Зашто је опасна по Србе данашња четворолика језичка норма

Српска данашња језичка норма у четири лика (два изговора + два писма) нити је ваљано и практично решена норма за минимално српско језичко јединство и народно, и културолошко и социолошко обједињавање, нити је ваљано решење за друге народе у свету који би изабрали српски језик за учење и студирање. Та четворолика алтернативна нејединствена српска језичка норма опасна је по Србе, српску културу, цивилизацију и за будући идентитет у оквиру, код нас већ проглашене, „Европске уније без алтернативе“. Зато је изузетно важно да се српски државници, политичари, а пре свега српски научници за српски језик у институцијама што хитније састану, а свакако пре уласка у Европску унију (око 2020. године) и договоре о јединственој српској језичкој норми без данашњих штетних и неодрживих алтернативности

            По свој прилици, српски политичари и државници у већини су опредељени да се Србија прикључи Европској унији готово по сваку цену. У том смислу постоје две неизвесности. Једна се тиче питања каква и колика држава Србија ће бити примљена у ЕУ, а друга неизвесност јесте с којим и каквим ће српским језичким стандардом и на ком писму бити прихваћен и чуван српски идентитет. С обзиром на познату чињеницу да Србија већ дуже од једне деценије испуњава све европске захтеве из ЕУ, Срби немају никакве гаранције с којим ће називом језика, с каквом нормом и на ком писму бити у Унији условљени. За то условљавање сама српска данашња језичка норма у четири лика (два изговора +два писма) нити је ваљано и практично решена норма за минимално српско народно језичко, културолошко, социолошко и свако друго минимално сигурно обједињавање нити је решено за друге народе у свету који би изабрали српски језик за учење и студирање. Та четворолика алтернативна нејединствена српска језичка норма опасна је по Србе, српску културу, цивилизацију и за будући идентитет у оквиру, код нас већ проглашене, „Европске уније без алтернативе“.

Зато је изузетно важно да се српски државници, политичари, а пре свега српски научници за српски језик у институцијама што хитније састану и званично договоре, и то свакако пре уласка у Европску унију (око 2020. године), о јединствен(иј)ој српској језичкој норми без данашњих штетних и неодрживих алтернативности ни у Србији, ни у Европи ни у свету.

1. Срби немају много времена за сређивање језичке нормативе пред улазак у ЕУ

Не бисмо се превише овом приликом задржавали на томе да ли је Вукова језичка реформа српског народног језика за књижевни стандард Срба и, Хрвата уместо „књишког“ и званичног стандардног језика предвуковског доба била „издајничка“ и „раздвајајућа“ по сродности с језиком великог, такође словенског, руског народа, или је за Србе она била неизбежна и корисна – како су то (про)тумачиле (после 1868) све српске државне и лингвистичке институције, четири године после смрти Вука Караџића – највише зато што је данас међу Србима поништити Вукову реформу језика и вратити предвуковски језик ма у ком виду – готово немогућа мисија. Јесте да се каже како „ништа није немогуће“, али за све могуће треба да постоје макар минимални услови. За враћање данас српском народу српског језика из предвуковског доба убеђени смо да су шансе готово никакве. Стога, убеђени смо, расправа о томе да је „Вук уништио српски језик и српско писмо“ имају само деструктиван значај за наше данашње расправе о будућности и опстанку српског језика и писма ћирилице у данашњем оквиру четвороликог стандарда.

Убеђени смо да су данас Срби, можда више него икад, у опасности да почне да се губи име српског језика кроз губљење престижности српског језика на јединственом екавском ћириличју (слично ономе какво је била у праксу увела прва, оснивачка држано-политичка српска екипа на челу с Радованом Караџићем, која је успела да оствари дејтонску Републику Српску у оквиру двочлане федералне Босне и Херцеговине, што је успело да заустави даље разарајуће народно крвопролиће и сигурну даљу несрећу између Срба, Хрвата и Бошњака у бившој југословенској Републици Босни и Херцеговини. Нажалост, та одлука првог српског руководства у Републици Српској поништена је по захтеву лингвиста, практично, сербокроатиста у оквиру тзв. Покрета за обнову србистике. Тако су представници тога Покрета успели да врате у језику језичко графијско стање подвојености Срба из времена сербокроатистике у  комунистичкој владавини у Југославији (и Србији, наравно). Уместо те Караџићеве  мудре одлуке о обједињујућем и практичном стандарду језика Срба на једном изговору и једном писму (наравно, само у оквиру стандардног језика у службеној употреби, а не у свим областима употребе српског језика и писма, као што је, на пример, књижевност и сл.) било је остало потпуно слободно коришћење свих изговора, па и свих писама, мада је у целом свету бесмислена, јер је неостварива, „слобода“ у употреби више писама за један језик), враћена је претходна за Србе разбијајућа необједињеност у језичком стандарду.

