Стефан Каргановић: Програм друштвене самозаштите Републике Српске

Рушилачки нереди које су западне обавештајне службе распириле у Украјини (државна подсекретарка Викторија Нуланд обзнанила је 13. децембра 2013. пред групом задовољних бизнисмена да је у украјински преврат инвестирано око 5 милијарди долара) делимично су уродили плодом са становишта организатора. Чаша се може разматрати као полу пуна или полу празна. Остаје да се види да ли ће Запад остварити потпуну геостратешку победу освајањем целовите Украјине или ће дивиденда за позамашан финансијски улог, који помиње госпођа Нуланд, бити само „врућ кромпир“ економски нерентабилног западног дела земље. У сваком случају – и једино то је интересантно за Републику Српску и друге државе које су на мети сличних субверзивних операција – у догледном времену Русија у непосредном суседству неће имати целовиту, пријатељску Украјину, премда је то сектор где је најкритичније да брани не друге, већ себе.

Порука коју то шаље другим угроженим подручјима није да више уопште не могу рачунати на Русију, али свакако јесте да се не могу опустити и рачунати на њу искључиво. То значи да Венецуела, Сирија, Иран, и друге државе у првој линији маркираних за одстрел – а на том списку се налази и Република Српска – паралелно са изградњом одбрамбеног концепта везаног за Русију и савез коме је она на челу, морају непрекидно подизати и усавршавати ефикасност сопствених одбрамбених капацитета.

На основу свега виђеног у Кијеву, узимајући посебно у обзир мешање актера изван територије Украјине, Република Српска већ би могла извући неколико фундаменталних и врло корисних закључака.

Најважнији међу њима је то да основну одговорност за самозаштиту сноси нападнута држава. Било би опасно и неодговорно отпор и борбу за опстанак сводити на очекивање чудесне интервенције споља, претпостављајући да ће се неко други, мотивисан својим геополитичким интересима, борити уместо вас. Нападнута страна – а овде је конкретно реч о Републици Српској – мора сама предузети све неопходне мере да се противнику онемогући посао, полазећи од сопствене процене стања и користећи расположиве ресурсе, без чекања увек добродошле подршке са стране.

Друга важна лекција је то да се неминовни субверзивни удар мора од почетка не само јасно назвати правим именом, већ и да у свести свих друштвених фактора на нападнутој страни мора бити дефинисан недвосмислено као такав. Као власти Украјине недавно, и власти Републике Српске ускоро суочиће се не са спонтаним покретом народа него са професионално режираном мимикријом народног бунта. Та револуционарна шарада ће се одвијати по кореографској шеми и директивама страних налогодаваца, и изводиће се искључиво зарад њихове брижљиво прерушене агенде. У Украјини и у БиХ, један од кључних играча у припреми терена је немачка „Конрад Аденауер Фондација,“ која служи за пренос материјалних средстава и политичку обуку локалних превратничких кадрова. Једна од централних лекција из Јануковичевог понашања је да свако колебање у перцепцији манипулисане руље помера границе дозвољеног. Сваки компромис са изгредницима неизбежно води фаталној пометњи и деморализацији у редовима снага које су задужене за заштиту јавног мира и реда.

Трећи закључак се односи на профил носилаца одбране угроженог друштва. Лажна револуција је пре свега перфидна пропагандна операција широких размера. Њен успех зависи у првом реду од успешног управљања утисцима. Свака мрља, стварна или исфабрикована, користи се за дискредитацију и уцену челника таргетиране државе. У случају председника Јануковича, похлепа његовог окружења и малверзације његовог сина од почетка кризе су знатно оштетили његов ауторитет. Играчи удружени против њега вероватно су неупоредиво похлепнији и неморалнији, међутим просечном грађанину, ситом корупције и лоше управе, то није видљиво а вероватно не би ни значило много у смислу који је Јануковичу могао политички користити.

Следећа чињеница која завређује пажњу и изазива највиши степен забринутости је кратковида спремност западних служби на терену да зарад бржег постизања политичких циљева њихових влада користе – како се у чувеном пресретнутом разговору еуфемистички изразио амерички амбасадор у Кијеву Џефри Пјат – „компликоване електроне,“ покупљене с коца и конопца, састављене од најгорег и најжешћег екстремистичког шљама. Несвети савез у Сирији, са формалним противницима против којих наводно ратују у Авганистану и другде – говори сам за себе. Знаковито је да постоје докази да је неколико стотина бораца из ове категорије, пореклом са Крима, из Сирије враћено у Украјину да би применом стеченог искуства на кијевском Мајдану допринели постизању исхода по вољи Запада. Познато је такође да се у терористичким редовима у Сирији бори неколико стотина екстремиста са Балкана. Дискретан повратак на ове просторе одређеног броја тих лица већ је забележен. Сувишно је наглашавати разорни потенцијал ове разуларене дружине у неком од вероватних субверзивних сценарија који се пројектују у односу на Републику Српску.

