Извештај УНМИК-а о насилном одузимању виталних органа од отетих Срба после завршетка НАТО-агресије, достављен је још 3. новембра 2003. године Међународном трибуналу у Хагу, као што показује улазни печат тог тела. Никада до данас у целини није објављен, нити је неки суд по њему поступао. Како стоји у самом извештају неки од сведока су још пре састављања извештаја нестали на мистериозан начин. Остаје отворено питање да ли су српски истражни органи дошли до овог извештаја и, ако јесу, шта су тим поводом предузели. Таблоид је у поседу комплетног УНМИК-овог Извештаја из кога објављује најважније делове.
………
Овде је важно напоменути да су Фуше-Крују комплетно колонизовали људи из Бајрам Цура и Тропоје у време комунизма, и да је то веома опасно место. Како знамо да су Харадинаји породично повезани са Бајрам Цуром и Тропојом, онда можемо слободно да сугеришемо да, такође, имају добре односе са њиховим рођацима у Фуше-Круји, као и са власницима земље и фарми које су користили за овај прљави „бизнис“. „Б“ се придружио ОВК у Септембру 1998. Живи у предграђу Призрена.
Прва „испорука“- ударци моткама и пендрецима
Каже да је другог јула примио наређење од свог команданта да оде из Суве Реке у Урошевац са још једним војником (возачем) и преда неке документе једном високом официру ОВК, и да након тога изврши свако наређење које евентуално добије. Било је десет сати пре подне. Када су стигли нашли су човека за везу који им је казао да сачекају. Чекали су у некој кући до два поподне, ту су им дали и ручак, потом им је речено да се одвезу до Талиноваца и тамо покупе још једног војника ОВК (ми ћемо га овде називати „трећи лик“) на излазу из Урошевца. Возили су се у белом Фолксваген комбију. Дакле, ту су покупили тог човека, „Б“ га је пре тога сретао пар пута у Приштини.
Одвезли су се до Талиноваца, где су продужили још 100 метара према северу, ту су ушли у кућу у чијем подруму је ОВК држала 5 заробљених Срба. Тамо је видео два старија човека, преко 60 година старости, и два млађа између 20 и 30 година старости. Били су прљави и раскрвављених глава. Један од њих је на себи имао војничку кошуљу. Тамо је била и једна жена, старија од 50 година.
„Трећи лик“ их је псовао, и претио тим Србима, да ће сада морати да „плате“ за све што су урадили Албанцима. Зграбио је једног старијег човека и питао га где му је син. Старији човек је ћутао, и он га је снажно ударио песницом, тако да је пао. Затим се загледао у млађе Србе и потом их извео напоље. Ставио им је лисице на руке и укрцао их у комби.
Потом су се њих тројица одвезли назад у Суву Реку и тамо су преноћили. Веома рано, следећег јутра, друга ОВК патрола је привела још једног Србина. „Трећи лик“ је разговарао са њима, дао им неко паковање, и затим преузео заробљеног Србина. Било је око шест ујутро.
„Б“ им је донео доручак. Каже да је био изненађен да је храна за заробљеника била тако обилна. Око 6:30, заједно са „трећим ликом“ је дошао још један Албанац цивилно обучен (доктор). Он је наредио Србима да скину кошуље и онда их упитао да ли су ударани моткама или пендрецима, или слично. Срби који су покупљени у Талиновцима кажу да су примили више удараца у главу, и да је то било све. Наређено им је да се обуку и око седам су послати у Призрен. „Б“ је био веома изненађен начином на који су заробљеници били третирани. Помислио је да ће бити размењени за заробљене Албанце.
По доласку у Призрен направили су пола сата паузе, и потом су седморо њих продужили према граници. Тада су им ставили „траке“ на уста, већ су били везани лисицама, и наређено им је да ћуте, или ће бити устрељени на лицу места. Прошли су границу без проблема, трубнули су немачким војницима, и то је било све. Пут је био закрчен избеглицама које су се враћале.
Одвезли су се прво до Кукеша и тамо су покупили још једног Албанца, који је сишао у Бићају, јужно од Кукеша. Такође су, „четврти лик“ обучен у цивилно одело и „трећи лик“ из Урошевца, напустили возило у Бићају. Тамо су укрцали два друга Албанца – касније је испало да је један од њих Арапин из Египта. Одвезли су скроз доле до Бурела у централној Албанији, где су „испоручили“ Србе.