2. Српски државници и лингвисти још не схватају да данашња српска језичка норма с (пре)више алтернатива нема шанси у ЕУ

Срби, тј. њихови државници и лингвистички зналци нису готово ништа ваљано испели да „науче“ од хрватског прихватања Вукове језичке реформе која је, стицајем повољних политичких и државних околности код Хрвата дала добре резултате у обједињавању до Вука разбијеног и недовољно оформљеног хрватског националног корпуса у коме се нашло асимилацијом бројно Српство које је примило католичку веру преко латиничења, јер је ћириличко писмо било увек велика препрека за католичење и  асимиловање Срба на ћирилици у хрватски национални  корпус.

Највише и најбоље што су српски лингвисти научили после Вука било је то да  су два писма једино за Србе – „богатство двоазбучја“ уопште не рачунајући на то да два писма за један језик и народ нису нормално, природно, уобичајено у свету решење питања писма и да је то био само од комуниста специјално планирани (више конспиративни него експлицитни декларативни) прелазни период за латиничење Срба (сада и православаца, за разлику од Вука који је, силом прилика, пристао на друго писмо у његовој реформи само за католичке кориснике његовог српског језика. Као што се зна, Вук је разликовао хрватски језик од српског језика (за Вука је штокавски језички израз био српски језик) и говорио је и писао да је реформу српског језика сачињавао за све Србе (православне,  католике и оне „турског закона“) и за Хрвате које је „наводио“ на прихватање српског језичког стандарда из његове реформе за њихове комуникативне службене потребе. Вук нема ниједно своје дело нити има било када употребљен назив „српскохрватски језик“ или било који други. Код Вука у његовим лингвистичким радовима и у списима свих врста није користио термин друкчији до „српски језик“. Тако Вук има, на пример, Писменицу сербскога језика (1814), Српску граматику (1818), Српски рјечник (1818, 1852) и сл. Нигде и никада „српскохрватски“. Тек после Вукове смрти код српских лингвиста појавио се код Ђуре Даничића „хрватски или српски језик“, „српскохрватски језик“ (после 1918) у Југославији, па кратко време (1941-1954) поново „српски језик“, па под комунистима поново „српскохрватски језик“, озваничен на Новосадском договору (1954), када је озваничен први пут у неком институционалном договору израз „заједнички језик“, да би тек српски лингвисти по разбијању Југославије, невољно пристали да се врати првобитно име језику Срба „српски језик“. А да су на то пристали невољно, без научног убеђења у тај назив, потврђује и изјашњење српских лингвиста у Управи Друштва за српскохрватски језик и књижевност Србије 29. августа 1990. да је назив „српскохрватски језик“ – „научно засновано решење“[1]. Још више ту невољност српских лингвиста за стари назив „српски језик“ потврђује чињеница да Академијин Институт та српски језик и данас објављује нове томове Речника српскохрватског књижевног и народног језика. Уз то, српски лингвисти признају данас невољно да српска ћирилица одумире (и) у Србији и изван Србије, али им још не пада на памет да је то нужност њихове и данас задржане нормативе у којој су параписму хрватској гајици дали у Правопису српскога језика (Матица српска, 2010) легалан алтернативан статус, иако је то противно већинској народној вољи у Члану 10. Устава Србије, али и општој светској пракси која нигде не решава питање писма једног језика једног народа на алтернативан начин.