Најзад, пети закључак је да тамо где су у питању озбиљни интереси треба очекивати озбиљне ударце. Западно становиште у вези са значајем Украјине јасно су изложила два еминентна ауторитета.

По Хилари Клинтон, „у току је процес да се регион поново совјетизује… можда не под тим називом. Може ће се звати Царински савез или нешто друго… Али ту нема дилеме. Ми препознајемо циљ и ми разматрамо ефикасне начине да то успоримо или осујетимо.“ Та оцена је од пре око годину и по дана.

То се надовезује на сасвим тачну геополитичку констатацију Збигњева Бжежинског: „Лишена Украјине, Русија престаје да буде царство, док са Украјином… на почетку подмићеном, касније покореном, аутоматски се претвара у царство…“ Ово је став из „Велике шаховске табле,“ изложен још давне 1997. године. По Бжежинском, нови светски поредак под хегемонијом Сједињених Држава изграђује се против Русије и на рушевинама њене државности.

Mutatis mutandis, са врло мало политичке маште, оваква разматрања се могу транспоновати на подручје Балкана да би се добила фрапантно слична панорама стратегијских намера и интереса.

Какве би мере самозаштите Република Српска требала да предузме полазећи од ове сасвим реалне, али врло забрињавајуће слике?

На првом месту, то су две мере опште природе на које смо раније већ указивали. Прва је упоран рад на подизању свести грађана о природи опасности која им прети. По матрици свих „обојених револуција,“ како у Украјини тако и на другим местима, операција у Републици Српској (и делимично у Федерацији БиХ) спроводиће се под лажном заставом борбе за циљеве који су широко прихватљиви: против корупције, за радна места и бољу економску политику, и сличне демагошке пароле. Међутим, права агенда увек је различита, а у овом случају је укидање Републике Српске и њено утапање у централизовану државу БиХ. Ако грађани остану необавештени, на то наседну и усвоје наметнути лажни дискурс, одбрана Републике Српске биће знатно отежана.

Друга апсолутно неопходна мера је доношење закона о транспарентности рада и финансирања лажних „невладиних организација,“ које су кључна компонента у инфраструктури преврата. Ова тачка је уско повезана са претходном зато што има за сврху да грађани стекну поуздан увид у порекло опасности која им прети, што им корумпирани медији систематски ускраћују.

Поред мера политичке природе, украјинско искуство јасно указује на потребу усвајања и доследне примене ефикасне регулативе из области кривичног законодавства. Приликом вршења напада на суверене државе, америчка доктрина сасвим исправно предвиђа меру коју зову „leadership decapitation“, или „обезглављење руководства“ противничке стране. Са прагматичног становишта, то је потпуно исправан тактички потез и Република Српска би требала да унесе сличну меру у своју одбрамбену доктрину. Народна скупштина РС треба што хитније да усвоји допуну кривичног законика увођењем института „удруженог злочиначког подухвата“ на начин како је формулисан и примењује се пред Хашким трибуналом, на шта међународна заједница није ставила никакве примедбе.

Сврха тог механизма је да се омогући да коловође будућих нереда, по принципу УЗП, као у Хашким трибуналу, пред законом одговарају за сву материјалну штету, губитак људских живота и остале намераване и предвидљиве последице немира које изазивају. У јуриспруденцији Трибунала принцип је јасно дефинисан и спонзори преврата примењују га без устезања увек када суде својим утамниченим противницима. Исти принцип се мора применити и на њихове марионете у Републици Српској. Локални подстрекачи и руководиоци побуне, када изађу из законских оквира и изазову рушење, паљевину и убиства, сносе кривичну одговорност без обзира да ли су у извршењу тих кривичних дела учествовали лично. Довољно је да су створили атмосферу насиља и да су организовали и управљали извршиоцима. Са становишта новог међународног права, које су за своје потребе увели њихови спонзори, то их чини подједнако одговорним. У Хагу се за то изричу вишедеценијске казне. У угроженој Републици Српској не би смело да буде друкчије.

Следећа важна мера је не дозволити иницијално окупљање на начин који ремети јавни ред и омогућава пропагандну експлоатацију лажног бунта на штету демократски изабране и легитимне власти. Концентрисање превратничке гомиле на медијски погодном простору је стандардна тактика у приручнику Џина Шарпа и пракси организатора „обојених револуција.“ Ради максималног пропагандног ефекта за такве манифестације они циљано бирају централне тргове и симболичне јавне просторе. Тахрир у Каиру и Мајдан у Кијеву су свежи примери коришћења овог трика.

