Јесу ли Музичко и Тјагњибок део европских вредности?

Наслови су марширали јучерашњим издањима београдског Блица. Чак су се и тактички повлачили, у зависности од властите информативне огољености. Недостајале су само бакље и бат медијског стројевог корака. На пример: „Руска чизма не одлази са Крима!“ Или, до душе, краткотрајно: „Путин повукао војску након америчког упозорења!“ Овај други наслов у мрежном издању промењен је око подне у нешто као: „Испаљени први меци на Криму“. Затим: „Окупиран део Украјине, остали џепови отпора!“

Чак и прозападна штампа, а у Србији је безмало сва штампа таква, тешко може да брани позиције нечега, што се у овом тренутку колоквијално назива влашћу у Кијеву. Гледали смо у тим медијима протеклих месеци свашта: од дечака који је спавао између гробова родитеља у Сирији, преко другог, који је прешао пустињу бежећи од Башара ал Асада, до хуманитарке коју су зли момци у Кијеву ранили док је пружала помоћ демонстрантима.

За први случај, показало се да су дирљиве слике настале далеко до Сирије, као део уметничког пројекта необичне, чак чудне естетике. Али, не постоји у европском смислу прихватљива информативна естетика у коју је могуће упаковати Александра Музичка, Олега Тјахњибока и антисемитизам тако змијски уплетен са антирусизмом. Нема медија, дежурних експерата, ни душебрижника из прозападног невладиног сектора Србије, који могу сувисло да објасне откуд неонацисти, антисемити и антируси у координатном систему интереса Европске уније.

Подсетимо, Александр Музичко је онај кабадахија, што је наоружан аутоматском пушком терорисао и шамарао легалног државног чиновника Украјине из Ривањске области. Пре него што је решио да се бави превратом и насиљем у својој земљи, овај члан профашистичке организације „Десни сектор“ мало је ратовао заједно са Чеченима против Руса.

Његов наизглед култивисанији сабрат је Олег Тјагњибок, лидер партије „Свобода“. Док је живот Музичку доделио изглед осредњег кербера, Тјагњибок је углађени циник. Његова визија слободне Украјине своди се на обећано клање Руса и Јевреја. Листа тих дивних људи по мери демократских стандарда, чије подухвате ЕУ и САД обасипају похвалама, не завршава се на Музичку и Тјагњибоку. Ту су још „Опште добро“ и десетине других агресивних неонацистичких и фашистичких организација.

Проевропски Београд о томе ћути, заливен заједничким интересом. Нема саопштења невладиног сектора, нема усковитланих коментара по новинама, не оглашава се нико поводом фашизма у Кијеву. Као да свака тековина, рођена из насиља и неправа, стиче право сваког, па и моралног грађанства, само ако је изведена у име и за рачун ЕУ или САД.

Европска унија не може да апсорбује Украјину са проблемима. Али, може да учини све што је у њеној моћи да Кијев не буде у заједници са Русијом, од чега је у књизи „Велика шаховска табла“ толико страховао Збигњев Бжежински. Отуда се потези Москве у београдским медијима, у недостатку аргумената и чињеница, описују немаштовито, хладноратовски: руска чизма, окупација, џепови отпора…

Западни медији су, по обичају, професионалнији. Они не скривају немоћ својих држава, јер то не морају да чине. Они су већ на западу, у Европској унији. Музичко и Тјахњибок за њих су тек послуга. Помало егзотични крвожедни трибали, ограничене употребне вредности.

За прозападни Београд, међутим, њих двојица су украјинске инкарнације Хашима Тачија. Потенцијални демократски партнери са којима, срећом, неће морати у Брисел, на серију вечера и пријатељско ћаскање уз свеће о универзалним принципима европских вредности.

Бранко Жујовић – Глас Русије