Пре него нас униште, прогласиће нас канибалима

Зашто се од Срба захтева да се „суоче са прошлошћу“, док се прећуткују злочини у Мачви 1914, Јасеновац, Јадовно, злочини над Србима у општинама Сребреница и Братунац 1992-1995, „Олуја“, „Милосрдни анђео“ и деца из Гораждевца?

Главни узрок ревизије српске историје је у жељи и намери да се пацификује и колонизује земља једног непослушног народа, дуге историје и снажних националних традиција. Видели смо да колонизација може да подразумева и физичко уништење целих народа. Пре него што их уништите, прогласићете их канибалима и убицама. Зато се од Срба захтева да се „суоче са прошлошћу“, док се прећуткују злочини у Мачви 1914, Јасеновац, Јадовно, злочини над Србима у општинама Сребреница и Братунац 1992-1995, „Олуја“, „Милосрдни анђео“ и деца из Гораждевца“, каже у разговору за „Печат“ др Милош Ковић, професор историје на Филозофском факултету.

Да би оспорили Србију као ослободиоца у Првом светском рату, Берлин, Беч и муслиманско Сарајево Гаврила Принципа проглашавају за терористу, а Франца Фердинанда за невину жртву. Коме је заправо на почетку 20. века требао Први светски рат?

Фриц Фишер је утврдио да су рат хтели водећи представници немачких политичких, војних, привредних и академских елита, јер су сматрали да реалан утицај и моћ Немачке не одговарају њеним војним, економским и културним потенцијалима. Тражили су за Немачку, како су говорили, „место под сунцем“. Цар Вилхелм II и његови генерали, на челу са Фон Молткеом, знали су да су Француска и Русија брзо довршавале своје војне реформе и да ће за неколико година Немачка изгубити своју војну предност. Зато су, по Фишеру, 8. децембра 1912, поводом кризе настале због захтева Аустро-Угарске да се Србија повуче из северне Албаније, Вилхелм II и његови генерали одлучили да Аустро-Угарској пруже сву помоћ и да што пре крену у општи рат. Рачунали су, наравно, да ће Британија остати неутрална. У Сарајевском атентату видели су сјајан изговор.

Фишер је, међутим, потпуно се посветивши Немачкој, потценио одговорност Аустро-Угарске. Од Хермана Канторовица и Луиђија Албертинија до Хјуа Строна, генерације истраживача уочиле су да је Аустро-Угарска била та која је Немачку свесно и плански увлачила у свој обрачун са Србијом, са пуном свешћу да Русија, а уз њу и Француска, неће остати неутралне. Нека од најбољих дела српске историографије посвећена су овој теми. Поменимо само радове Владимира Ћоровића, Димитрија Ђорђевића, Андреја Митровића, Милорада Екмечића, Михаила Војводића, Драгољуба Живојиновића. Почевши од децембра 1907. Беч је био одлучан у намери да, милом или силом, уништи Србију. Главни заговорник ратног обрачуна са Србијом био је Конрад фон Хецендорф, начелник Генералштаба, потом министар спољних послова Лекса фон Ерентал и једна група млађих чиновника у бечком Министарству спољних послова. Они су свесно радили на увлачењу Европе у општи рат. О томе постоји огромна документација, коју су, делом, објавили сами Аустријанци. Аустро-Угарска је, захваљујући подршци Немачке, била стекла навику да са Русијом и Србијом комуницира ултиматумима и да их сваком погодном приликом понижава, по цену европског рата  (1909, 1912, 1913). То што већ тих година није дошло до рата у Бечу је схваћено као пропуштена прилика. Зато су одлуку о рату против Србије, 28. јула 1914. ту сви дочекали са олакшањем и одушевљењем, од Фон Хецендорфа до Сигмунда Фројда и млађаног Карла Попера. Чињеница је да су савезници Немачке – Аустрија, Хрватска, Мађарска, Бугарска – после пораза у два светска рата третирани као жртве, а не као саборци Немаца. Због тога су, за разлику од Немаца, избегли репресалије, кривицу и одговорност. Хитлер ипак није био Прус; он и Павелић су рођени и сазрели у Аустро-Угарској; Аустријанци су, у инат целом свету, изабрали Курта Валдхајма за председника (1986); сетимо се уиграности и слоге Алојза Мока и Ханса Дитриха Геншера у разбијању Југославије; погледајте рецидиве фашизма у данашњој Хрватској и Мађарској…

У књизи под називом Месечари, Кристофер Кларк тврди да се после Сребренице о Србима не може писати као раније. Колико овакве тврдње могу утицати на ново ишчитавање историје?

