Интермаријум: Измишљају оптужбе и прекрајају Европу!

Век од почетка Великог рата обнављају се оптужбе из времена Хабзбурга и Трећег рајха да су Срби и Руси изазвали први светски сукоб, а васкрсавају и стари пројекти прекрајања Европе. Један од њих је Интермаријум (Међуморје), заједница држава између Црног мора и Балтика, замишљене после Првог светског рата као „санитарни кордон“ против Совјетског Савеза, односно Русије. Ова идеја је између два светска рата уживала велику подршку Ватикана и Велике Британије.

Американци су касније прихватили традицију британске и англосаксонске политике непријатељства и ривалства према Русији у борби за светску моћ. Тако је преживела и идеја Интермаријума, која на постсовјетском простору има тежиште на Балтику и Украјини, а у перспективи према Белорусији. Украјинска Наранџаста револуција од пре неколико година и актуелна криза су несумњиво део политике Интермаријума. Њен огранак на Балкану огледа се у непрестаном притиску на Србију која се дугорочно сматра проруском – каже историчар и политиколог др Драган Петровић.

КАМПАЊА ХАБЗБУРГА Надвојвода Ото Хабзбуршки и његов брат Феликс покренули су у САД, уз помоћ америчке католичке хијерархије, кампању за стварање Дунавске конфедерације. – У јуну 1941. надвојвода Ото је одржао предавање у Конгресној библиотеци и поручио да 20. век припада великим државама и да народи Подунавља желе стварање Дунавске конфедерације у којој би живели Аустријанци, Баварци, Словаци, Мађари, Словенци и Хрвати. За житеље Босне и Херцеговине и Војводине рекао је да би морали да се изјасне да ли желе приступање конфедерацији – наводи Живојиновић.

Питањем санитарног кордона који би смањио утицај Совјетског Савеза и Немачке бавиле су се и Сједињене Америчке Државе, заступајући стварања великих европских федерација.

„Аустроугарска представља најбоље подручје за почетак европске федерације. Више држава Аустроугарске, чак и ако једном добију потпуну независност, ускоро ће се због разних интереса наћи присиљене у овој или оној форми да буду заједно. Подељене, оне ће брзо доћи под доминацију Немачке“, писао је 1918. представник САД у Швајцарској професор Џорџ Херон, америчком председнику Вудро Вилсону.

– За такво решење залагала се и тајна католичка организација Интермаријум с веома амбициозним плановима да у будућу конфедерацију укључе просторе између Балтичког, Црног, Егејског, Јонског и Јадранског мора – наводи академик др Драгољуб Живојиновић.

На југословенским просторима Ватикан, али и неке друге снаге нису биле задовољне стварањем Југославије и радиле су на јачању хрватског сецесионистичког фактора на сваки начин, надовезује се др Петровић.

АРХИВА Извештаји Контраобавештајног корпуса о Интермаријуму завршили су у строго поверљивим архивима, јер је почео Хладни рат, у коме су бивши нацисти постали „борци за демократију“.

– Први Интермаријум је настао под снажним утицајем Ватикана. Био је то покушај Свете столице да надомести део губитака утицаја које је претрпела нестанком Аустроугарске. Главни добитак у то време Ватикан је видео у обнови Пољске, која је тада захватила западне области данашњих Украјине и Белорусије. Међутим, британске службе, а пре свега МИ6, као и Ватикан подржавали су низ покрета, чак и са неофашистичким схватањима, који су деловали на широком простору Источне Европе и Балкана са циљем слабљења руских позиција. Огранак политике Интермаријума на Балкану се очитује кроз притиске према Србима, који се препознају као дугорочно проруски елеменат – каже др Драган Петровић.

Интермаријум је дуго био ван жиже пажње науке, све док девдесетих нису отворене архиве Контраобавештајног корпуса САД. Извештаји из Рима с краја Другог светског рата обелоданили су да је Интермаријума, као обновљену и проширену Хабзбуршку монархију смислила истоимена ватиканска тајна организација која је укључивала и ултраконзервативне политичаре широм света. Иста организација стајала је и иза „пацовских канала“ којима су на десетине хиљада усташа, нациста и украјинских есесоваца побегли у јужну Америку.

– Интермаријум је био пун свештеника, монаха и редовника језуита, бенедиктинаца и фрањеавца. Имали су штампарску машину за израду фалсификованих исправа, управљали су мрежом самостана који су служили као склоништа, прали прљави новац и што је можда најважније организовали су ефикасне пропагандне кампање које су ишле у прилог британским интересима. Од Балтика до Црног мора католички свештеници попут Крунослава Драгановића и украјинског надбискупа Бућка водили су шпијунску мрежу која је била од виталног интереса за британску обавештајну службу – забележио је Џон Лофтус, у то време агент америчког Контраобавештајног корпуса у Риму.

Новости – Б. Субашић