КиМ и Крим

Деси се понекад да оно што Владимир Путин изговори може да прија ушима чак и заклетих србофоба и русофоба. Тако је 4. марта као ударна вест на Б-92 стајао наслов: „Путин: ако може Косово, може Крим“. А онда је цитиран и сам руски председник: „И ако је то дозвољено, рецимо, косовским Албанцима, ако је дозвољено да се то уради у многим крајевима света, то право народа на самоопредељење уоквирено је у релевантним документима УН и колико знам није поништено. Међутим, ми нити то сада радимо, нити намеравамо да провоцирамо такве одлуке, нити ћемо у било ком случају подгревати таква настојања“.[1]

Занимљиво је то што је, у својој обради, Б-92 неупоредиво коректније пренео смисао и суштину те важне изјаве него што је то учинила државна телевизија, тзв. медијски јавни сервис европске Србије РТС, који је исту вест пренео на следећи начин: „Путин је ситуацију на Криму упоредио са Косовом, наводећи да становништво тог полуострва има право на самоопредељење, као што је то претходно дозвољено косовским Албанцима, а и у многим другим деловима света“.[2]

Чак је шокантно колико је Б-92 свој посао у овој прилици урадио квалитетније, поштеније, и са мање малициозности према остацима српске државности на Косову и Метохији од медијске куће за коју се плаћа претплата. Јер, Б-92 је такође навео и битну квалификацију коју је употребио руски председник: „На питање да ли се разматра припајање Крима Русији, Путин је одговорио одречно, а затим је додао да верује да људи у условима слободе изражавања и сигурности ‘могу и морају сами да одлучују о својој будућности'“.

Заправо, ко год чита сајт РТС добио је поруку да је уствари оно што су западне силе наметнуле када је реч о КиМ нешто сасвим нормално, па чак и природно, нешто што се дешава „у многим другим деловима света“, нешто што сада чак и Руси, досад непоколебљиви у непризнавању тзв. косовске независности, сматрају нормалним, па чак и закономерним процесом. Поготово у садашњом ситуацији, кад се ради о територији до које им је стало, Криму.

Наравно, то није случај, што нам само мало пажљивије читање вести са Б-92 и потврђује. Јер, не само да се ту види да је руски председник одречно одговорио на питање да ли разматра припајање Крима Русији, него је и јасно дефинисао услове под којим би некакво изјашњавање о самоопредељењу уопште могло да се одржи: „у условима слободе изражавања и сигурности“. Већ на том основном кораку, цео процес самопроглашене косовске независности не пролази испит. Контекст је нашироко познат: незаконито НАТО бомбардовање у којем су почињени бројни злочини против човечности, после којег је дошло до масовног протеривања српског и осталог неалбанског становништва са територије КиМ, затим још једног масовног погрома (17.3.2004.), мноштво нерешених убистава и отмица, активно спречавање повратка расељених и избеглих, итд. Да не говоримо о чудовишној организацији вађења и трговине људским органима за коју су осумњичене водеће приштинске политичке фигуре, и перманентној атмосфери терора и застрашивања којој су изложени сви неалбанци, али и противници приштинских власти и помоћних структура. На крају, имамо и отворено кршење Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација када је једнострано проглашена лажна држава „Косово“, што представља још једно отворено кршење међународног права.

Јасно је да је, користећи косовску паралелу, руски председник говорио о уобичајеним западним двоструким аршинима, и да је хтео да их посебно апострофира у контексту најпознатијег могућег примера, а то је управо косовски пример, пример који је већ добро познат не само просечном необразованом западном политичару већ, бар у најосновнијим цртама, и просечном необразованом западном гледаоцу. А, наравно, и домаћи, руски гледалац је врло добро упознат с тим примером, као и гледаоци широм света који још увек нису потпали под покровитељски западни медијски кишобран. Уосталом, руски државни канал Русија 1 је само пар дана пре тога објавио репортажу из Београда, у којој су нашироко цитиране речи упозорења Слободана Милошевића упућене руској, белоруској и украјинској јавности, да не праве грешке које су направили народи Југославије, већ да се уједине, јер ће једино тако да буду снажни и слободни и да сачувају своју независност.[3] Уз то, било је речи и о НАТО бомбардовању и његовим погубним последицама по становништво бивше СР Југославије.

Пре ће бити да је то та паралела коју руски државни врх жели да истакне: западне силе поступају незаконито, бомбардују независне земље и покушавају да им отму делове територије, а затим то проглашавају за „правно народа на самоопредељење“. С друге стране, Русија поступа законито, штити интересе који су дефинисани међународним уговорима, ни једном речју не доводи у питање територијални интегритет Украјине (већ само легитимитет тренутних власти у Кијеву) – али исти НАТО агресори одмах на сав глас дижу галаму на Русију, оптужујући је да жели са Кримом оно што они и сада отворено раде са КиМ.

Уосталом, чак и да којим случајем то није тако, да постоји чак и црв сумње да чак и пријатељска Русија можда мисли другачије, државни органи и државни медији би били дужни да тумаче све изјаве, како пријатеља тако и непријатеља, у кључу који највише одговара државним интересима Србије. То је прва и основна лествица борбе за своје интересе: непрекидна борба за правилно, односно повољно тумачење чињеница, права, уговора, споразума, изјава, итд. То је основни израз непокореног народног духа. Очигледно је да садашње власти у Београду то не чине, ни званично, ни приватно, ни преко државних медија. Но, то не значи да од те борбе треба одустати, макар и на индивидуалном плану. Ствари могу брзо да се преокрену. Тога су свесни и београдски „евромајдановци“ и њихови баштиници и наследници, зато им се „украјински“ и ини сценарији, као скелети у ормару, и причињавају.

Александар Павић – ФСК