Кристофер Кларк у својој књизи тврди да је Србија, свесно и намерно, „балканизовала“ Антанту увлачењем Русије и Француске у фаталне балканске сукобе. Једини допринос његове књиге постојећој литератури јесте укрштање увелико познатих података са антисрпском медијском хистеријом нашег доба. Кларк није било ко – он је професор на Кембриџу и писац врло успешне књиге о Пруској (Гвоздена Краљевина). Не треба посебно наглашавати да су Месечари муњевито преведени на немачки језик. Ангела Меркел се похвалила да је ову књигу понела на свој годишњи одмор. Бивши региус професор историје на Оксфорду, Роберт Еванс (нека врста старешине свих тамошњих професора и студената историје, кога поставља влада) у престижној The New York Review of Books написао је да је то најзанимљивија књига која се до тада (фебруар 2014.) појавила на тему Првог светског рата. Региус професор историје на Кембриџу, Ричард Еванс, иначе познат као борац против постмодернистичког релативизовања чињеница и релативизовања нацистичких злочина, прогласио ју је, у листу New Statesman, најбољом књигом у 2012. години. Коначно је, у анкети BBC-а, пре неколико дана, Ричард Еванс „преломио“ и изјавио да је Србија одговорна за избијање Првог светског рата. Чујем да се жали да његове речи ту нису тачно пренесене; и Кларк понавља да својом књигом није желео да увреди Србе…

Остали историчари које је BBC анкетирао сложно тврде да су за Први светски рат криве, или најкривље, Немачка и Аустро-Угарска. То охрабрује. Али, када су Срби у питању, овде је важно нешто друго. Кларкова књига сасвим се уклапа у постојећи тренд ревизије српске историје, који је до сада већ увелико заокружен. Тај тренд прати јавну сатанизацију Срба, која на Западу траје већ преко две деценије. У поглављу Менталне мапе, Кларк дословно понавља оно што се данас, у западној историографији, сматра утврђеним каноном: Срби су својом историјом предестинирани на то да тероришу околне народе и изазивају светске кризе.

Недавно сте написали да су на делу покушаји да се историја Србије сведе на историју етничког чишћења. Ко су инспиратори оваквих тежњи?

На Србима, који се третирају као нација која је извршила злочине, а затим је праведнички кажњена прогонима, убијањем и пљачком имовине српских цивила, примењује се сличан систем као на Немцима после 1945. Потребно је да се на целу српску историју, како је то Кларк отворено рекао, гледа из перспективе Сребренице.  И онда се у српској „политичкој култури“ (то је појам посебно чест у овој врсти историографије) и њиховој историји од Косовске битке до данас, проналазе злочиначке традиције. Чак и у делу данашње руске историографије говори се о српској „конфликтној култури“, која је више волела да ратује него да спроводи спасоносну „модернизацију“. Прочитајте са каквом се погромашком страшћу на српску историју обара један од најугледнијих француских стручњака за историју Првог светског рата, Жан-Жак Бекер, који понавља „утврђене чињенице“ о убилачком српском национализму. Или Ноел Малколм, још један стручњак са Оксфорда. Затим, ту је деловање пропаганде суседних народа, с којима су Срби доскора ратовали; у томе су нарочито успешне књиге Небеска Србија: од мита до геноцида Бранимира Анжуловића и Национално питање у Југославији Иве Банца, бившег професора Јејла, дело које је титоистички дискурс о великосрпској хегемонији у Краљевини Југославији успешно пренело у данашњу науку. Црногорац Срђа Павловић, професор на Универзитету Алберта, прославио се књигом посвећеном, како каже, „анексији“ Црне Горе од стране Србије 1918. године, речитог наслова: Балкански Аншлус. Коначно, такво виђење српске историје влада у делу српске историографије, доминира значајним делом српског јавног мњења и улази у изборну понуду неких српских странака. Неће, дакле, бити да су нам Немци за све криви. Уверен сам да је присуство оваквих идеја у српској јавности последица колонизације и „идентификације с агресором“. Али занимљиво је да се у делима једног дела руских историчара и, на пример, у Историји Србије Холма Зундхаузена примећује утицај српских историчара овакве оријентације. То је последица чињенице да у произвођењу идеја ове врсте сами Срби показују изузетан ентузијазам, марљивост и креативност.

