Тако је говорила Соња Бисерко: „Србија спава на лешевима“

Ако се за деловање председнице Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соње Бисерко нешто може рећи онда је то свакако оцена да се није мењала: и данашње хашко сведочење те „грађанке Србије“ у својству вештака Хрватске као да је само последња потврда њеног ангажмана који сублимирају два наслова са сајта Изјаве.срб – одакле су преузети цитати који следе – САМО НАЈГОРЕ (ЗА НАС) ЈЕ ДОВОЉНО ДОБРО (ЗА ЊУ) и ОПРОСТИТЕ ШТО СМО ВАС НАТЕРАЛИ ДА НАС БОМБАРДУЈЕТЕ

Победио је нациста, а изгубио ратни злочинац.

поводом председничких избора у СРЈ када је Војислав Коштуница победио Слободана Милошевића, за „Торонто стар“, „НИН“, октобар 2000.

САД су имале кључну улогу у одбрани Муслимана у Кувајту, Босни и на Косову, што их чини јединственим у погледу толерантног става према исламском свету. Европска антиисламска параноја била је нарочита видљива на Балкану у односу на Муслимане; све је урађено да се наводно спречи стварање ‘исламске државе’ у срцу Европе, без обзира што су они де факто били стварне жртве агресије и геноцида… И сама Србија треба да се суочи са својом паранојом када је ислам у питању, а која је базирана на предрасудама и незнању. Последњи ратови више су оголили православни фундаментализам, посебно у РС, него исламски у Босни и на Косову.

„Хелсиншка повеља“, новембар 2001.

Питање Влаха у источној Србији све више добија пажњу стране јавности, док се у самој Србији, не само броја већ и културног идентитета, упорно негира и поред чињенице да оно латентно постоји све време трајања друге Југославије.

„Хелсиншка повеља“, децембар 2001.

Карла дел Понте је поново затражила од Судског већа Хашког трибунала да преиспита своје одбијање да се обједине све три оптужнице против Милошевића, јер с правом указује на директну повезаност Косова са пројектом Велике Србије.

„Хелсиншка повеља“, јануар 2002.

Мислим да сам то демантовала.

на констатацију да је „Коштуницу одмах после победе назвала нацистом“, „Блицњуз“, фебруар 2002.

Не бих се враћала на поједине формулације које ви сад цитирате, а које су истрзане из контекста оног о чему сам тада говорила.

на констатацију да је „за време НАТО бомбардовања код Медлин Олбрајт ургирала да се размотри окупација Србије, а у ‘Њујорк тајмсу’ тражила да се Србија војно порази, демилитаризује, да Запад преузме све медије у земљи…“, „Блицњуз“, фебруар 2002.

И комунистичка традиција у Србији је имала дубоке корене и подршку у колективизму, али је недвосмислено обележила српску културу крајем XX века.

„Хелсиншка повеља“, фебруар 2002.

Политика условљавања коју САД воде према Србији је логична… Мислим да је значајно то условљавање утолико што ипак тера на неки ред у смислу неких приоритета који су неопходни у овом друштву како би се дошло до тих жељених помака на економском и на политичком плану.

Б92, април 2002.

Приче премијера Ђинђића о Индијанцима и поглавицама показују да он не третира све људе као равноправне субјекте цивилног друштва који имају право гласа, већ као поданике.

према „Блицњузу“, децембар 2002.

У данашњој Србији постоји организована кампања мржње против свега несрпског и свега различитог… праћена испадима ксенофобије и антисемитизма.

„Хелсиншка повеља“, фебруар 2003.

На видело ипак излази чињеница да је рат припреман знатно раније од појављивања Туђмана и Изетбеговића. То отвара и кључно питање одговорности Србије за агресију и геноцид. Зато је тужба Босне и Херцеговине и Хрватске у Суду правде у Хагу против Србије итекако важна, јер тај Суд ће нужно дати и дефиницију рата без које нема нормализације односа у региону. Покушај међународне заједнице да тај проблем решава политичком коректношћу (значи, прећуткивањем истине) само је додатна фрустрација и за жртве и за агресора.

„Хелсиншка повеља“, април 2003.

У Србији не постоји реална слика о Косову после НАТО-интервенције 1999. Слика Косова се знатно изменила. Косово је напредовало, то је једно младо друштво које жели да иде напред, а у Србији није било ниједне позитивне репортаже, ниједног чланка о томе.

Б92, јул 2003.

Инсистирање на Косову као делу Србије сасвим је неприхватљиво, имајући у виду да је Србија својим деценијским понашањем изгубила сваки легитимитет на том делу територије.

