Глигорићи убијени од усташа

Дједа Љупка (41година) су усташе одвеле од куће средином љета 1941. године. Кућа у којој је његова жена уз помоћ најстарије кћерке Драгице (заручене за попа Вујића) водила кафану, се налазила у мјесту Језеру, поред православне цркве посвећенe Cветом Великомученику Цару Лазару.

У кући је поред Љупкове чељади живјела и његова стара мајка Мара. Након одвођења, Љупко је прво био затворен у жидовском храму (темплу) у Јајцу. Одатле је премјештен у православну цркву у Јајцу гдје је са преко 160 Срба био затворен око 20 дана.

У судском спису налазимо податке да је Љупко „умро” 18.09.1941.г. у Подмилачју.

Као мјесто његове погибије Подмилачје је наведено и у изјави партизанског курира Станка Глигорића, у којој стоји да је у Подмилачју убијен и Љупков зет Љубо Савановић.      Из биљешки фратра фрањевачког самостана у Јајцу Јосипа-Јозе Маркушића, у зборнику сјећања, сазнајемо да је покољ Срба у Подмилачју извршен у недјељу увече 7. септембра 1941.г. уочи католичке Мале Госпојине, у тзв. Драмчевим расадницима, испод жељезног моста на десној обали Врбаса, близу Јајца. Тијела закланих бачена су у ископану јаму. Мјесто злочина никад није обиљежено.

Послије завршетка рата, у септембру или октобру 1945. године, извршено је отварање гробнице у Подмилачју одакле су кости пренесене у раку испод хотела Турист у Јајцу, гдје је свештеник обавио помен. Дан раније су кости биле у православној цркви у Јајцу у којој је извршен парастос.

Гробница је била дуга око тридесетак метара, само оивичена и без споменика.

Премјештање костију жртава овог усташког злочина у тврђаву у Јајцу је обављено 1947. године, да би тек 1954. године партизанско гробље у Јајцу постало вјечно почивалиште њихових земних остатака. У овом гробљу на безименој надгробној плочи, величине метар са пола метра, пише: „Њемачки фашисти  (оп.аут.-неистина ) и домаћи издајници (оп.аут.-усташе) на најсвирепији начин убише 167 невиних људи, жена и дјеце (оп.аут.- Срба) код моста у Подмилачју.“

Љупково име је уписано на партизанском  гробљу у Језеру.

Љупкова мајка Мара (105 година), скоро слијепа старица, заклана је почетком септембра у кући Глигорића у Језеру, која је затим запаљена, навео је у изјави Станко Глигорић. Станков син Остоја претпоставља да је њено тијело остало под рушевинама куће и да су кости одатле послије рата пренесене на партизанско гробље у Језеру, гдје је уписано Марино име.

За Љупкову  жену Мару (35 година), кћерку Драгицу (17 година) и сестру Госпаву (36 година, удату Савановић) кројачицу, налазимо податке у судским списима, да су „умрле“ 14.09.1941.г. у Шипову.

У својој изјави Станко Глигорић је навео да су Мара, Драгица и Госпава стријељане код жељезничког моста ниже Шипова.

Из зборника сјећања откривамо да се већ 10.септембра 1941. године у „врбаку Шиповачких бара, близу жељезничког моста, на лијевој обали ријеке Пливе, налазила велика гробница, односно свјеже ископана земља у коју су усташе (оставивши на врби цедуљицу о броју побијених!) потрпале 530 закланих и стријељаних Срба“.

На мјесту злочина је послије рата подигнуто скромно безимено обиљежје од камена са плочом на којој је био уписан број побијених. Током времена овај споменик је скоро потонуо у живо блато, зарастао у шашу и постао неприступачан, да би данас био затрпан земљом за проширење паркинга оближње бензинске пумпе.

Кости побијених ексхумиране су са мјеста злочина у партизанско гробље Шипово, гдје изнад гробнице величине четири са два метра на плочи споменика, који је у рушевном стању пише: „Овдје је сахрањено 525 жртава фашистичког терора који су невино страдали у току НОБ. У знак сјећања ову спомен плочу подиже Земљорадничка задруга Пљева 27.07.1954. године“.

Имена Маре, Драгице и Госпове уписана су на партизанском гробљу у Језеру.

Стријељање на Шиповачким барама преживјеле су Љупкова ћерка Вукица (12 година) и још једна дјевојчица (кумица Глигорића из Језера).

Вукица је сачекала одлазак усташа у кукурузима, гдје ју је гурнула њена тетка Госпава прије него што ће скочити у Пливу и бити убијена. Дјевојчицама је при спашавању помогао неки муслиман, тако што им је дао димијице да се успут преобуку.

Јајачка породица Шобот (Ђуран и Ана, Србин и Хрватица), која је узела на издржавање двоје најмлађе Љупкове сирочади, Ковиљку (10 година) и Влајка (8 година), врло брзо је одустала од вођења бриге о дјеци и предала их је у клостер фрањевачког самостана у Јајцу. Одатле су жељезничким транспортом упућена у Бањалуку, гдје су можда кратко боравили у некој школи, одакле су одвезени у Стару Градишку. Са станице у Јајцу испратиле су их сестра Вукица и Зорица, кћерка Хрвата Мирка Филиповића, код  којег је Вукица била прихваћена. Ковиљка и Влајко су усмрћени крајем 1941.године у логору Стара Градишка-Јасеновац. Њихова гробна мјеста су непозната, а имена су им уписана на  партизанском гробљу у  Језеру.

Поред осморо овдје наведених Глигорића, још десеторо њих је невино побијених од усташа у мјесту Језеро и околини. Укупне жртве Глигорића су веће од овог броја за број бораца Глигорића погинулих у рату.

Желим указати и на поријекло фотографије ексхумације усташких жртава 1945.г., објављене на стр.667 првог тома књиге др.Ђуре Затезала „Јадовно-комплекс усташких логора“. Ова фотографија се може наћи и у зборнику сјећања „Јајачко подручје у ослободилачком рату и револуцији 1941-1945 ( стр.209 ).

На фотографији су у првом плану лобање Срба убијених од усташа у мјесту Подмилачје близу Јајца, а у позадини стоје омладинци из Јајца који су обавили ексхумацију костију 1945.г.

Драган Ј. Пејановић

Бања Лука

Јадовно