У шта треба да нас увери историја Холма Зундхаузена?

Ова књига прочула се у Србији само зато што је преведена, али она је само један пример, добар узорак онога што се о историји Срба данас пише. Ни Зундхаузен није било ко: он је професор, један од најзначајнијих стручњака немачког говорног подручја за Југоисточну Европу и своје најплодније године провео је као професор престижног Слободног универзитета у Берлину. На Србима је применио све оно што се примењује на немачкој историји, намерно или ненамерно релативизујући немачке злочине. „Посебан пут“ Немачке, који ју је одвео ка Хитлеру, у српском случају, по Зундхаузену гласи овако: Косовска битка и Завет, као почетак традиционалног српског непријатељства према муслиманима и начелне српске склоности ратовима и убијању; хајдучка традиција из доба османске власти, која је у српском народу замаглила границу између јунаштва и разбојништва; Вук Караџић, који је својим списом Срби сви и свуда обележио територије на којима ће Срби, у будућности, вршити етничка чишћења; Гарашаниново Начертаније које је овај програм политички уобличило; Његошев Горски вијенац који је свему дао уметничку форму; Јован Цвијић који је овој убилачкој идеологији дао квазинаучно оправдање и расистичку боју; Никола Пашић и Драгутин Димитријевић Апис, који су све то коначно почели да спроводе у пракси. Слика Балканских ратова се, у западној историографији, па и код овог писца, углавном свела на српска протеривања и убијања албанских цивила.  Кларков научни учинак је у томе што је овој причи додао српску кривицу и за Први светски рат.

Који су кључни извори данашње промене у тумачењу светске, европске и српске историје?

Промена парадигме је општа и свеобухватна а њено европско тежиште налази се у тумачењу историје Немачке, нарочито у историји два светска рата. Ревизија српске историје само је део ове приче.

Ако желимо да укажемо на кључне изворе данашње промене у тумачењу светске, европске и српске историје, потребно је, наиме, да се сетимо да и историографија, као академска дисциплина, има своју историју. Она се не може разумети и тумачити ван времена у којем је настала. Ревизија историје, о којој данас разговарамо, настала је у добу огромних геостратешких промена, упоредивих са временом Наполеона или Хитлера. У исто време завршио се Хладни рат и срушио Версајски систем. Нестала је равнотежа снага, или „равнотежа страха“ како се, због свеопште нуклеарне опасности, тај поредак звао у време Хладног рата. Као толико пута у историји, победник је пожурио да попуни „вакуум моћи“, настао повлачењем пораженог непријатеља. Таква времена су у међународним односима најопаснија. Пјер Ренувен је, рецимо, узроке Првог светског рата тражио у поремећају светске равнотеже снага после пораза Русије у рату са Јапаном 1904-1905 године, када су Аустро-Угарска и Немачка, у намери да искористе прилику, јурнуле, преко Србије, ка југоистоку. САД и НАТО су, тако, после 1989, пожурили да попуне простор настао повлачењем и распадањем Совјетског Савеза и Варшавског пакта. „Вакуум моћи“ се, међутим, не попуњава само војном силом и куповином, односно отимањем материјалних добара. Мишел Фуко је показао да се данас моћ остварује пре свега успостављањем идеолошке превласти, уверавањем побеђених да је нужно да, милом или силом, усвоје вредносне ставове и тумачење стварности победника. Та појава, опет, има дугу историју и најбоље се сажима у појмовима „колонизације“ и „идентификације са агресором“. У тумачење стварности спада, погађате, и тумачење историје. Оно је, штавише, кључно. Не каже се случајно да „онај ко контролише прошлост контролише будућност“. На питање „ко сам“ или „ко смо“ по правилу одговарамо враћањем у прошлост. Реч је, дакле, о традиционалној тежњи, амбицији колонизатора да колонизованима наметну своје виђење прошлости, садашњости и будућности.