на дебати „Косово: стандарди и статус“, новембар 2003.

Политика условљавања, поготово у земљама као што је Србија, је уобичајени механизам изнуђивање демократизације у земљи која нема спремност и унутрашњи потенцијал да успостави владавину права и одговорности.

„Хелсиншка повеља“, март 2004.

С новом Владом, Србија се још више бољшевизирала.

„Утисак недеље“, октобар 2004.

Грађани Србије и ми сви заједно већ имамо довољно података о злочинима који су почињени у име овог народа и може се слободно рећи да Србија спава на лешевима.

конференција за новинаре, фебруар 2005.

Уместо суочавања с прошлошћу, Влада Србије форсира релативизацију злочина и покушава да изједначи све стране у ратовима. У Србији нема потенцијала за суочавање с прошлошћу и с геноцидом које су српске снаге починиле у Сребреници 1995. Геноцидна политика Београда доказана је пред Хашким трибуналом, у процесу против генерала Радислава Крстића, али без притиска међународне заједнице друштво у Србији не може суочити с тим и осталим злочинима почињеним у име српског народа.

у Дубровнику, мај 2005.

Српска православна црква је ретроградна и националистичка институција која има и политичке амбиције.

у Дубровнику, мај 2005.

Господин Месић је многим потезима потврдио своју политичку зрелост. Он је први говорио о злочинима почињеним над Србима и отворено осудио фашизам. Волела бих да су и наши политичари толико способни да направе обрт, покају се за изјаве из деведесетих година и направе дисконтинуитет.

„Курир“, децембар 2006.

А геноцид у Хрватској из II светског рата управо је покренула наша елита академска заједно с црквом, да само подсетим да је црква почела да откопава све те масовне гробнице 1988, 1989. и 1990. и да је на тај начин мобилисала Србе у Хрватској и у Босанској крајини. Мислим, то је нешто што је недозвољиво, то јесу биле жртве, манипулисано је њиховим емоцијама које нису биле стављене нити у неки контекст, нити им се помогло да се некако с тим… да се то нешто разреши и да се понуди нека интерпретација.

„Утисак недеље“, март 2007.

Власти у Београду покушавају да издејствују поделу Косова. Било би погубно да Запад још једном изађе у сусрет Србији уважавајући реалност на терену, јер то може трајати у недоглед и на другим тачкама у Србији, или пак негде другде у региону.

у интервјуу „Грађанском листу“, мај 2007.

У Хрватској је направљен огроман искорак у прављењу биланса и за Други светски рат и за оно што се дешавало деведесетих година, али се то овде у медијима врло игнорише – то је штета јер се у Хрватској праве велики напори и на нивоу државе и на нивоу истраживача, историчара. Стиче се утисак да се овде не дозвољава да Хрватска изађе из те приче, што она чини на прави начин већ неколико последњих година.

ТВ „Кошава“, јун 2007.

Војислав Коштуница и СПЦ су главни генератори и промотери великосрпске идеје, док је Борис Тадић у овом тренутку више ангажован на подели Косова. Србија је војно поражена 1995, али идеолози српског националног пројекта и даље имају илузију да ће бити остварено уједињење српских територија. Та прича постаје актуелнија како се приближава расплет статуса Косова.

за сарајевски „Дневни аваз“, јул 2007.

Држава у овом тренутку отварање приче о бомбардовању РТС-а користи за своју пропаганду против чланства у НАТО-у. Слободан Милошевић је искључиви кривац за НАТО интервенцију. Жртвовао је своју земљу и свој народ. НАТО је обавестио унапред сваки пут о циљевима који ће бити бомбардовани.

НИН, септембар 2007.

Ова Влада ради на удаљавању Србије и од НАТО-а и од Европске уније, само чекам моменат када ће се и ЕУ прогласити непријатељем, и то управо када се нуди Споразум о асоцијацији. А до тог споразума се дошло сниженим критеријумима, Европа више не зна шта да ради са Србијом јер је она пацијент, а Европа је жели у тој широј породици. Европа нас чека раширених руку, али су Влада и изразито премијер против ЕУ.

ТВ „Пинк“, октобар 2007.

Овде кад поменете моје име, сви мисле да ја мрзим Србе.

„Политика“, фебруар 2008.

Ја бих само да подсетим да се у Београду за сада није јавно изашло са тезом о подели Косова, мада је она једина званична или незванична стратегија већ дужи низ година. Тек је последњих дана министар Самарџић поднео тај предлог Унмику, чији садржај је касније негирао. И Добрица Ћосић, као и увек у кључним моментима наше недавне историје, изашао је са интервјуом Вечерњим новостима, где је захтевао разграничење Срба и Албанаца и уједињење преосталог дела Косова са Албанијом. То је заправо покушај да се Албанија увуче у стварање велике или већ какве Србије и да се Срби на Косову ставе под ингеренцију Београда.

