На порталу Дневно.хр објављен је чланак под насловом Двострука мјерила Фифе: НДХ им није сметала кад је играла за њих. Аутор А. Р. ради правдања Шимунићевог поступка наводи “да спорни узвик заправо долази из времена када није постојала НДХ, а богме ни ФИФА”. Као доказ “двоструких аршина”, аутор подсећа “да је та иста НДХ у вријеме постојања, дакле од 1941. до 1945. године, била пуноправна чланица кровне ногометне организације те у том раздобљу одиграла 15 службених утакмица”, стога је “занимљиво да им НДХ није сметала давне 1945”, а сада “без проблема истражују ногометаша који је искрено признао да му није био циљ промицати мржњу већ истакнути љубав и понос који осјећа за своју домовину”.

У чланку Ногомет се играо и у НДХ – треба га забранити коментатор Твртко Долић пише: “По чему је то НДХ била гора држава од данашње РХ? Расни закони у НДХ наметнути су од стране тадашње најснажније свјетске силе, која се директно умијешала у распад прве Југославије, која је била у пакту с првом Југославијом. Обрамбени ногометаш Џо Шимунић, пресудан за наш пласман на Мундиал 2014. у Бразилу, који нам доноси двије милијарде куна, припадник је једног народа који не ратује изван граница хрватских земаља, народа који миленијима брани свој дом. Природно свему томе, Шимунић је са старим хрватским поздравом ‘За дом!’ изрекао коме је намијенио свој скупоцјени поклон. Публика је одговорила ‘Спремни!’. У чему је проблем? Па примитивни самозвани друштвени арбитри налазе да је тај поздрав кориштен и у НДХ! Као и ‘Добро дан’, као и ‘Хваљен Исус и Марија’, као и бројни други ‘усташки’ поздрави”. [16]

Оваква аргументација (пуна грубих материјалних грешака), која у данашње време као норму понашања препоручује неко наводно “уобичајено понашање” из времена НДХ – представља најчешћи вид одбране усташтва у Хрватској. Шимунићев гест се тако брани и аболира накнадним “креативним” тумачењима усташког поздрава иако су сва таква тумачења заснована на погрешним аналогијама и неоснованим закључцима. Оно што је било “нормално” у време НДХ не може бити основа за “нормално” понашање данас, као што ни геноцид, етничко чишћење и друга масовна кршења људских права почињена у време НДХ никада, па ни данас, не могу бити прихватљива норма понашања.

Брисању граница између усташтва и фашизма и “нормалног национализма” који дан-данас буја у Хрватској, допринела и употреба појединих симбола из времена НДХ у савременој хрватској држави. Ту појаву је детектовао и међународни посредник Дејвид Овен, који је упозорио да је “за Србе у Хрватској било веома провокативно” што је Туђманова “влада за заставу независне Хрватске усвојила исти симбол који је користио Павелић, црвено-белу шаховницу” [17]. А пошто су шаховница, монета (куна), као и многа друга обележја усташтва имплантирана у нову хрватску државу без већих ломова и, што је најважније – уз изостанак осуде не само унутар него и ван Хрватске, јавност у актуелној Хрватској стога још теже разуме зашто би сада били спорни неки “стари усташки” односно “старохрватски” поздрави. У том духу се један од читалаца Вечерњег листа нашао у недоумици: “Ја ништа не кужим. Новац за вријеме НДХ је била куна. Како то није усташка валута, а поздрав јесте?”

Одговор није тежак – усташки поздрав, за разлику од валуте, има посебно значење и уско је повезан са усташким покретом и идеологијом. Истина, тешко је одвојити од исте идеологије и куну и шаховницу. До какве збрке долази у појмовима и вредносним судовима у Хрватској због олаког преузимања иконографије и речника марионетске Независне државе Хрватске, која је одговорна за најтеже повреде људских права у своје време, сведочи податак да се Хрватска у свом уставу позива на тековине антифашизма, док је у свакодневици преузела речник и иконографију некадашње НДХ.

Илустрације ради, треба подсетити и да је подршку Шимунићу дала и ванпарламентарна партија Акција за Бољу Хрватску. Странка је кивна због напада на Шимунића и “500 година стари поздрав” који су фудбалер и публика практиковали на стадиону, после утакмице са репрезентацијом Исланда.