Да ли пример САД најбоље илуструје да је историја један од најважнијих медија колонизације?

Генерали и идеолози из САД победу у Хладном рату протумачили су као потврду свог система вредности. У економији и свакодневној етици републиканаца то је дивљи, грабљиви капитализам којем свака друштвена солидарност, укључујући бесплатну лекарску негу, мирише на комунизам. Или еуфорични људскоправашки индивидуализам демократа, којем свако позивање на идеале предака заудара на национализам. У историографији САД имате уходан систем постављања погрешних питања или прећуткивања. У њиховој култури постоји, наиме, дуга традиција представљања националне историје као приче о победи демократије, људских права, прогреса, цивилизације и модернизације. Историја ове земље почела је, међутим, геноцидом и пљачком, отимањем целог континента од његових староседелаца. Не само у Северној Америци него на целом америчком континенту званична идеологија на којој је вековима почивала цела друштвена структура била је расизам. Тамо су расе биле оно што су у Европи били сталежи. Ту је и британска страна приче. У тамошњим елитним академским центрима, Оксфорду и Кембриџу, традиционално су се школовали управљачи британских колонијалних поседа. Чувени су савети историчара Томаса Бабингтона Маколија о томе како би школовањем требало Индусима усађивати „енглеске душе“. То су, дакле, културе са дугом праксом писања историје као прикривања, и наметања сопствених тумачења колонизованим, побеђеним народима и социјалним групама. То су културе које су, у прошлости, некажњено уништавале целе људске популације, да би данас себе представљале као извор и утоку универзалних моралних вредности. Марк Мазауер је у књизи „Хитлерова империја“ утврдио да је Хитлер третирао Европљане онако како су они третирали колонизоване, ваневропске народе и да се, у својим плановима колонизације словенске Источне Европе, Хитлер угледао на америчку колонизацију индијанског Дивљег запада.

У којој мери је оспоравање чињеница везаних за нацистичке злочине, а од стране „англонемачке историографије“, утрло пут новој немачкој „политици мешања у унутрашња питања земаља са насилним режимима“?

У сенци глобалних промена одиграло се, скоро као успутни резултат, уједињење Немачке. САД је третирају као регионалног савезника, али она се све више показује као самосталан играч. То је, први пут, показала бруталним наступом у разбијању Југославије. Уједињењем Немачке, уз подршку западних земаља, растурањем Совјетског Савеза, Чехословачке и Југославије распао се француско-британски Версајски систем, који је почивао на неповерењу у Немачку и њене савезнике и који је чак успео да преживи и Други светски рат. Резултати Првог светског рата прво су поништени променом европских граница, у складу са интересима Немачке. Данас смо већ стигли дотле да је Немачка господар ЕУ и да су њени савезници из два светска рата (Мађарска, Хрватска, Бугарска) експресно примљени у њу, уз много тријумфализма. Тамо већ мисле да је ово данас потврда да су тада били у праву, да живимо крај историје и да смо, ево, сви заједно, коначно стигли у германску Валхалу. У исто време, Немачка своје старе противнике, Србе, јавно понижава. Немачка је учествовала у бомбардовању Србије; она данас даје главнокомандујуће и лавовски део окупаторских трупа на Косову, њене трупе батинају и пуцају на људе у Косовској Митровици. На Јутјубу можете да видите како немачки војници убијају Србе у Призрену.

На који начин Немачка утиче на историјску свест оних земаља које су у домашају њене економске и војне моћи?

То се чини преко оснивања истраживачких, академских центара, додељивањем стипендија, али и непосредним притисцима, па се тако немачки званичници не устежу да јавно поруче Србима да ће морати да „промене свест“. Покушај да нешто слично сугеришу Британцима, поводом обележавања стогодишњице од избијања Првог светског рата, завршио се тако што су ови све пустили у медије и изазвали мали дипломатски скандал.