Требало име је цео дан да тамо стигну, јер је пут био веома лош. Људи које су покупили нису били причљиви. Један од њих је задњих пет година живео у Турској и он је проговори пар речи када им је казао где да возе. Касније када сам разговарао са „Б“ он ми је казао да се осећао веома непријатно у друштву та два човека. Они нису дозволили њему и другом возачу да уопште разговарају, и наредили им у току вожње да се зауставе два пута, да би могли да размотају тепихе и моле се Алаху. Он нам је казао, да је касније чуо од „трећег лика“ да је други „верски фанатик“ био Египћанин.
Друга „испорука“- транспорт млађих Срба
Следећи дан су се вратили на Косово и одмарали до 14. јула. Онда су се „Б“ и његов „колега“ одвезли до Грековаца, то је између Призрена и Суве Реке. Одатле је он отишао у друго село по имену Дубрава, онда назад у Грековце, и онда источно од Грековца у близини два манастира где су покупили три Србина, на обали реке Душнице. Касније, када су били на путу за Призрен покупили су још два српска заробљеника од једне јединице ОВК. У ствари, један од њих је био муслиман српског порекла.
Није ми казао како је то знао. Та двојица су били ужасно претучени, и казао ми је да је касније приметио да је под у комбију био прекривен њиховом крвљу. Тада су имали још два војника ОВК у пратњи у комбију, и у то време са њима у конвоју је ишао мали камион. Када су стигли у Тусус одвели су Србе у кућу једног локалног Албанца, а из малог камиона који је возио иза њих су извели још шесторицу Срба. Сви су били затворени у исту кућу. Са њима је била једна циганска девојчица и једна старија жена. Циганску девојчицу су извели негде ту ноћ. Чуо је да су је војници ОВК силовали. После тога никада је више није видео.
Следеће јутро су покупили три Србина из групе која је доведена претходни дан. Тог јутра је у Тусус дошао „трећи лик“ који је учестовао у претходном транспорту и из групе издвојио млађе Србе који су добро изгледали. Потом су се сви, три Албанца и три српска заробљеника, одвезли до Кукеша, где су се срели поново са Турчином-Албанцем, овај пут је био сам.
„Б“ нам каже да га је „трећи лик“ ословио са „здраво Махмут“, а овај му је одговорио „селам алејкум“ или нешто слично на арапском. Махмут нам је пребацио што каснимо, и да би било боље да се држимо договора, јер авион не може да чека на нас. Овај пут смо се одвезли скроз до Фуше-Крује. Стигли смо касно ноћу. Пут је био ужасан. Објасним нам је да је возио до ранча у близини вароши. После нам је у разговору казао да су тамо нашли четири Арапина и два Албанца „унутра“, који су дошли такође са севера, из Бајрам Цурија.
Два Арапина су били у униформама ОВК. Казао нам је да је у кући био ужасан смрад, и да су свуда по зидовима биле исписане молитве из Курана. Затворили су Србе у једну собу. Следеће јутро „Б“, његов колега возач, и „трећи лик“ су се вратили назад на Косово. Приликом повратка „трећи лик“ их је упозорио да о свему држе затворена уста, и да ће бити добро награђени. Он им је објаснио да су рат и хаотични вакум који је настао по завршетку рата били изванредна ситуација за „бизнис“, и да већ имају исувише пуно „поруџбина“, и да им је Махмут био од велике помоћи у убеђивању „клијената“ да они нису преваранти. „Трећи лик“ је углавном све време разговарао са сувозачем од „Б“. Он је додао да „их“ ни он сам не воли, али да плаћају добро. Питао сам га кога „њих“, и „Б“ ми је одговорио: „Клијенте“.
Трећа „испорука“- органи путују на Блиски Исток
После овог имали су паузу од три дана. У међувремену друга група ОВК је узела његов комби и обавили су једну вожњу до Кукеша, да би се вратили истог дана. Онда 18. јула „Б“ је обавио још једну „испоруку“- покупили су три српска заробљеника у Сувој Реци, рано ујутро. „Трећи лик“ им се придружио неко време пре границе у другом комбију, а потом је прешао у „Б“-јев комби. У другом комбију су такође била два српска заробљеника. Све заједно су их одвезли у Бићај где су их испоручили локалном „човеку“ који је радио за „један чувени клан“. Вратили су се у Призрен истог дана.