“Стари су то хрватски поздрави који се у разним пригодама користе још од 16. стољећа, од времена Николе Шубића Зринског. Након Домовинског рата поздрав ‘За дом спремни!’ је стекао велику популарност међу хрватским ногометним навијачима, те га се често може чути на ногометним утакмицама. Истина је да се иначица ‘За поглавника и дом спремни!’ користила кратко вријеме прије седамдесетак година међу припадницима усташког покрета, али и данас мрзитељи Хрватске и Хрвата усклик ‘За дом спремни!’ поистовјећују с њим, занемарујући друге повијесне чињенице које говоре у прилог да се ради о више вјековном хрватском поздраву… С тога дајемо потпуну потпору хрватском репрезентативцу Јосипу Шимунићу у обрани од не аргументираних напада оних који у било којем хрватском симболу виде повампирено усташтво,” пише у јавном обраћању Акције за Бољу Хрватску, која уједно изражава и жаљење јер су “готово сви еуропски медији пренијели вијест о обраћању Јосипа Шимунића хрватским навијачима, осудили га и практички засјенили ону да је Хрватска отишла на Свјетско првенство.” [18]

Импресивну одбрану Шимунића понудио је некадашњи комуниста и потоњи социјалдемократа Здравко Томац (потпредседник Сабора у периоду 2000-2003) у Хрватском фокусу. Томац се (уз слику председника Хрватске у униформи гардисте ЈНА преко које пише “Јосиповић, Титов гардист на Пантовчаку”) обрушио на “фашизацију” која због критике усташке иконографије наводно прети Хрватској од стране државног врха. Као шлагворт за свој гнев против стигматизације Хрватске на рачун усташтва, Томац се присетио изјаве председника Хрватске Иве Јосиповића приликом посете Израелу 2012. године, када је Јосиповић у Кнесету, обраћајући се израелским посланицима, казао да је “у срцу наше нације змија истребљења других народа ослабљена, али је још увијек ту”. [19]

“Је ли у срцима тисућа младих Хрвата зато што на шпортским стадионима скандирају ‘За дом спремни’ живи усташка змија? Или у њиховим срцима живи љубав за дом и домовину те за њих скандирање за ‘дом спремни’ није никако слављење усташлука него изражавање љубави и оданости својем дому и домовини. Јесу ли у праву они који тврде да је за ‘дом спремни’ стари хрватски поздрав још од времена Зринских и Франкопана и да га се неоправдано поистовјећује са усташким поздравом ‘За поглавника и дом спремни’?” запитао се Томац. За њега је Шимунићев “иступ” био само “повод да се сукобе двије Хрватске, једна која цијело вријеме кривотворинама покушава доказати да је Фрањо Туђман био на челу усташке Хрватске, да је ова Хрватска наставак Павелићеве Хрватске те да је у Хрватској потребно провести деусташизацију и обрачунати се с усташким змијама које живе у срцима знатног дијела хрватског народа; то је она Хрватска која је цијело време тврдила да је Олуја била злочиначки потхват и да је Хрватска утемељена на злочину”. Осуђујући такву, за Томца неподобну Хрватску, он истиче врлине оне друге Хрватске, у којој истиче “домољубну већину која је увијек бранила истину о Домовинском рату, која се супротстављала детуђманизацији Хрватске” и која је увек тврдила да је “измишљање усташтва и производња усташтва протухрватска политика која помаже великосрпској империјалној политици” [20].

Ни председник хрватског фудбалског савеза Давор Шукер није оћутао Шимунићев преступ. Одлучио је да Шимунићев потез критикује на начин да то необавештенима звучи као подршка, чак похвала Шимунићеве храбрости. Шукер је Шимунићев поступак на максимирском стадиону означио као “потпуно непримеран”, а онда је у истом даху додао да је “људски грешити” и да “забрињава бујица која се сручила на Шимунића, који је частан човек”. Шукер је окупљеним новинарима објаснио да је Шимунић тим поводом већ био “у Савезу, све прати веома емотивно, и сам каже да је шокиран јер су његов гест повезали са усташтвом и мрачним делом хрватске историје.” [21]

У краћем разговору за Вечерњи лист се на исту тему огласио и најпознатији и у Хрватској најомиљенији фудбалски тренер Мирослав Ћиро Блажевић. “Огорчен сам јер је Фифа тако ригорозно реагирала. То уопће није усташки поздрав. Усташки поздрав је ‘за дом и поглавника’. Јадном Шимунићу то су на леђа натоварили домаћи шпијуни који компромитирају повијест. Он је то изговорио у једном заносу након велике побједе, а то је направио заједно с публиком. Па казните онда и све навијаче ако можете!” прозвао је ФИФА резигнирани Блажевић. [22]

Такви ставови (који су у хрватској јавности прошли без критичког осврта) брину и зато јер се не ради о усамљеном догађају. Само месец дана раније је против фудбалског клуба Хајдук у оквиру Прве хрватске ногометне лиге (ХНЛ) покренут дисциплински поступак због узвикивања поклича “За дом спремни!” и “Ајмо, усташе!” на утакмици 17. првенственог кола Хајдук – Осијек, на сплитском стадиону Пољуд. Скандирање је иницирала навијачка група Торцида, али нико од навијача није одговарао због усташких поклича. Полицијска управа сплитско-далматинска је издала саопштење којим је обавестила јавност да не истражује јесу ли коришћени непримерени националистички или фашистички слогани, већ је ли било нереда на трибинама: “Можемо вас обавијестити како је у тијеку провођење криминалистичког истраживања у односу на наведени догађај, ради утврђивања прекршаја из Закона о спрјечавању нереда на шпортским натјецањима.”

