КРВАВА СРПСКА СВАДБА!

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 27. ФЕБРУАРА  – Свако помињање 1. марта у БиХ Србе подсјећа на дан када је 1992. године испред Старе православне цркве на Башчаршији у Сарајеву убијен српски сват Никола Гардовић, што је наговијестило грађански рат, односно почетак трагичног ратног сукоба у бившој БиХ.

На „крвавој српској свадби“ убијен је отац младожење, а рањен православни свештеник Раденко Мировић. Убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да идентификује и казни, спалиле су и српску заставу.

Тога 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур, након чега је свадбени ручак био организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији.

Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала 150 до 200 метара даље, код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Црквеном дому.

Према свједочењима сватова и очевидаца, из пјешачке зоне на Башчаршији сватовима је пришао бијели „голф“ у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима и озлоглашени Расим Делалић – Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе.

Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.

„Сватови су се тог дана окупљали у сарајевском насељу Алипашино Поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима, истакли заставу – српску тробојку.

Међутим, већ тада смо међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре“, свједочи за Срну један од сватова – Ацо Јованчић, тетак невјесте Дијане Тамбур.

Он наводи да је већ тада десетак бандита покушало да дохвати и скине српску заставу, што им није дозвољено.
„И баш кад смо помислили да су нас пустили на миру – на путу ка цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву покушали су више пута својим аутомобилима да пресијеку нашу свадбарску колону, али и то смо им опростили, мислећи да је ријеч о саобраћајној гужви“, сјећа се Јованчић.

Провокације су ескалирале у порти цркве у Новом Сарајеву, јер су сватови били изложени псовкама, пријетњама и повицима: „Шта ћете ви овдје? Није ово Србија! Идите у Србију!“.
Када су дошли на свадбени ручак у Стару цркву на Башчаршији, тек тад су се увјерили у зле намјере, јер је ту дошло до правог хаоса, пуцњаве и панике.

„Очекивали смо да се све то стиша, јер је ријеч о свадби, али они су упорно покушавали да нам отму заставу, због чега је настала велика гужва. Хвала Богу, и срећа је свих нас, да су сватови испоштовали свадбу, као свјетовни, али и као духовни чин, јер је ријеч о свештеничкој породици.

Тај дан нико од нас није носио нити користио било какво оружје, што је увијек било дио традиције српског народа на овим просторима, када је о весељима ријеч“, наводи Јованчић.

Њега посебно боле сјећања на покојног Николу, домаћина сватова, који је домаћинском плоском покушавао да одврати напаснике говорећи им: „Шта то чините? Не кварите ми весеље, срам вас било!“, а заузврат је пуцано у њега.
„Још осјећам његову врелу крв на рукама, а нисам заборавио ни како ме мој бивши колега полицајац игнорисао када сам га замолио да позове милицију и хитну медицинску помоћ.

Тада ме ухватила паника – он не реагује, а поред нас… Кроз сву ту гужву, пролазе чак три медицинска аута и не гледају на нас, а Никола нам умире на рукама…“, сјећа се Јованчић, пензионисани полицајац.
За убиство Николе Гардовића још нико није одговарао иако је предратни сарајевски криминалац Расим Делалић – Ћело касније јавно признао да је убио Гардовића.

СРНА