Након тога „Б“ је био „на допусту“ до 19. августа, док је његов колега возач урадио неколико „испорука“ са друге две групе ОВК. Онда 19. августа његов колега возач и „трећи лик“ су га звали да им се поново придружи. Прво су се одвезли до Ландовице, а потом до Пиране где су се зауставили у близини. Ту су преузели 10 до 12 заробљених Срба и укрцали их у камион, овај пут је то био црвено-прашњав „Волво“ камион. Потом су између Пиране и Ландовице покупили још 6 или 7 заробљених Срба.
„Трећи лик“ им је објаснио да је овако лакше да их све покупе на гомили и пребаце одједном у Албанију, јер њихов „посао“ постаје све осетљивији, и да је боље да се не „коцкају“ са КФОР-ом и осталим фракцијама ОВК. Стигли су у Кукеш исти дан и преспавали су на оближњем сеоском газдинству, где су већ држали пет српских заробљеника. Следеће јутро, „трећи лик“ и колега возач су продужили до Бурела са 4 српска заробљеника у комбију, док су остали остали у области Кукеша. Овог пута су отишли у други крај Бурела, у једну кућу која је изнутра изгледала као мала медицинска клиника. Кућа је имала само огромно приземље, и изгледала је као да је пре служила као ресторан.
„Трећи лик“ је казао да се већина људских органа испоручују на Блиски Исток, посебно у Дамаск, „то је Сирија“ – објаснио је он. Потом су поново испоручили заробљене Србе локалним наоружаним људима, тамо је „Б“ уочио једног мушкарца тамне коже и са брадом, који је вероватно био Арапин. „Б“ и друга двојица су провели ноћ у другом крају Бурела и следећи дан су отишли у Тирану, где је „трећи тип“ посетио Махмута и Арапина кога је „Б“ видео током прве посете. Он није присуствовао састанку. Остали су следећи дан у Тирани, а потом назад на Косово, и то је било све.
„Б“-ов колега возач му је казао да је он у оквиру других група ОВК пребацио око 60 српских заробљеника у Албанију, али да је само половина њих „коришћена“ за трговину органима. Додао је да су неки од њих били подвргнути медицинским прегледима и тестирањима у Кукешу и Бићају, али није обезбедио детаље. Питао сам га да ли су од Срба узимани узорци крви или неки други узорци, али он ми није дао одговор на то питање. Његов колега возач очигледно није био задовољан новцем којим су их плаћали.
Он је изјавио да су Махмут и његови пријатељи, „трећи лик“, високи званичници ОВК и албански гангстери, зарадили читаво богатство, док су њима давали „мрвице хлеба“. Колега возач је исмевао Махмутијеву причу да су имали високе трошкове због тога што су морали да „унајмљују авион“ и тако даље. Махмут им је такође казао да људски органи не могу да „трају заувек“ у фрижидеру.
На крају је додао да су Башким Ибрахими и Азем Хоџа били задужени на албанској страни за овај „бизнис“, и да су радили за исте „људе“ који су организовали шверц оружја за ОВК у току рата. Није хтео да именује „крупне рибе“. Такође је није рекао скоро ништа о учешћу ОВК у све ово. Само је напоменуо да су веома „важни људи“ били укључени у овај посао и да не сме више ништа да нам каже, јер се плаши за безбедност своје породице. Казао нам је да су чак и неке албанске девојчице католикиње са севера Албаније биле киднаповане, и да су уместо да буду послате у Италију да се баве проституцијом попут многих других (што је до тада била пракса), биле такође искасапљене за своје органе. После те задње „испоруке“ он није обавио више ниједан транспорст, али верује да се „бизнис“ тамо и даље наставља, али без трансфера преко границе. Око једне ствари је био апсолутно сигуран, а то је да „Атлантска ОВК бригада“ није имала ништа са овим „бизнисом“.