„Пешчаник“, март 2008.

Сели смо у један ресторан, испред кога су почели да се окупљају људи. Неколико њих је седело за суседним столом. Ушли су неки људи који су нас фотографисали и онда су нас полако извели из тог ресторана. Испред су нас дочекали са јајима, каменицама и грудвама снега. Нико није био погођен, сем Обрада Савића.

посета Хелсиншког одбора српским енклавама на Косову, „Пешчаник“, март 2008.

„Политика“ је антиевропски лист у сваком погледу, погромашка. Политика, нарочито дневна, врло је перфидна и анти свих суседа.

„Полиграф“ ТВ Б92, септембар 2008.

Мапа Србије [без Косова] представља реалност, метафорично осликава став и то лутање Србије…

о Годишњем извештају Хелсиншког одбора за 2007. годину, „Није српски ћутати“ ТВ „Ентер“, септембар 2008.

Слободан Антонић ће можда изгубити посао, али не због нас – већ што је дошла нова партија на власт којој он није близак. Он се можда мало вади на Хелсиншки одбор, он никако неће губити посао у овој земљи још увек због Хелсиншког одбора или неке друге организације.

о Годишњем извештају Хелсиншког одбора за 2007. годину, „Није српски ћутати“ ТВ „Ентер“, септембар 2008.

То се већ десило – ови су похапшени, у Хагу су, Србија се уводи у регуларну ситуацију – уз опструкције и тешкоће, на неки начин, враћа се у нормално стање. То се дешавало свим земљама које су залутале, то је захтев цивилизације.

на подсећање да је тражила денацификацију, НАТО окупацију Србије и хапшење лидера, „Није српски ћутати“ ТВ „Ентер“, септембар 2008.

У нашој штампи готово да нема позитивног извештавања шта се дешава на Косову.

за сарајевски недељник „Слободна Босна“, октобар 2008.

Мислим да Црна Гора треба да призна независност Косова. Не само она, већ све земље у региону, јер је то предуслов за стабилност региона.

на црногорско и македонско признање Косова, за подгоричку „Републику“, октобар 2008.

Косово се данас користи као оправдање за територијалне претензије Србије, иако српске националисте Косово занима искључиво као средство помоћу којег могу да добију део Босне.

сарајевски „Дани“, октобар 2008.

Moja невладина организација делује и међу Србима у енклавама на Косову и дошло се до изненађујућег сазнања да су Срби у енклавама прихватили реалност и независност Косова, тако да с тим Србима сад треба на албанској страни, у парламенту и влади дати могућност за дијалог.

у Европском парламенту, децембар 2008.

Српска влада није тренутно истински заинтересована за укључивање у Европску унију, пошто имају других сфера интереса, а део српске елите је и даље окренут ка Русији. Мисли се и да се може ући у ЕУ а да се не испоштује цео низ мерила.

у Европском парламенту, децембар 2008.

Прича о трговини органима је једна прича која је, врло невешто пласирана од стране Карле дел Понте у тој књизи. Јер, ако је имала доказе онда је морала подићи оптужницу. И мислим, ја лично мислим да тај број није реалан. И мислим да, тужилаштво у Београду врло греши што стално износи у јавност, оно што налази у истрази. И мислим да Београд доста манипулише, и да је управо у функцији да се, због ове пресуде [војном и полицијском врху Србије] која је била очекивана, истовремено билдује једна прича о несталима који су били жртве трговинама органима.

„Проблем“ ТВ „Студио Б“, март 2009.

Ја не кажем, ако и постоји, наравно то треба процесуирати. Али, мислим да је врло погрешно, и за Албанце, и за Србе, да се тиме сад манипулише овако, како се манипулише у нашим медијима. И мислим да то наравно, јако трује односе између Срба и Албанаца. Али, мислим да Београд од почетка води погрешну политику, чини ми се, зато што, пре свега, не пристаје на ту реалност али с друге стране, као што је познато, Београд и није хтео Косово у Србији. Хтео је поделу Косова.

„Проблем“ ТВ „Студио Б“, март 2009.