Да ли се променом парадигме у тумачењу узрока Првог светског рата улази и у поље тековина нацизма и брисања Холокауста?

Своју пресудну одговорност за избијање Првог светског рата Немачка, у ствари, никада није прихватила. Изузеци су биле историографија бивше Источне Немачке, и друга половина шездесетих и седамдесете године 20. века у Западној Немачкој. Тада је значајан део немачких историчара и јавности прихватио тумачења Фрица Фишера, који је на немачким документима утврдио свесну намеру немачких елита да изазову Први светски рат. Канцелар Хелмут Кол је, међутим, почевши од 1981, прегао да обнови националну самосвест Немаца, уз помоћ историчара какви су Михаел Штирмер, Андреас Хилгрубер или Клаус Хилдебранд. Није се дуго морало чекати на ревизију историје нацизма и Холокауста, у чему је кључну улогу одиграо филозоф и историчар Ернст Нолте. У такозваној „свађи историчара“ од 1986. до 1989, ови историчари су релативизовали ужасе Холокауста, проналазећи његове сличности са другим покољима у историји и нарочито наглашавајући да је он за узор имао совјетски тоталитаризам.

Говорите о тенденцији у европским политичким и научним круговима да се успостави паралела између комунизма и нацизма, Стаљина и Хитлера?

Поређења као метод нису спорна. Али Нолте је писао о нацизму и Холокаусту као немачкој реакцији на бољшевизам и на реално постојећу међународну јеврејску заверу против Немачке. То је изазвало реакцију филозофа и историчара са левице –  Јиргена Хабермаса, Ханс-Улриха Велера, Јиргена Коке и других. Они су, као и сам Фриц Фишер, тврдили да Хитлер није био инцидент у немачкој историји, како су то тврдили њихови противници са деснице, него да је он био логична последица дугорочних процеса, бар од уједињења 1871. Колова странка, CDU, која је и данас на власти, јасно се одредила према овим расправама тако што је Нолтеу 2000. уручила награду „Конрад Аденауер“. Иза ове две велике свађе историчара, у чијем средишту су два светска рата, остале су значајне поделе унутар немачког јавног мњења. Занимљиво је да је Spiegel ту скоро објавио да, што се тиче Првог светског рата, немачки консензус гласи: одговорне су све велике силе.

Чини се да нова историографија или њени тумачи учитавају нова значења у личност и улогу Николе Пашића. Шта су основи радикалских идеја?

Пашић је кључна реч у актуелној ревизији српске историје. Он и његови радикали су, тобоже, својом сељачком, антиурбаном, егалитаристичком демагогијом и политиком, спречили Србију да се „модернизује“. „Модернизација“ је, наравно, друга кључна реч. Један увелико застарели појам из америчке социологије средине прошлог века, српски, али и неки руски, па и немачки историчари претворили су у нову религију, једини пожељан вид „историјског развоја“. У њиховом тумачењу, он се своди на то да се што је могуће више личи на Енглезе или Американце; сва одступања од њиховог „историјског развоја“ тумаче се као дефекти српске „политичке културе“. Пашић је, тако, уместо „модерне“, индивидуалистичке западне културе, у Србији устоличио руралне, колективистичке, великосрпске политичке обрасце. Најосновнији приручници историје Европе у 19. веку, међутим, показују да су Пашићеви радикали били само једна од радикалних, демократских странака које су у том добу, на либералној левици, ницале широм Европе. Марк Мазауер и Мајл Ман су, такође, показали да је управо она врста ауторитарне модерности за коју се залажу ови тумачи српске историје (ефикасна, нестраначка бирократија, развијена технологија, (квази)научни уместо религијског јавног дискурса) заслужна за велике геноциде 19. и 20. века, што се одлично види на примеру уништавања Индијанаца у Америци 19. и Јевреја у Европи 20. века.

Др Милош Ковић – историчар

Разговарала Наташа Јовановић

Извор: ПЕЧАТ