Писмо о сведоцима и догађајима
Уједињене Нације
Интерна администрација Уједињених Нација
Косово
УНМИК
Господин Џонатан Сач,
шеф мисије за Косово и Македонију, Хашки Трибунал
Референца: ДОЈ/ДИР/2774/пец/03
12 Децембар 2003.
Драги господине Сач,
У наставку су изложени детаљи везани за наводне албанске ратне злочине, везано за наше недавну дискусију.
Почевши средином 1999, могуће и пре тога, између 70 и 200 српских заробљеника су насилно отети живи и камионима и комбијима пребачени у илегалне затворе у близини северних албанских градова Кукеш-Бићај и Тропоја. Апсолутна већина тих људи су етнички Срби са Косова, киднаповани између јуна и октобра 1999. Ти Срби који су одведени у Албанију су били углавном мушкарци старости између 27 и 50 година.
Почевши у јулу 1999, према више извора, још неутврђене поузданости, неки од тих заробљеника (24 до 100) су пребачени из северне Албаније у приватну кућу (или више кућа) у близини вароши Бурел (Бурелли), неких 110 километра југозападно од Кукеша.
Медицинска опрема допремљена у ту кућу је коришћена од стране доктора да „поваде“ органе из заточеника, који су потом „умирали“.
Њихова тела су закопавана у близини. Људски органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75 километара југозападно од Бурела) и слати авионом у иностранство. Поред етничких Срба, и други заробљеници су довођени у инкриминисану кућу, који су нам описани као жене „проститутке“. Најмање две од њих су биле из Мирдите у Албанији. Последња „испорука“ заточеника из северне Албаније у „кућу“ у близини Бурела је пријављена у пролеће или почетак лета 2000.
Поред живих талаца који су одведени у Албанију, један неутврђен број лешева српских цивила су пребачени из Косова у Албанију, где су закопани на удаљеним и пустим локацијама.
Ова горња информација је базирана на интервјуу са најмање осам извора, чији кредибилитет треба да буде још тестиран, сви су етнички Албанци са Косова или Црне Горе, који су служили у Ослободилачкој Војсци Косова. Према тим изворима, транспорти и „хируршке операције“ су извршавани са активним учешћем или одобрењем средњих и виших званичника ОВК, као и од више доктора са Косова и из иностранства.
Кућа где су се вршиле „екстракције органа“ је лоцирана 14,58 км јужно од Бурела, на следећим координатама: 41.32.49 север и 20.00.19 исток.
Кућа је смештена у засеоку Куртеши, који је лоциран шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош (Клоси). Раскрсница од које се одваја земљани пут за Куртеши је отприлике 8,57 км јужно од првог моста јужно од Бурела.
Ови извори су захтевали да њихов идентитет буде сакривен. Идентификовани су само бројевима:
1. Етнички Албанац из југозападног Косова који је служио као обичан војник у ОВК за време рата. Сведок број 1 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
2. Етнички Албанац из северозападног Косова, који се придружио ОВК 1998. и служио је као обичан војник и возач. Сведок број 2 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
3. Етнички Албанац из северозападног Косова који је био возач и стражар при регионалној ОВК команди у западном Косову. Сведок број 3 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
4. Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као обичан војник и возач. Сведок број 4 тврди да је директно учествовао у закопавању лешева српских цивила на Косову и да је транспортовао заробљенике са Косова у северну Албанију.
5. Етнички Албанац са Косова, које је био средње рангирани официр за логистичку подршку у ОВК и био је близак Рамушу Харадинају. Сведок број 5 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему овоме још није разјашњена.
6. Етнички Албанац из Призрена, који је од стране ОВК био оптужен за сарадњу са Србима. Био је киднапован заједно са својим братом и био је у заточеништву у логору ОВК, лоцираном у једној напуштеној фабрици у Кукешу. После рата је ослобођен и вратио се у Призрен. Он тврди да је видео заробљене српске цивиле у рукама ОВК у Кукешу.
7. Етнички Албанац са Косова који је служио као обичан војник у ОВК. Сведок број 7 тврди да има директно сазнање о илегалним затворима у северној Албанији.
8. Етнички Албанац који је служио у ОВК под доскорашњим командантом Дринијем. Сведок број 8 тврди да има директно сазнање о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
Таблоид