3. Свако ко је упућенији у језичку нормативу зна да је српска четворолика норма неодржива

Свако ко је упућен у основне језичке законитости, у одрживост језичке нормативе и њене практичности зна (једино сербокроатисти и двоазбучњаци „новосрбистичари“, изгледа, то не схватају) да оваква данашња српска стандардна језичка норма у четири споменута лика (два изговора + два писма) није одржива по свим основама без штете за Србе, њихов језик, њихово писмо, њихову културу, њихов идентитет), и то не само међу Србима у Србији и изван Србије, него и у светском окружју свих других народа и  њихових језика који такве двојности и четвороликости немају. Зато ће, неизбежно, српски „четвороликасти“ језички стандард бити угрожен најпре у Европи, у оквиру Европске уније, чим будемо примљену тамо. Да је ово несумњиво тачно у вези с угроженошћу српскога језика и његовог имена, посебно због тога што је српска језичка норма у четвороликости, немоћна да се одупре чак ни јединственијим нормама у оквирима „хрватског“, „бошњачког“ (по Бошњацима „босанског“) и „црногорског језика“, јер су они складније нормирани, јединственији и боље обједињујући за њихове народе. Свакоме је, ваљда, познато да је јединственија норма без непотребних, па и штетних, двојности које не пружају ништа ново информативно и комуникативно, далеко прихватљивија, кориснија и, пре свега, практичнија и економичнија, од српског стандардног језичког „четворолика“. Стога ће, без сумње, у Европи, не само зато што је Хрватска раније примљена у ЕУ с хрватским једноизговорним језичким латиничким типом, бити прихватљивији вишеструко „хрватски језик“ од четвороликог у норми српског језика. Тим пре што Европа, поготово европски народи који су више пута окупирали Србе и Србију, није показивала не само неку велику бригу за српски језик, поготово за српско писмо ћирилицу него су ту ћирилицу много пута буквално забрањивали уредбама и законима. Такође, и када је српска ћирилица у Вуковару недавно буквално чекићана, Европска унија се није баш претргла да то критикује и да упозори да је то гажење права Срба по хрватским и по међународним правима и обавезама.

И то све говори да данашња српска језичка норма која је вишеструко разбијена и нејединствена за све Србе нема готово никакве шансе у Европи да у оквиру Европске уније сачува идентитет и примену такве норме. Зато ће, реално је очекивати, у оваквим околностима, у великој предности бити „хрватски језик“, који је, као и бошњачки и црногорски језички израз данас, углавном устаљен стандардно на једном изговору и једном писму – на латиничкој (и)јекавици. Пред таквом нормом српска четворолика норма мораће да се „поклони“ и „приклони“ хрватској јединствен(иј)ој језичкој норми, поготово што је лингвистички то све, ипак, један исти језик. То се у Европи, свакако, зна и српски екавски на ћирилици (као алтернативан међу самим Србима) биће маргинализован и све више и убрзаније запостављан, све док се не истисне из употребе.

Поставља се питање да ли ће том маргинализовању екавице на ћирилици дати отпор данашњи српски државници и политичари којима је „Европска унија без алтернативе“? Ко данас верује у њихов „отпор“, нека дигне руку!

Ко би, по професионалној и плаћеничкој улози у томе требало први данас већ да дају отпор ако то не треба да дају српске лингвистичке институције и српски лингвисти у њима. Нажалост, ни они о томе још ништа не говоре.

4. Јавни предлог „Ћирилице“ институцијама државе и лингвистике нуди реалан излаз из ћорсокака

Стога сматрамо да је Јавни предлог институцијама државе и лингвистике под насловом „Ћирилица – најважније бити или не бити српског језика данас“[2] стигао на време. Српске државне институције имају довољно времена да распишу анкету, на пример, у најстаријем српском часопису данас Летопису Матице српске за изјашњавање научника, стручњака, културних радника и других који трба да брину о српском језику и писму како би се објавила гледишта о томе да би се онда, како стоји у предлогу „Ћирилице“, окупили сви учесници анкете из Србије, Републике Српске, Црне Горе, Хрватске, али и изван тих бивших југословенских република из света на једном месту да би се донео договор с јасним закључцима о српској уједначен(иј)ој нормативи и пословима које у вези с том нормативом треба урадити до пријема Србије у Европску унију (око 2020. године).

Никако не би смело да се догоди да се тај предлог „Ћирилице“, по досадашњем обичају у нашим институцијама, прећути па да се затекнемо у институцијама Европске уније где је, већ и пре нашег пријема, један лингвиста из Немачке предложио да истојезичари на Балкану пристану на нови назив „ексјугословенски језик“ у коме би, сплетом околности из „случаја комедијант“ могао да српски језик озбиљно подведе под хрватску јединствен(иј)у језичку латиничку једноизговорну ијекавску норму без екавице и ћирилице.

Наша данашња овде више пута споменута језичка четворолика норма може томе да послужи чак и као реално оправдање.

(Нови Сад, 25. фебруар 2014)

Драгољуб Збиљић