Хероји једног времена: Наталија Томић

Идоли данашњих генерација имају чудне вриједности. Славни, познати и популарни су постали они чији је систем вриједности одавно поремећен, као уосталом и систем вриједности самог друштва.

Али шта је са правим врлинама? Како то да незапажено одлазе у заборав личности које су задужиле генерације људи?

Као одговор на ово питање настаје наша рубрика под називом „Хероји једног времена“.

Прву посвећујемо покојној наставници српског језика и књижевности из Брчког- Наталији Томић.

Биографија

Наталија (рођ. Хаџи – Ристић) Томић

Рођена је 27. марта  1950. године у Брчком, као треће дијете у породици Милана и Зорке, Хаџи – Ристић. Основну школу и гимназију је завршила у Брчком. Студирала је у Тузли, гдје је 1973. године дипломирала на Вишој Педагошкој академији и стекла звање наставника српско-хрватског језика и књижевности југословенских народа. Убрзо након дипломирања се запошљава у ОШ “Јеленка Воћкић” на одређено вријеме. Након тога прелази да ради у ОШ “Заим Мушановић”, а затим у новоотворену школу ОШ “Ђуро Пуцар – Стари”, гдје ради до почетка рата 1992. године. У току рата је радила у Првој основној школи, а затим прелази у Другу основну школу, гдје ради до краја новембра 2012. године, када је установљено да болује од рака на плућима, те одлази на боловање.

Још од омладинских дана је била веома активна у друштвеном животу, те је учествовала на неколико омладинских радних акција.

Била је веома активна у струци и често су њени ученици, који су похађали лингвистичку секцију, освајали награде на такмичењима.

У току последњег рата, заједно са неколицином колега, учествовала у оснивању и обнови рада СПКД “Просвјета” у Брчком, гдје је била веома активна до самог краја.

Њена улога у организацији годишњих Светосавских академија је била веома значајана.

Иза себе је оставила супруга Станка и два сина с породицама, те неизбрисив траг у одрастању, формирању личности и животима бројних генерација ученика.

Ријечи пријатељице и колегинице: Милијана Радовић

Моја драга Ната…припадала  је оним ријетким људима који су рођени на срећу другима.Све је у њеном животу било на мјесту и како треба. Пријатељство са њом доживљавала сам као привилегију вишег реда .Имала је душу, широку и топлу као равница посавска.

Беспрекорна као супруга,мајка,наставник и пријатељ. Како су невоље у мом животу биле чест „гост“,сломиле би ме,да није било сигурне руке коју ми је Ната безрезервно пружала. Сад носим њен сат имјерим вријеме које ме плаши,без ње. Недостају ми наши разговори,њена лакоћа живљења,њене пријатељски насмијане очи.

А тек у школи…у њене разреде улазим с тугом,у збормици не гледам у столицу на којој је сједила,не откључавам њен ормар. На њему је још њено име. Сви смо је вољели. Чекало се Натино мишљење. Њена се  ријеч респектовала.

Кажу да велики људи не умиру јер настављају да живе у нашем сјећању.Можда,али остаје реална стварност у коме их нема више,отишли су заувијек,отишли.

Бивши ученици

Сви који су имали ту част и срећу да им предаје професорица Наталија Томић сигурно нису заборавили њене часове српског језика и књижевности.

„ У вријеме рата нисмо били свјесни да људи попут ње са ентузијазмом обављају свој посао. Тек после многи ће схвати да су то били хероји једног времена…одрастања. Људи који су нас обиљежили за цијели живот и оставили неизбрисив траг…а који су радили за плату од које се у то вријеме није могао купити ни килограм воћа.То су били ентузијаст ,људи са визијом бољег сутра, људи за које се са поносом може рећи да су узори“, ријечи су бивших ученика.

Упечатљиве су биле све њене поруке о духовним вриједностима и нематеријалном богатству које се огледа у знању.

На тим прелијепим часовима српског и најнемирни су били дисциплиновани и фокусирани на предавање, иако наставница Наталија није важила за строгог предавача. Ученици су је доживљавали као пријатеља, родитеља и наставника који плијени својом интелигенцијом.

Представљала је једну посебну генерацију педагога.

Часови на којима се обрађивала лектира често су се претварали у права мала позоришта са испреплетаним жанровима из којих су многи извукли поуке које и данас примјењују.

Бивши ученик: Жељко Лазаревић

Бодрила нас је да јавно говоримо о својим проблемима и страховима…била је далеко испред свог времена.

Посебно ћу запамтити њен заштитнички став који је заузимала према свима нама када нам је то било потребно.

На једном од од часова наш школски друг нам је кроз смијех саопштио да му је умрла баба. И док смо га сви ми зачуђено посматрали, питајући се шта је ту смјешно… она је устла, пришла му и загрлила га… а онда се обратила нама са ријечима:

„Дјецо, његова реакција је потпуно нормална, јер после погибије његовог оца и стрица,смрт се први пут догађа природно у његовој породици. Можда то и јесте ствар којој треба да се насмије“.

Кажу да велики људи не умиру јер настављају да живе у нашем сјећању

Наталија Томић, преминула је  12. новембра 2013. године у Брчком.

Жељко Лазаревић