Међутим има једна друга реалност, која није видљива, ни за Србе, можда, на Косову, а ни овде, а то је да Срби и Албанци у тим енклавама, комуницирају, имају један суживот, који није никад, да кажем осветљен или видљив за јавност. Зато што нико о томе неће да пише. Значи постоји један modus vivendi, који итекако функционише. И морам да кажем још једну ствар, с обзиром да се с тиме много манипулише. Последњи година и нема тако много етнички мотивисаних инцидената. Има неких, пошто смо разговарали са пуно људи, више, да кажем провокација. Да, пролази се преко њиве…

„Проблем“ ТВ „Студио Б“, март 2009.

Отежавајућа околност је што је за геноцид у БиХ оптужена само Република Српска а не и налогодавац и идејни творац геноцидне политике, Србија.

као почасна грађанка Сарајева, „Е-новине“, октобар 2010.

Одбојност према НАТО је неоправдана.  Треба истаћи и јаке емоције на страни НАТО у време доношења одлуке о интервенцији у СРЈ 1999, јер су већина тадашњих лидера Алијансе били шездесетосмаши, који су одрасли на пацифизму.

на скупу „Србија, Западни Балкан и НАТО ка 2020“, „Танјуг/Бета“, октобар 2010.

У Србији се извештај Дика Мартија користи као кључни аргумент за криминализацију Косова као државе и за оспоравање независности. У извештају на први поглед није јасна такозвана Жута кућа, односно, чињеница је да се трансплантација органа, а то тврде угледни лекари, мора обављати у потпуно другачијим условима. Тај део приче је мало вероватан, али то не значи да нешто из извештаја није тачно. Нема разлога да се било шта оспорава.

„Е-новине“, децембар 2010.

Мислим да је тај извештај [Дика Мартија] од самог почетка био пласиран на начин који је био сувише сензационалан и на неки начин је оштетио углед Косова и косовске државе. С обзиром да тај извештај не садржи никакве конкретне податке о тврдњама које он ту износи, он је морао да временом атерира и да <a href=„http://www.izjave.net/quote/9770“ target=„_blank“>да изјаву попут ове</a> и мислим да се цела та прича полако некако релаксира и доводи на меру која ће касније у неком истражном поступку показати праве размере, да ли је збиља било то и колико је било то. Па у том извештају нема доказа. Само су наводи и тврдње.

током боравка на Косову, „Глас Америке“, јануар 2011.

Црногорска држава је коначно почела да реагује на адекватан начин, с обзиром на то да СПЦ у Црној Гори, нажалост, није престала са својим провокацијама и негирањем црногорске државе. СПЦ је главни инструмент негирања Црне Горе.

о правосудном поступку против митрополита Амфилохија, за подгорички Интернет портал „Аналитика“,  јануар 2011.

Знате што, то су све информације које долазе из одређених центара и зато никад нисам желела одговарати на та питања. Ја сам грађанка Србије и не желим да ме дефинишу по етничкој припадности.

на питање да неки њен рад „приписују томе што долазите из мијешаног брака односно томе што вам је мајка Хрватица, чак да је ваш брат погинуо као припадник Збора народне гарде“, загребачки „Национал“, април 2011.

Једна од највећих препрека за битан напредак у региону је став Србије према суседима и посебно стална жеља Србије да има преовлађујући уплив над њима. То нарушава бржу демократску консолидацију њених суседа, развој истинске сарадње у региону и њихов напредак у приступању Европској унији и НАТО.

на сусрету парламентараца Европске уније и Западног Балкана, „Блиц“, април 2011.

Овде је дошло до редукције Срба на Србе, они су ваљда и грађани…

„Хоћу да знам“ ТВ „Б92“, фебруар 2012.

Србија се за рат спрема од седамдестих година.

„Хоћу да знам“ ТВ „Б92“, фебруар 2012.

У „Олуји“ је учествовао и Београд. Остало је да се још испита улога Београда.

„Хоћу да знам“ ТВ „Б92“, фебруар 2012.

Није изненађење што су недавни догађаји, везани за „аферу Шарић“ и време и начин на који су објављени, усмерени на дискредитацију премијера Ивице Дачића, због успеха у преговорима са Приштином.

„Фонет“, фебруар 2013.

Нисмо само ми криви што су се појавили десничари. Крива је и конзервативна струја, која је дошла на власт и наметнула свој модел. Реформе су заустављене, а Србија се окренула крајњем конзервативизму, који је у супротности са савременим европским токовима.

на тезу да се омладина сама организовала и почела да формира организације које би показале да се млади не слажу с њом и Наташом Кандић, „Вечерње нвоости“, март 2013.

Српска страна верује да би то што се догодило након војне акције „Олуја“ – оних шест стотина стараца – могло да се квалификује као етничко чишћење. Међутим, реч је о организованом егзодусу у коме је Београд одиграо огромну улогу.

„Време“, новембар 2013.

Стање Ствари