Начин како се у напредним демократским државама ова ситуација решава може послужити као путоказ и Републици Српској. У Сједињеним Америчким Државама уведен је институт „free speech zone,“ или зоне слободног говора, удаљавањем протестаната са јавних тргова и премештањем у ограђене просторе где им је пружена могућност неограниченог коришћења права на изражавање својих ставова. Тај механизам успешно је по први пут испробан током контроверзне националне конвенције Демократске странке 2004. године, која је привукла велики број бучних демонстраната. Уставно право америчких демонстраната да јавно артикулишу своје политичке ставове беспрекорно је испоштовано у кавезима издвојеним за ту сврху.

„Зона слободног говора“ на конгресу Демократске странке САД 2004. године

Натпис у САД где се део националног парка проглашава за специјалну зону где је дозвољено коришћење уставног права на јавни говор 

На покушаје демонстраната из покрета „Окупирајмо Волстрит“ да заузму јавне објекте, амерички законодавац је одлучно реаговао доношењем низа регулатива којима се таква врста ремећења јавног реда строго забрањује и кажњава. Према одредбама законског акта HR 347, или Federal Restricted Buildings and Grounds Improvement Act of 2011, забрањено је свако неовлашћено присуство на територији државних административних зграда или објеката издвојених за званичну употребу.

Хапшење демонстранта испред Беле куће у јануару 2011.

Законодавство западних земаља повлачи врло строгу разлику између мирног протеста и понашања које се сматра претњом по јавни ред и безбедност грађана. Република Српска мора без оклевања да проучи и усвоји законодавна решења која доприносе одржавању друштвеног мира а истовремено кореспондирају са праксом демократских земаља које практикују владавину права. Принципи који су у западним државама неприкосновени и опште прихваћени без резерве се могу увести у Републици Српској. Учесницима у политичком процесу који поштују демократска правила игре мора се обезбедити неометано коришћење свих уставних права. Међутим, рушиоцима и експонентима страних интереса применом легитимних законских механизама мора се радикално стати на пут.

Француска, на пример, има бројне законе који регулишу јавне манифестације. Од 2009. године забрањено је покривати лице за време демонстрације. Казна је 1.500 евра. Ова регулатива донета је после насиља у Страсбуру у априлу 2009 које је пропратило демонстрације против НАТО. Од 2011. у Француској је противзаконито прекривати лице на јавном месту под било каквим околностима (такозвани закон против ношења „бурке“). Изричита сврха тог закона је да појединцима онемогући скривање идентитета.

У француском кривичном законодавству постоји деликт под називом „побуна“ који се дефинише као „насилно супротстављање носиоцима јавне власти.“ Квалификација деликта намерно је довољно широка да органима јавног реда олакша вршење њихових дужности. Овај закон коришћен је прошле године за изрицање двомесечне затворске казне једном младом човеку зато што је одбио да се подвргне ДНК тесту и да властима да отиске прстију. За неке деликте, извршене коришћењем оружја, казне су аутоматски увећане на између шест месеци и три године.

Што се тиче провођења демонстрација без дозволе власти, то је у Француској илегално и кажњиво затвором до шест месеци. Закон који то регулише датира из 1935. године. Једна млада особа је 2012. године издржала тромесечну затворску казну (осуђен на шест месеци, од којих је три суспендовано) зато што је учествовао у илегалној демонстрацији испред америчке амбасаде док је при себи имао „оружје“ (штап, мада га уопште није користио већ га је бацио у контејнер за смеће).

Повреда (outrage) званичног лица или државне заставе повлачи максималну казну од 7.500 евра.

Поред законских регулатива које стоје на располагању органима јавног реда, француска полиција за спречавање нереда изузетно је добро наоружана и не оклева да примени силу. „Ја радим на истој улици у Паризу где се налази званична резиденција председника владе,“ рекао нам је др Џон Локланд, директор париске канцеларије „Института за демократију и сарадњу“. „Просто је незамисливо да би у Паризу након неке демонстрације министарства могла бити окупирана. Демонстрантима би била потребна читава мала војска, па чак и тада вероватно им не би пошло за руком да се пробију кроз полицијски кордон.“

Шта Република Српска чека да своје кривично законодавство усклади са европским стандардима и да на планиране нереде одговори на начин како се у свим европским земљама то чини?

(Печат, 28. 2. 2014) – Стање Ствари