Иако је извикивање усташког поклича кажњиво по неколико прекршајних закона, а у ређим случајевима и по Казненом закону Републике Хрватске, изгред навијача Хајдука је убрзо пао у заборав.

У то доба је, међутим, због истог деликта суспендован Далибор Равић, представник за односе са јавношћу Завода за здравствено осигурање Херцеговачко-неретванског кантона са седиштем у Мостару. Он је преко друштвене мреже ширио исти усташки поздрав и подржао “гласноговорницу” Министарства туризма и околине Федерације БиХ Мију Мартину Барбарић, која се такође није устезала да у свом статусу на Facebook-у напише “поздрав” – За дом спремни. [23] Извештачи Ал-џазире су после “случаја Шимунић” нотирали да је “Хрватска подељена” у оцени тог инцидента и упозорили да је у Немачкој поступање са лицима који изражавају сличне ставове много оштрије, јер се неонацистичке провокације (нпр. поздрављање са “Heil Hitler!”) кажњавају затвором у трајању до годину дана. [24]

Шимунићева провокација је допрла и до САД, које су осудиле извикивање усташког поздрава. Џонатан Мур (Jonathan Moore), директор Уреда америчког Државног секретаријата за регион југоисточне Европе, одговарајући на питања на скупу у вашингтонској задужбини Карнеги за међународни мир, посвећеном ситуацији на европском југоистоку, осудио је недавне инциденте у којима су учествовали хрватски ногометни репрезентативац Јосип Шимунић и навијачи: “Шокирани смо и разочарани провокативном реториком. Сви знамо да навијачи, можда је боље рећи – хулигани са Балкана знају рећи грозне ствари… Посебно је запањујуће то што након утакмице у Загребу провокативно није говорио неки хулиган, него ногометаш на терену, који изгледа не зна повијест властите земље када је могао све то изјавити” [25].

Негативне реакције поводом инцидената на максимирском стадиону искусио је и Славко Голдштајн током боравка у САД приликом промоције превода своје књиге 1941. Година која се враћа”. [26]

У тексту под насловом Шимунић је платио цех за све наше неподопштине аутор Марин Шарец наводи речи председника УЕФА Мишела Платинија (Michel Platini), изречене годину дана уочи инцидента којег је изазвао Шимунић: „Недавно сам разговарао с хрватским челницима о проблемима хулиганства и насиља у ногомету. Разумијемо да је ваша недавна повијест састављена од ратова, нереда и предрасуда, да су остале трауме… Но, будући да је оружје одавно утихнуло, хрватски ногомет мора опет бити извор поноса. УЕФА је пружила и пружит ће помоћ, али разочарани смо резултатима које сте постигли, баш попут једног вашег сусједа…” Шарец упозорава да Платинијеви саговорници у Загребу очито нису схватили његову поруку, изговорену у поводу прославе 100. рођендана Хрватског ногометног савеза (ХНС). “Када бисмо уистину разумјели оно што нам свакодневно савјетују и предлажу сви ти добронамјерници и недобронамјерници у земљи и иноземству, тада бисмо схватили да Фифа с 10 утакмица забране играња и доласка на стадион није, заправо, казнила Шимунића. Казна је то за све оне наше несташлуке, усташлуке и остале неподопштине у којима код куће уживамо, а које су свијету који нас окружује и заједници којој бисмо жељели припадати – сасвим неприхватљиве,” упозорава Марин Шарец у тексту објављеном на политичком порталу Објектив. [27]

Портал даље критикује Шукера и ХНС као “суодговорног јер није хтио прљати руке” кажњавањем Шимунића, стога се сад неосновано чуде због драстичне казне за коју су сами криви због сопственог нечињења.

“Будући да у Хрватској великој већини грађана очито није баш најјасније што је допуштено, а што не када изађу из своја четири зида, требао би то под хитно (ма, требало је то учинити већ одавно!) законски прописати. Треба, коначно, без увијања рећи, написати и прописати да било какав облик величања фашизма није дозвољен и да је усташки поздрав ‘За дом – спремни!’ баш то и такво величање квислиншког фашистичког режима, а не нешто чиме бисмо се требали дичити и то истицати.” Шарец закључује да “треба написати и прописати и који то поступци, симболи и поруке ‘вријеђају достојанство група људи везано уз њихову расу, религију, поријекло’, како то стоји у образложењу Фифине казне Шимунићу; требало би све то учити и у школама; да је то, а не баш управо супротно, рађено у посљедњих 20 година, не би на Шимунићев поздрав ‘За дом!’ спремно одговорило 20-ак тисућа гледатеља на максимирском стадиону 2013. године”.

(Наставиће се)

СВЕТЛАНА ВАСОВИЋ МЕКИНA / ИГОР МЕКИНА

Извор: НОВИ СТАНДРАД / УНС – Јадовно